Dječak iz vode
Duga je ova priča, sanjana nekoliko puta, napisana sa pauzama, i onima koji ne vole duge priće preporučujem da pročitaju samo osnovne podatkee, ako žele, naravno. I ispričavam se zbog pravopisnih pogrešaka, ipak mi hrvatski nije maternji jezik.
Fakti: Moje dugo očekivano SF čudo kako sam ga nazvala, zove se Julian. Rođen je 30.07.2009g. u 10.45, u Državnoj bolnici u Skoplju. Na rođenju je težio 2680g i bio dug 49cm. Danas ima nešto više od 3300g., a dužinu nismo merili. U bolnici smo bili 2 dana. Kada ga gledam danas shvatam da je tako sve trebalo da bude. On je savršena beba, koja doji, bljucka, kaki i piški, plače ponekad, vježba reflekse na licu, pa mama i tata misle da se smije, daje nam volju za život, ponekad nam pokazuje koliko možemo izdržati bez hrane ili sna, ali zna da ga volimo najviše što se može voljeti. Možda sam zato i htela da dođe na ovaj svijet na najmekši mogući način, jer i sama znam da je rođenje itekako važno za život koji sljedi.
Naslov je uzet od naziva jedne meni jako drage knjige, t.j. je stih iz pjesme Oči boje meda.
Možda bi bilo bolje da je naslov priče bio Battle for Julian, jer je upravo priča mog poroda, priča moje borbe da dobijem ono što želim. A, nisam željela puno. Prirodan, neinterventan porod. Željela sam da rodim kod kuće, jer je trudnoća bila uredna, jer sam vjerovala svom tjelu, jer sam znala da mogu. Sanjala sam o tome. Kada sam shvatila da neću moći ostvariti taj cilj, rekla sam da ću u rodilištu. Napravila plan poroda, diskutirala puno o tome i sa mm i sa mojom doktorkom, koja mi je jako dobra prijateljica i koja je pratila trudnoću. Pročitala sam puno knjiga, meditirala, vizualizirala svoj porod i rekla sam si ako ne bude kako sam sanjala – a to je porod kod kuće, neka bude onako kako sam zamislila. Ali ne ide sve u životu onako kako što planirano ili zamislimo. Ova trudnoća, porod i moj sin su me naućili da ne planiram, da ne razmišljam unaprijed, da ne zamišljam.
Priča počinje nekoliko godina pre rođenja Juliana. Priča je počela možda od kada znam za sebe kao za ženu koja najviše od svega na svijetu želi biti mama. Priča je počela kada sam otkrila neke svoje virtualne svjetove kao ovaj forum, gdje sam našla svoje istomišljenike.. ali najvažnije od svega, priča je počela da se prepričava sama od sebe onog ranog studenog jutra, kada je test potvrdio da se Julian ugnjezdio kod svoje mame.
Mislim da je prvi znak da je porod poćeo bila moja bezvoljnost dan pre poroda. Kako sam cjelu trudnoću bila sretna, vesela, puno pozitivnih emocija, bilo mi je čudno što odjedanput nemam snage za ništa i samo bi rado plakala. Nisam mislila da je porod u blizini. Mm se kladio da će beba doći na sam termin, ja sam mislila da ću prenjeti. Međutim, Julian je odlučio da dođe na 39tj i 2 dana trudnoće. Još nismo sve sredili, mm je puno radio i nismo imali kada. Ostalo je i završno sređivanje stana. Mislili smo da imamo vremena. Ja sam meditirala i vizualizirala porod. Željela sam da rodim noću, da me niko ne ometa. Imala sam celi scenarij u glavi. Rekla sam da od tada ne planiram više. Bila je srjeda, 29 srpnja. Uveće. Čula sam se sa doktorkom. Dogovorili smo ctg rano ujutro i da vidimo protoke. Na prošli pregled beba je bila manja od mera, pa su hteli da provjere kako će da bude. Još se nisam odlučila dali ću rađati u privatno ili državno rodilište. Te smo večeri mm i ja planirali kako ćemo dosrediti stan, mm je morao još i kod majstora za auto, čekali smo pojase za autosjedalicu. Bila sam tužna, bezvoljna, mogu reći pomalo depresivna. Mm me pokušao utješiti, ali nije