Brzinski porod, s neplaniranim Gostom u boxu
Premda je prošlo dosta vremenena, cijela godina i pol, i bliži se treći porod, čitajući vaša iskustva ne mogu se ne prisjetiti kako sam rodila Martu.
Četiri su dana prošla od Kikinog rođendana (trećeg), i znala sam da se porod bliži. U Merkuru sam upoznala dr. Stasenko, koja mi se jako dopala. Kiku sam rađala na SD, jer sam čitala kako je tamo sve super. A onda smo se za Merkur odlučili jer nam je puno bliže, i bilo mi je skoro svejedno gdje ću roditi – već sam znala što je to (bar što je bolnička inačica poroda).
Uglavnom, taj dan, 2.8., bila sam na pregledu, i veli meni dr. Stasenko, možda se mi još vidimo popodne (i da se požurim, ipak sam drugorotka. Hm, kao da je znala...). Bila sam otvorena neka 3cm, trudovi mali i nepravilnih razmaka.
Doma, jela nešto malo, hopsala na lopti, šetala, otuširala se, malo ležala. Negdje oko 18:30 smo se odlučili za pokret, trudovi su bili svakih 5-6min.
Izlazimo u dvorište, moja Kika mi maše i viče: mama sretno, baka, deda, svi stoje i kao ispraćaju nas. Preko ceste susjeda s kojom kafenišem, idem ja još do nje (ovi se u dvorištu zgražaju, da što čekam, sveki se već živa pojela što još nismo krenuli). Moja susjeda isto: da što se ja tu još prešetavam. Meni trudići dolaze, ja sa smješkom...
U bolnicu smo ušli oko 19h (ma treba nam zapravo 10min do tamo). Sretna ja, ugledala sam dr. Stasenko. A, eto vas, veli ona. Prišteka me na ctg, ono trudovi preslabi (tek jedan blizu 100). Ja se zapravo prepala da će me poslati doma. Ali ne. Šalje me na obradu, a mm-u veli, odite vi doma (on htio pogledati Dnevnik
Nakon obrade, uzmem ja čitati mali Novi zavjet. Tražila sam zapravo jedno poglavlje o radosti od sv. Pavla, koje sam nedavno čula, ali ga nikako nisam mogla naći. I tako čitam ja, čitam... Bilo je oko 20h kad su me uboxili, dali mi infuziju, i prokinuli vodenjak. Pitam sestru, zapravo zašto oni to rade, veli da se tako otpuštaju neki hormoni iz hipofize (odakle li) koji pojačavaju trudove. Prokinuće vodenjaka je, veli, nešto kao drip, ali puno blaže. Dobro, mislm se, vi znate svoj posao.
Ono što mi je osobito bilo zanimljivo: na prvom porodu je mm bio stalno uz mene, tih sat i pol, i bio mi je velika pomoći podrška. Trudovi su me prali sve u 16, i bila sam sretna da je on kraj mene. Ovaj puta, pitala sam se kako ću bez njega. A zapravo sam u box ušla sa svojim Novim zavjetom, i između trudova sam čak stigla i čitati malo. U jednom trenutku skuže oni da su mi trudovi jaki, i vele, hoćete zvati muža. Ja: hoću, ali nemam mob. Sestra mi donosi ruksak, između trudova nalazim mob i zovem mm-a.
No, trudovi rastu ko ludi, ležanje na onom stolu zbilja ne pomaže, ali odlučila sam se prepustiti se protokolu (spram stola za porod u Merkuru, kreveti u SD su pravi svemirski brod). Sama u boxu, sa svojim Gospodinom. Eto, to mi je bilo super: prvi puta s mužem, drugi puta s Bogom. Molitva mi je pomagala uvelike.
Uglavnom, da ne duljim, dr odjednom veli: O, pa vi rađate! Nisu očekivali tako brzo. Od prokinuća vodenjaka 25min! Skužili su po mome disanju, prilično glasnom, zahuktalom.
Ma valjda u jedan ili dva 'tiska' eto Marte! Dali su mi je odmah, doduše na kratko, ali zbilja neopisivo. Onako još neopranu, šarenu, predivnu bebicu.
Onda dalje sve po protokolu, ali mislim da su mi je vratili još na kratko prije nego su je odnjeli. Sljedilo je šivanje, prilično bezbolno. Ono što je dr skužila da će me boljeti, prebrodila je razgovorom (ma žena me oduševila!). Točno sam kužila da me zapričava da zaboravim da me šiva (koliko je to moguće). Ali za razliku od prvi puta, ja sam praktički već sutradan bila na nogama (sa Kikom sam izgubila krvi, ležala dugo, sjedila teško...).
Uglavnom, izvezli su me u hodnik, tamo je već bio mm, sav u čudu. On je očekivao stići na porod, a kad je sestra otvorila vrata i rekal mu: čestitam na curici, sav se zbunio. Opet za razliku od 1. puta (kad sam pala u san nakon 15 min, i spavala u boxu naredna 4 sata, gornji mi je tlak bio valjda 60), sada sam bila sva fit, ležala doduše, ali orna za razgovor, sms-ovanje... ma ko da se ništa nije ni desilo. Aha, da, dali su martu i mm-u, malo ju je držao, dok su mene šivali, a onda su nas odrasle ostavili na samo. Tako smo družeći se proveli kojih sat i pol, bila sam sva blažena: rodila brzo, bez komplikacija i prevelikih posljedica, brbljam s mužem, cura divna i zdrava. Hvala dragom Bogu. Nema bolje pomoći, protekcije, veze, što god, od one Odozgor. On ti šalje ljude, slaže kockice, poploča takvu divnu stazu, da se poslje samo čudiš. Eto.
Prošla je ta prva 'zmazana' noć, s onom krpom međi nogama. To mi je skoro gore od poroda. Ali ujutro, sestra Ivana bila je divna. Kad me je odvela do zahoda, doslovce mi je prala noge od krvi i pomogla sve ostalo. Osoblje je generalno bilo divno. Još su mi se ove sestre od beba učinile više službene, od naših babinjačarskih sestara. Ali nema veze. Mi smo se dvije družile skoro stalno, zadnju, treću, noć dali su mi je u sobu, jednom se probudila, dobila malo sike, i spavala dalje. Ma, mislila sam, ne može bolje.
Kad sam došla doma, bila sam tako fit, da su mi sutradan jedva zabranili da usisavam.
Zahvaljujem dragom osoblju u Merkuru. Stižem vam i ovo ljeto, nadam se Božjoj i vašoj pomoći.
Osim ako... nešto su mi se silno dopali ovi porodi doma (hvala Fidji, momze
 |
|||
Odgovori s citatom
melange prvotno napisa
