samo par godina
eto, dosao je kraj nasem dojenju.
djura je sam tako odlucio.
jednom sam ga pitala, pre jedno 4-5 meseci,
pa dobro, dokle ces ti da cicas?
odmah je odgovorio: do rodjendana, i gotovo.
tako i bi.
u poslednjih par meseci podsecala sam ga na tu izjavu.
nekad se i sam setio, i ponovio je.
rodjendan se blizio, svi u nasoj okolini
znali su za ovo, pricao je svima.
nekima je odgovarao kad su ga pitali,
nekima izjavljivao sam.
tu recenicu je izgovarao vrlo svesno i sigurno.
u pocetku sam mislila da me zeza,
da ce nastaviti da trazi, da ce plakati,
a da ja necu moci da ga odbijem u tom trenutku.
i kad je dosao dan rodjendana
ujutru posle budjenja zatrazio je i dobio.
rekla sam mu danas ti je rodjendan,
cicas jos samo danas. i otpevala danas nam je divan dan.
slavio je u vrticu, kuci smo imali rucak za babe i dede.
umorio se, trazio da spava i cica.
opet dobio.
pa smo onda imali vecernju proslavu u igraonici.
kad smo se vratili, bio je zauzet otvaranjem poklona.
otisli smo u krevet, mislila sam da ce proci bez cicanja,
ali nije, opet je trazio, sam malo, i dobio.
rekla sam jos samo sad. i stvarno je bilo samo malo.
svega par gutljaja.
ponovo je zatrazio sutradan kad se vratio iz vrtica.
rekla sam da je rodjendan prosao,
ali grudi su me bolele, bilo mi je glupo da se izmlazavam
kad je sisavac jos bio tu.
pa sam mu dala, i rekla mozes samo malo.
posisao je taman dovoljno da mi olaksa.
sutradan nista, par grudvica u dojkama koje sam malo masirala.
i uvece me je opet zamolio.
dala sam mu, rekla sam moze samo malo, i posle vise nema.
posisao je samo malo, i konstantovao sad vise nema.
i vise ne trazi. evo vec cetvrti dan.
svima prica ja vise ne cicam, sad sam veliki.
taj poslednji podoj gledali smo se sirom otvorenih ociju,
sa smeskom je pustio, i izgovorio gotovo.
za ove tri godine znam da sam mu dala najbolje,
trajalo bi i duze da je zaista hteo.
da je bilo ijedne suze, pokolebao bi me.
ali, on je svojim ponasanjem i izjavama
jasno izrazavao da je spreman, i otpostovala sam to.
najvaznija stvar koju sam naucila od svog deteta
je da materinski instinkt otpostujem uvek.
on mi je govorio da nastavim kad je bilo tesko.
ne samo sto se tice dojenja.
i sad su mi osecanja izmesana.
drago mi je zato sto vidim da je zdrav, da raste,
a s druge strane osecam veliku tugu
sto se taj deo nasih zivota zavrsio.
sad se bacam na dijetu,
u srcu se nadam jos jednom ovako predivnom dojenju.
mozda je to i glavni razlog zasto bih zelela jos jedno dete.
i na kraju ovog posta, sta drugo nego savet.
prvenstveno mamama velikih sisavaca.
osluskujte svoju decu,
njihove reci i ponasanja sve govore.
ako se dete jasno buni i ne zeli kraj dojenja
dopustite mu, i izdrzite jos malo.
za njih ce biti neprocenjivo, a vi cete brzo zaboraviti
sve lose, kao sto obicno i biva,
a pamtiti samo lepe stvari.
i kad vas neko pita pa dokle ces ga dojiti?
samo zastanite i pogledajte.
samo par godina.
 |
|||
Odgovori s citatom
djuri i Mami
djuma prvotno napisa