mogao. Odlučila sam da ću otići u krevet i pokušati zaspati. Beba je bila jako aktivna. Kao da je porućivao nešto svojoj mami, koja je zaboravila da čita te znake. Nisam mogla spavati. Išla sam u wc na svaki pola sata. Mislila sam kako sam cjelu trudnoću provela na ovaj put spavaća – kupaona. Negdje oko 2 i 30 opet odlazim. Imam nagon za čišćenje. Još mi ne dolazi u glavi da je porod počeo. Vidim krvavi trag na gaćicama i uhvati me panika. Osječam jake menstrualne bolove. Da, moja endometrioza pomislim. Od kad je imam menstrualni bolovi su prejaki. Znam da ide sluzni čep, ali nisam znala za sukrvicu. Odjednom zaboravljam sve što sam proćitala po knjigama. Mm radi noću i izlazi iz radne sobe sa pitanjem koliko sam puta već bila na wc-u. Sa strahom u oćima kažem mu da imam krvavi trag na gaćicama, da me boli kao za menstruaciju i da ne osječam bebu. Nežno me zagrli i drži tako. Poslala sam sms jednoj dragoj ženi. Poćelo je i prirodno čišćenje. Sada znam da je to to. I poćnem drhtati. Dođe mm u spavaonu i vidi me kako drhtim. Legne pored mene i priča najnežnijim glasom da će biti sve ok. Danas kada razmišljam o tome shvatam da nisam bila spremna za porod. Jer sam si zamislila da ću još dugo biti sa svojim princem. Jer sam voljela svoju trudnoću i uživala u dodirima iznutra. Počeli su jaki bolove. Išla sam na pražnjenje crjeva, pokušavala da legnem, znala sam da dugo traje kod prvorotkinja. Ali bolovi su bili prejaki. Prvo su bili na 5 minuta. Nisam htela da ih mjerim, ali držala sam mobitel u rukama kao slamku za spas. Bilo mi je interesantno kako dok bol traje ne mogu ništa, a kada prođe mogu sve. U jednom trenu sam zamolila mm-a da ode u radnu sobu i ostavi me samu. Stavila sam kolena na pod i stavila telo na krevet. Nisam mogla dugo tako. Onda sam sjela na loptu, trudovi su bili jaki. Samo bol i nista drugo. Počela sam da se bojim je ne osjećam bebu. Nisam htela da budem sama. Pozvala sam mm-a. Grlio me, držao u rukama skužio je da ne želim da govori, samo da bude tu. Ja, on i beba bili smo jedno u bolovima. U pauzama, zajedno smo čitali forum, pomalo brojili minute, dok sam mogla da stojim na nogama. Tražili smo dali je to to, oboje zbunjeni ko pubertetlije pre prvi sastanak. Negdje posle 5 sati ujutro trudovi su bili na 3 minuta, pa na jednu. Pokušala sam da se tuširam. Znala sam da će se intenzitet pojačati kada uđem pod vodu, ako su pravi trudovi, još uvijek mi nije dolazilo do glavi da se već porađam. Samo sam htela da bol prestane. A zamišljala sam da ću vizualizirati trudove kao branovi koje me otvaraju. Nisam imala snage za ništa. Pod tušem je bilo gore. Željela sam samo da prestane ta jačina bolova. Imam veliki prag tolerancije boli, imam endometriozu, čir na dvanaestercu, probleme sa kralježnicom, i sve te dijagnoze imaju bol kao centralno mesto. Ali ovo je bilo nešto sasvim drukčije. Negdje oko 6 i 30 zovem svoju doktorku na telefon. Kažem joj da su trudovi na 1 minut, da traju po minut, možda i više. Rekla mi je da mogu lagano da se spremim za rodilište, ali da ne žurim. I da će ona doći kada budemo i mi tamo. Još nisam znala u koje rodilište da idemo. Željela sam ostati kod kuće i samo ostati sa sobom i bebom. Još jednom sam ušla pod tušem, izašla sam u sekund, nisam mogla trpjeti tu bol. Kod kuće smo ostali do 7 i 30, čini mi se. Ne sječam se o vremenu, mm me podsjetio kada sam ga pitala kada smo krenuli. Nisam htela da znam kolko je sat. Na samom izlasku iz stana mm me pitao gdje da vozi. Nisam znala. Željela sam ostati kod kuće. Odlučila sam se za državno i mislim da je tu počela prva