-
U Lainom vtiću pričali su o precima, pradjedovima, prabakama, uglavnom, o ljudima koji više nisu sa nama. Svatko je mogao reći da li je nekoga izgubio i moja ljubav je rekla: "Meni je umro braco. Jako mi nedostaje..." Na to je jedna djevojčica rekla: "Samo braco?" A Laia je rekla kako ona nikako ne može shvatiti što znači izgubiti brata...
Ribica moja, a nije ga uspjela ni upoznati...
Nekako mi bude najteže kada vidim koliko je to zapravo nju pogodilo...često se sjeti, priča o malom braci koji je sada na nebu i da nas pazi i gleda svaki puta kada se vidi mjesec i zvijezde...
Tek sam nedavno saznala da je jednom doživjela svojevrsni "slom" u vrtiću, kada se toliko rasplakala da je nisu mogli smiriti, u periodu kada je meni bilo jako slabo (mučnine u ovoj trudnoći...), i kada se malo umirila uspjeli su doznati da je to zato jer se boji da i ja ne umrem...
Sva sreća pa imamo divne tete koje razumiju situaciju, jedna je, nažalost, i osobno osjetila gubitak djeteta...
Puno razgovaramo, pričamo i dijelimo strahove u ovoj trudnoći, veselimo se bebi i svemu što ćemo raditi sa njom...
Žao mi je što nitko ne može dati garanciju da će sve biti u redu...
Ispričavam se ukoliko sam skrenula sa teme, malo hormoni, malo sjećanja...
-
-
mala laia rasplakala si me, vjerujem da ti je jako teško kad vidiš koliko je tvoja djevojčica tužna i preplašena zbog gubitka brata. Ne znam šta pametno da napišem, samo bi vas obje zagrlila...
-
mala laiaizgleda da ja i ti imamo sličan proiblem.kod mene je ista situacija s Klarom.u vrtiću se rasplakala prije mj dana jer su svi pričali o svojim sekama i bracama koje su dobili.i stalno me pita:zašto su svi rodili živo i zdravo dijete a mi ne?što ako opet?
naježim se...radi nje guram dalje, radi nje ću najviše pokušati još jednom(iako ne znam kako ću u poč to skritri od nje)
a što radi, razgovaram s njom puno,odgovaram na njena pitanja o Bogu i anđelima koliko mogu.teško je ,srece mi se slama ali ne pokazujem ispred nje iako mi je jednom prigovorila: zašto sam sretna , trebala bih biti nesretna i da joj se čini da više pate ona i tata.tada sam joj rekla da nije istina, da njena mama najviše pati ali da pokušava i ide dalje , smije se jer je seka sada sretna.
Teško je to...oni su mali a susreću se sa smrću...
-
Na svu sreću, moja je Klara premala da bi razumijela. Rekli smo joj da mamu boli pupo, i da je mama ne smije nositi jer ima bolu u pupu. Ona je nato pitala, a bebu, gdje je beba. Nisam znala što da joj rečem, pa sam rekla da je i beba imala bolu, pa su je doktori izvadili. Moj miš mali je samo rekao: To je strašna priča. Nije više pitala...
-
To je onaj najveći strah - što ako se ponovi? Ne možemo znati, niti garantirati da će sve biti u redu...samo se nadamo i pokušavamo odraditi ovaj trudnički dio što bolje znamo...
I meni je stalno postavljala pitanja kako drugi, a mi ne...onda smo upoznali još neke parove sa sličnim sudbinama i zamolila sam ih da slobodno govore pred njom o svom gubitku (ukoliko im je bilo ugodno)- to joj je pomoglo da prihvati i shvati da nismo jedini koji se tako osjećaju i kojima se to dogodilo...
Žao mi je ako sam vas rastužila...i ja sam plakala dok sam pisala...
-
-
Bol draga adal, bol... Nisi losa osoba, sve do jedne smo prosle taj period ljutnje i bespomocnosti. Sve ti je jos svjeze...Ali zasjat ce i tebi sunce, vjeruj mi! Dobiti ces svoj toliko zeljeni mirisljavi smotuljak ali moras znati da nista neide na silu, da tvom tijelu a posebno tvojoj psihi treba vremena da se oporavi. Stat ces ti opet na svoje noge i ubrzo se veseliti s nama i mi s tobom kad nam prijavis plusic!
-
Jao draga SVEN je presladak,dusa draga,a meni je stvarno drago kada cujem da je neka od vas trudna i zaista me raduju svi ti vasi plusici jer smo prosle sve gubitak i sve jedva cekamo plusice ali ne znam zasto ove trudnice oko sebe dozivljavam na ovaj mrski nacin...o boze...
-
Posljednje uređivanje od adal : 28.03.2011. at 14:38
Pravila pisanja postova
- Ne možete otvoriti novu temu
- Ne možete ostaviti odgovor
- Ne možete stavljati privitke
- Ne možete uređivati svoje postove
-
Pravila foruma
Odgovori s citatom
nemam snage vise da podnesem ovo osjecanje...nekad mi se cini da ludim..sramota me reci da sam uzasno ljubomorna na sve te trudnice i da ih u nekom momentu mrzim zbog njihove srece...uzas nisam normalna zasto se osjecam tako,jesam toliko losa osoba ili to bol progovara iz mene?
