pulinka prvotno napisa
Moj je utisak isti ili bar vrlo sličan kao i tvoj, a svakako mi nikad ne bi palo na pamet da pretpostavim suprotno bez povoda.
Pri tome povod mora biti samo neki komentar na forumu, jer zaista nikog ne poznajem na neki drugi način.
Ali deo forumašica pripada jednoj prilično brojnoj struji stava o pandemiji, koja mene zbunjuje i uživo a i ovako virtuelno. Pripadaš joj i ti.
To su ljudi koji poštuju mere (uglavnom), vakcinisani su donekle redovno, dve ili sve tri doze.
Međutim, to su istovremeno konstantni propitivači i konstantni uslovno rečeno optimisti.
Nijedna od te dve osobine nije loša, čak je i poželjna i van pandemije kao i u njoj, ali i u tome se može preterati.
Koja god mera da se pojavi, ti ljudi će je u ponašanju manje ili više usvojiti- ali u stavovima će je konstantno analizirati i secirati u svakoj prilici, mesecima.
Da li virus postoji. Kako je dokazano da postoji. Kako je dokazano da je baš prirodan. Jeste li sigurni da je toliko opasan. Jeste sigurni da je smrtnost baš tolika. Jeste li sigurni da je ikakva opasnost za decu.
Da li su maske efikasne. Da li su dovoljno efikasne. Da li moraju baš KN maske ili su dobre i krpene maske. Da li ih moramo nositi ako smo na razmaku od tri metra ili samo kad smo na 2 metra. Da li su potrebne napolju u gužvi.
Vakcine- kako znamo da su efikasne. Kako znamo da su bezbedne. Jesmo li sigurni da su potrebne. Zašto mislimo da su potrebne deci. Kako možemo da pomislimo da ih damo deci. Zašto smo ih dali svojoj deci.
Itd.
I onda- oni veruju da virus nije tako opasan. Veruju da nije uopšte opasan za decu. Niti za zdrave. Samo osetljivi (ko god oni bili i koliko god ih bilo) su ugroženi, mi ostali (koji ostali?) ne moramo brinuti. Oni ga se ne boje i nikad ga se nisu bojali, ili bar ne posebno jako. Nakon svakog pada brojki: evo ga, gotovo je. Kraj se bliži. Polako dolazi sloboda konačno.
Što je sve do neke mere normalno, i poželjno i korisno. I ne znam nikoga ko nije u pandemiji više puta menjao smer razmišljanja i delovanja. I svi mi se nadamo nekom razrešenju i željno maštamo o njemu.
Ali kod određene struje ljudi ta dvojnost između reči i dela je zapravo ustaljen, okamenjen obrazac.
Dakle, ja dve godine poštujem mere ponašanjem ali ne i stavom, vakcinisan/a sam ali baš sam mogao/la i bez toga, ima virusa ali nije opasan, i generalno sve što radim ja u stvari omalovažavam.
Takvi ljudi mene zbunjuju ali neće pokolebati moje stavove. Međutim, mogu pokolebati druge, jer ljudi, u nedostatku znanja, često prosuđuju po tuđim rečima, a ne delima.
Pa će tako neko, slušajući večno zapitane optimiste, zaključiti da stvarno, pa maske ničemu i ne služe, kad ih i oni koji ih nose smatraju nepotrebnim. I vakcine- oni koji su ih primili deluju kao da se kaju. Pa tako su optimisti- nije to bez razloga-sigurno više i nema potrebe za merama.
I tako dolazimo do niza hrabrih nevakcinisanih staraca koji posle čine tužne statistike.
Utoliko ja u odgovorno ponašanje ubrajam i odgovorne stavove. I zato mislim da može postojati štetna komponenta neosnovanog optimizma.