pogreška. Provjerili smo dali smo uzeli sve, imali smo dvadesetak kopija mog plana poroda (bez epizotomije, bez indukcije i prokidanje vodenjaka, da mm bude sa mnom na porodu, da dozvole kretanje i menjanje položaja, da me ne razdvajaju od bebu, da ostave pupčanik da otpulsira, apartman i bez cjepljenje). Ulazim u auto. Bol. Ta prejaka bol koja mom mozgu još uvijek ne daje do znanja da još malo i naša dugoočekivana beba je već tu. Odlazimo. Mm vozi lagano. Ujutro grad je u žurbi. Na parkingu u blizini spazim moju tetu, maminu sestru. Kažem mm da vozi, da ne želim da iko sazna da idem roditi. Dolazimo u rodilište, prebučno je. Na prijemu skuže da sam u trudovima, pa bez puno pitanja mi kažu da idem u ambulantu. I tu počinje borba. Ulazimo zajedno. Sestra kaže da nemožemo zajedno jer ima i drugu rodilju. Kažem joj da mm ide sa mnom u rađaonu. Rekla je ako, sada je rano za to, nek me sačeka malo. Ulazim sama. Uzima mi dokumente. Plan ne gleda. Samo uput i moju knjižicu. Stavi me na ctg. Shvati da imam trudova jakih, javlja se kod dežurnog lječnika. Druga rodilja, mlada, premlada cura, mislim da je imala 15tak godina, romkinja, preljepa u trudovima. Ne zna makedonski, a sestra se izruguje na njenu mladost. I kao da likuje što je ona u bolovima. Pita me sve o meni. Rekla sam joj da drži knjižicu da piše sve unutra, ali kao da me ne sluša, samo robotski ponavlja. Kako se zovete? Kako se zove ? Gdje živite? Kako ste rekli? I tako jedno pola sata. Ulazi neka žena u uniformi. Ne predstavlja se. Kaže da žuri na viziti i da šta tražu od nje. Shvaćam da je specijalizantica. Sestra prića kao da mi ne postojimo – ova u trudovima, pokazuje na mene, a ona tamo ima dijabetes, ne prića makedonski, i smije se opet na njenu mladost. Ova specijalizantica kaže da može samo jednu pregledati. Dala sam prednost mladoj curi, rekla sam da mogu sačekati još malo. Nisam htela da me ta žena dira. Nakon 10tak minuta ulazi neki doktor. Mlad, pun ambicija i samog sebe i pita zašto su ga pozvali. Opet specijalizant, shvaćam, jer leći frustracije na sestru. Ona pokaže na mene, i kaže da sam u jakim trudovima. Kaže mi da idem na sto da me pregleda. Traži deblje rukavice da se ne uprlja jer ja krvarim pomalo. Dobijam najgori mogući vaginalni pregled. Kažem mu da prekine. Pogleda me čudno. Još jednom ponovim da prekine jer me boli. Kaže da sam otvorena 5 prstiju, da idem u rađaonu, da će mi probušiti vodenjak i da ću uskoro biti gotova. Rekla sam da imam plan poroda, da ne želim intervencije, kaže mi da prokidanje vodenjaka nije intervencija. Meni je, kažem ja njemu. Trajaće duže, kaže mi. Rekla sam mu da se ja nigdje nežurim. Opet ponavljam da želim da mm ide sa mnom. Gledaju me pomalo kao da sam luda. Sestra mi daje spavačicu i kaže mi da idemo gore. Mm čeka pred vratima. Zbunjeni i zabrinuti pogled na licu. Dok sesstra sluša kažem mu da me pregledao najgori mogući kreten koji ne zna kako sa ženom u trudovima. Osječam se kao ratnica. Zamišljam spavačicu kao uniformu. I znam da se i zbog sebe i svog sina moram izboriti da dobijem ono što želim. Idemo liftom gore. Sestra daje mm-u moje stvari i kaže mu da ode. Kažem opet da treba on biti sa mnom u rađaoni. Mm me podsjeti na plan. Tada ga ona po prvi put uzme, pročita, pogleda me i ostaje zbunjena. – Šta je ovo, kaže. Mm odgovara da je to plan poroda koji smo izradili spored knjige Marsdena Wagnera. Ona naravno nikad nije čula za njega. Poslala je mm da mi kupi toalet papir i vlažne maramice jer nisam imala. Kažem da sam se sama pročistila cjele noći. Nije me čula. Dolazimo u prerodilnu salu. Opet pregled. Sestra me pita dali nosim ćepiće, da me ne klistriraju. Kažem da sam se sama pročistila, ali nosim. Vidi da sam obavila depilaciju kod kuće. Dolazi opet isti kreten od doktora i kaže mladoj lječnici koja me treba pregledati da ne želim prokidanje vodenjaka. Navaljuju na mene da ubrzamo porod. Rekla sam im da se nigdje ne žurim. Dolazi stažant i pita me opet sve po redu. Došli smo i do toga da ne pušim, ne pijem, ne drogiram se i ne jedem meso. Sestra opet zapisuje podatke za prijavu bebe. Stavljau me na ctg. Ne mogu da ležim. Bol je prejaka. U tom trenu shvatim da sam tu da rodim, da moram sve odraditi za sebe i sina. Nakon 15tak minuta zamolim da me iskljuće sa aparata jer ne mogu ležati. Kažem da moram na wc zbog čišćenja. Dolazi mm pred vrate sale, donosi narućeno i grli me. Ostajemo zajedno dok nas sestra ne rastavi. Kažem mm-u da se pozove moju doktorku da joj kaže gdje sam. Odlazim u kupaoni. Tu je moje mirno mjesto. Pokušavam prodisati trudove, kleknem, stanem, pravim čučnjeve. Bol je velika, ali fokusiram se napokon. Ne znam koliko sam ostala unutra. Mislim da su zaboravili na mene. U jednom trenu dolaze 2 sestre koje kradomice pale cigarete. To mi užasno smeta, ali nemam snage za ništa. Čujem da ogovaraju moj plan poroda. Nisam se posramila, naprotiv, osjetila sam se ponosnom. Za sebe i sina. Izlazim. Mijem lice, mm mi donio i malu flašicu vode. Kod nas je još uvijek zabranjeno na porodima jesti i piti. Prevruće je. Kako mi je mama kasnije rekla po pravoslavnom kalendaru bio je blagdan Ognene Marije, najvrući dan u godini. Dolazim u predrodilnu salu. Dolazi dežurna lječnica pita me zašto imam plan poroda. Rekla sam joj da sam se educirala i da želim da se beba rodi na najprirodniji način. Ne znam dali razumije, ali vidim pitanje u pogledu. U tom trenu dolazi moja doktorka. Zagrli me i pita kako sam. Prvi humani dodir u bolnici. Ona ne radi tamo, pa i nju tretiraju kao gost. Ali neke sestre je znaju od stažiranja, pa imamo malo intimniju atmosferu. Ja ne mogu prićati od trudova. Ona se zaććudi da su tako jaki i kako mi je rekla na minut. Zamolim je da ne zaboravi na mm-a. Kasnije mi je mm rekao da su mu rekli da ode, jer kako ja ne želim ubrzavanje poroda, da će to trajati negdje do 15-16 sati, popodne. Ipak je mm čekao pred vratima sale. U jednom trenu moja dokt. Ode do dežurne da je zamoli da me pregleda jer su trudovi prejaki. Bilo je negdje posle 10 sati. Znam jer sam vidjela sat u hodniku. Držala sam se za naslon kreveta i pokušavala da prodišem prejaki trud. Ušla je još jedna rodilja u Sali. U tom trenu sam osjetila vodu po nogama. Vidjela da je zelena sa crnim parcicima. Znala sam – mekonij, beba je u stresu. I kako ne bi bila na ovu jaćinu turdova, bez pauza. Kasnije mi je moja doktorka rekla da se zabrninula zbog jaćine. Da nisu očekivali od prvorotke da se tako otvorim brzo i intenzivno. Pozvala sam svoju doktorku i vidjela je ona. Došla je i dežurna. Stavili me na sto da provjere otvorenost, rekla je skoro 10, jos jedan mali dio. Opet sam ponovila da želim mm-a sa mnom. Nažalost, rodilja koja je došla pored mene ušla je u taj boks. Mene nisu očekivali tako rano. Ipak su mi obečali da će pozvati mm-a. I tu počinje glavni dio borbe. Nije mi cilj sa ovom pričom da glorificiram sebe i sve što sam uradila. Samo želim da to izađe iz mene jer me previše frustrira i ne da mi da idem dalje. Odjedanput me vode u boks, prepuno ljudi oko mene, ne stignem da izbrojim. Mlada primalja me drži za ruku i kaže mi da ćemo uskoro vidjeti bebu. Zamolim je da ne dozvoli epizotomiju, pogleda me, kaže da je tkivo odlično rastezljivo, da je beba malena i da će super ići. U tom trenu dolazi glavni lječnik, čovjek pun sebe, ličnih frustracija i ambicija, kako sam kasnije doznala vratio se iz inozemstva, pun diploma i sertifikata. Kaže da kako mogu ja znati za porod, pa sam pisala gluposti na hartiji. Kakav je to plan poroda. Porod ne može da se planira, kaže mi. Slažem se, kažem ja njemu, ali meni je put vodilja kako bi voljela da bude ako je sve ok sa mnom i sa bebom. Kaže da ne može bey epi, jer sam prvorotka i da će mi on dokazati da ne može. Pregleda me, kaže da idemo, kada dobijem trud da tiskam. Opet mlada primalja dolazi, pomiluje po licu i kaže mi da će biti sve ok. Zamolim da pozove mm-a. Dolazi i moja doktorka. Ona kaže tom doktoru još jednom moje želje, ali on nas oboje ignorira. U jednom trenu panika. Kako su mi objasnili kasnije otkucaji bebinog srca su opali. Mislim da je uboksu ušla cela jutarnja smena u bolnici. Specijalizanti, stažanti, studenti, lječnici. Svi sem mm-a. A meni je on najviše trebao. Moja dok. Me drži za glavu i miluje. Govori da će biti sve ok. Kada je počela panika, mislim da sam počela da se gubim. Doktor u pejorativima mi govori kako da postavim noge, i da tiskam. Da ne prodisujem trudove, vec da tiskam. Ubices bebu, kaže mi. Dok to govori pokušava da mi nalegne na trbuh. Vrisnem da me boli ćir tako i da me ostave da promenim položaj. Ne sluša me. Kaže mi opet da ću ubiti svoju bebu. Rekla sam mu da ne smije tako govoriti sa mnom, da ne smije da me plaši. Ljudi okolo prave paniku, govore mi da tiskam. Jedan mi drži nogu, drug glavu, ne znam ko i šta radi. Samo jedna starija primalja potsjeća lječnika da mi daju malu pauzu jer sam se izgubila. Umjesto pauze dobija kislorod i zloćesti komentar od doktora – eto ti prirodan porod. Zaboravila sam napomenuti dok sam dolazila do boksa komentirali su sestre i primalje zašto ne želim intervencije i ta stara primalja je rekla da se tako rađa, a ne onako kako svi žele. Ona mi se samo obraćala po imenu. Kasnije sam shvatila da su svi govorili o meni (doktori na viziti su mi znali ime i to kao ona sa planom) i da je za sve što sam dobila kriv moj plan poroda. U trenu kad su mi dali kislorod, počinje dio priče koje puno se ne sječam. Znam samo da sam kao sa astralne projekcije posmatrala sebe na boksu kako vićem da mi dozvole da promenim položaj, jer sam imala grč u nogu, boljela me kralježnica, a doktor je legao na moj ćir koji je mislila sam prsnuo. I onda ćujem kako doktor kaže, moraš sada tiskati, tiskaj, i osjetim kako me reznuo. Rekao mi je eto vidiš da je trebalo epizotomija. Sljedeći trenutak pamtim kako molim da mi stave bebu. Tu se sve menja. Odjedanput svijet gubi značaj, ostajemo samo ja i moj sin, predivno čudo koje je lagano puzalo prema sisi i uhvatio je. Samo sam plakala i govorila - to sam ja sine tvoja mama, hvala ti što si došao... ne znam koliko dugo smo ostali, ali došao je pedijatar i uzeo bebu jer su trebali da ga aspiriraju zbog mekonijske vode. Počeo je plakati, plakala sam i ja. Došao je mm sav u čudu, zabrinut i sretan, poljubio me, gledao u sina, dok su ga pregledavali. Molila sam da ga ne cjepe, da mi ga daju. Tada sam mm pitala kako će da se zove. Rekao mi je znaš i sama. Moja prijateljica je još uvijek stajala kraj moju glavu i nežno me grlila. Nju smo prvu rekli za ime. Doktor je došao rekao da posteljica ne izlazi. Rekla sam mu da mi daju bebu da sisa, da će prirodni oksitocin pomoći. Rekao mi je da nemam mljeka, nema šta da beba sisa. Kažem ja njemu da imam kolostruma. Pitao me kako sve to znam, rekla sam da sam se eduicrala. Pitao me šta sam po profesiji. Kada sam mu rekla da sam doktorica znanosti, okrenuo je novi list. Počeo je da mi se obraća normalno. Ali ništa nije vrjedelo, ostao je u mom sječanju kao isfrustrirani .... da ne napišem neku pogrdnu rječ. Dali su mi bebu, ali nije mogao da sisa. Bio je umoran i vidjelo se da ga je porod iscrpio. Doktor je počeo da viće po sestrama zašto je beba ne mani jer on ne može da radi. Rekla sam mu da može da radi šta hoće. Posteljicu su mi izvadili pod općom anetsezijom od desetak minuta. Obećao je da će me i sašiti sa tom anestezijom, ali dobila sam šivanje na golo. Osjetila sam svaki ubod igle. Kako su mi rekli nisu smjeli da stave lokalnu, nakon opće anestezije. Nije više ništa bilo bitno. Beba je ležala na krevetiću do mene, mm nije bio tu. Kada bi on zaplakao, ja sam ga dozivala imenom i smirivao se. Moj maleni princ. Nakon šivanja su me ostavili još 3 sata u boksu. Trebalo je da me odnesu u apartman, ali su me zaboravili. Zahvaljujući mm-u koji je zamolio jednog bolničara, doveli su me u apartman u 14.00. Tamo sam morala da se izborim još da ne odvode Juliana na preglede, da prima terapiju (zbog mekonijske vode imao je malo pivišeni crp, dobivao antibiotik), da ga sama presvlačim, i naravno da dojimo. Dojili smo nakon što sam dobila Juliana. Od prvog trena u apartmanu. Nismo se razdvajali ni tren. Na žalost zbog svinjske gripe zabranjene su bile posjete, pa nas je mm samo jednom vidjeo. Ali došli smo kući za dva dana. Imam još puno toga napisati, ali to bi bilo priča nakon poroda. Kako su hteli da odvedu Juliana u 5 ujutro dok sam se tuširala nacjepljenje, kako su mi pretili socijalnom službom, kako su me nazvali mama Lavica, kako nas pedijatar nahvalio što super dojimo... Dio te priče će ostati u meni, kao što ostaje i taj neki gorak ukus da je sve trebalo biti možda drugačije, a možda zbog nas i ovako kako je bilo. Svaki dan razmišljam o porodu, sanjam neke sekvence, shvaćam da nisam bila spremna, moje greške. Međutim, znam da će Julian od mene napraviti dobru mamu i da kako što me do sada uči i dalje će me učiti o životu.
Ova priča trebala je biti možda drukčija, ali je ispala ovakva. Mislila sam da će biti kako sam zamislila, a ne sanjala, ali ispalo je kako je sada.
Porod je u meni probudio neke osječaje i emocije za koje nisam ni znala da postoje. Sretna sam što je mm takav kakav je, što mi Julian daje snagu za dalje. Naravno da se ne slažem sa puno toga oko poroda, ali sretna sam što Julian nije dobio kemije, štoje koliko god sam mogla prošao prirodnije. Naravno da sada shvaćam moje pogreške.
Trebalo mi je da napišem ovu priču, pa makar je niko živi ne pročitao.
I znam da ću sljedeči put rađati kod kuće.
Za kraj... Julian znači sin Julija, po nekim tumačenjima sin Boga, a za mene je najbolje značenje po nekim starim pričama - Gospodar neba. Kada sam zatrudnjela, samo sam gledala u nebo. Moj sin se danas smiruje kada smo napolje i gledamo oblake.
 |
|||
Odgovori s citatom
tebi i bebici, velikim borcima
) kao da smo tražile 10 bijelih i 10 svijetlo plavih peškira i 12 bočica Evian flaširane vode da nas čekaju u sobi nakon poroda. Ali mjenjat ćemo se mi žene i naš pristup porodu, a time ćemo mjenjati i njh (doktore) htjeli to oni ili ne!
). I samo sam si razmišljala: ajme, kako li je onda tek bilo njoj i njezinoj bebi, nije ni čudo da je mišić ispustio mekonij..
ti si jedna posebna zena ... jedna hrabra majka i nije bez razloga Julian sletio u tvoje narucje, uzivaj u njemu, bas kako kazes uz njega ces jos puno uciti 
Ancica prvotno napisa
)
