Kako smo dobili i izgubili anđela-kritika Vinogradske
Premišljala sam se da li da napišem išta ovdje o svom iskustvu u KB Sestre Milosrdnice ili ne,ali sam se napokon odlučila na to.
Nakon u potpunosti uredne trudnoće,sredinom prvog mjeseca ove godine,završila sam u spomenutoj bolnici,pošto mi je dva tjedna prije termina dijagnosticirana preeklampsija.Uspjeli su mi kontrolirati tlak s tabletama i čekali punih 39. tjedana da odluče kad će mi inducirati porod.Napokon je došao i taj dan,na 39+2 tjedna moje trudnoće,induciranim porodom,uz pet sati dripa i epiduralnu,rođen je naš sin.To je meni i mužu bio najsretniji trenutak u životu.Težio je samo 2650 g,pošto je posteljica slabije funkcionirala zadnja dva tjedna moje trudnoće.Ali ocjenu appgar je imao 10/10,i svi ostali rutinski pregledi su se pokazali kao dobri.Bila sam presretna.Nisam mogla prestati gledati naše malo sunce,svaki put kad su mi ga donosili.
Imali smo problema s dojenjem,koji su meni objašnjeni od strane sestara na odjelu kao problem koji se javlja radi premorenosti našeg sina nakon poroda.Ali,bit će sve ok.Naravno,rekli su i da nema problema,jer ga oni nadohranjuju kad nije sa mnom.Počelo se događati,kad mi ga donesu,da većinu vremena spava i nisam ga ni mogla nikako probuditi.Moj maleni je pao na težini,u roku tih prvih dva-tri dana na 2450 g.Ja sam bila jako zabrinuta,ali jednostavno mi nitko nije htio pomoći.Bio je i vikend,kao za inat,pa nije bilo uobičajene pedijatrice,a ove dežurne se nisu spuštale među nas obićne smrtnike sa odjela neonatologije na 4. katu.
Bila je nedjelja i nakon prvog donošenja u 6 ujutro,trebali su nam bebe donijeti oko 10,čini mi se.Meni sina jednostavno nisu ni donijeli,a ostalima u sobi jesu.Ja sam onda kao suluda,van sebe trčala po hodniku bolnice i tražila bilo koga da pitam gdje je moj sin.Zaboravila sam reči i da su mi radili i epiziotomiju,pa mi je,naravno bilo poprilično teško hodati okolo u to vrijeme.
Napokon sam našla jednu sestru koja mi je zamuckujući rekla da je moj sin na infuziji,ali da ga mogu vidjeti.Na moje izbezumljeno inzistiranje pozvala je dežurnu pedijatricu,koja je došla iznervirana zbog činjenice što uopće mora dolaziti.Kad sam joj spomenula da mi nitko ništa ne govori,bezobraznbo mi je rekla da što se tu meni uopće ima objašnjavati i slično.Kasnije je malčice promijenila ton i rekla da će ga oni rehabilitirati jer je on hipotrofično dijete itd.PAo je ispod 2400 g,a bio je i pothlađen s temperaturom od malo više od 35 stupnjeva.Kasnije tog dana su ga primili na četvrti kat na odjel neonatologije i stavili u inkubator,ne bi li se oporavio neko vrijeme.Kad sam ih kasnije pitala jesu li ga uopće hranili na obićnom odjelu,odgovorili su mi iskreno da,ako je plakako,dobio je.A,pošto je moj maleni više spavao nego li plakao,nije dobio puno :shock: ..kao,eto,što se može,gužva je u bolnici,takve se stavri dogode.Ponekad se previdi neka beba kao što je naša,kojoj treba malo više pažnje i slično.Što se tu može..
I,naglasili su da su oni pregledali sve ostalo,i on je u potpunosti zdrav;samo je malo hipotrofičan.Pa,oporavit će se kod njih i onda će ići doma.Tako,kroz nekih 14 dana,neka računam.Mene su uputili da radim na izdajnjau i neka im donosim to mlijeko,koje će mu oni onda i davati.Dok je bio u inkubatoru mogli smo ga vidjeti jednom dnevno i to je trajalo nekih 4-5 dana,a nakon toga je bio u krevetiću kod njih i dolazila sam ga dva puta dnevno hraniti na pola sata.Ja sam u međuvremenu otišla iz bolnice,pošto je bilo besmisleno da ostanem dalje,a živim relativno blizu.Sina ionako nisam mogla vidjeti između,nego li samo u tim vremenima koja su mi naznačili.Uglavnom,naš mali dečkić se fino oporavljao i napredovao.Doktorice s tog odjela su rekle više puta kako su mu apsolutno sve pregledali i da je zdrav k`o dren.
Došao je napokon dan odlaska doma.Bili smo presretni MM i ja.A i naše malo sunce je djelovalo sretno.Bili smo napokon zajedno i počeli smo se uhodavati i uživati s našim malenim.Patronažna sestra je bila dva puta u posjeti.Dobivao je na kilaži,napredovao.Morala sam ga malo češće hraniti,jer su me tako uputili na neonatološkon odjelu u KB Sestre milosrdnice.To je uobičajeno kod malo tromije,"kilave" djece,kako su ga nazvali tamo.
Naš je maleni bio sretan;napredovao je tih dana,izgledao kao zdrava sretna bebica,reagirao već na sve zvukove,htio vidjeti sve...sunce malo.
I,došla je ta večer....najgora u mom životu koju nikad neću zaboraviti,dok sam živa.Probudili smo našeg sina za hranjenje,ali on nije baš bio raspoložen za hranu,već je počeo neutješno plakati.JA sam ga pokušavala umiriti na sve načine.To je trajalo svega nekoliko minuta.I onda je prestao distai.Na mojim rukama,odjednom,iz čista mira..Ja sam bila van sebe,a MM ga je pokušavao reanimirati.Došla je hitna,relativno brzo.Oni su ga pokušavali reanimirati još dugo,sigurno sat i pol do dva.Ali,nije bilo pomoći.Naš sin je izdahnuo i trenutno umro.
Nalazi s patologije,koje smo dobili tjednima kasnije ustvrdili su da je imao srčanu manu.Oni su sigurni da je umro zato.Otišli smo na razgovor s našim uglednim pedijatrom-kardiologom koji je to opovrgnuo i rekao da je umro od SIDS-a jer ta srčana mana nije bila toliko ozbiljna da bi od nje umro.Mogla se uspješno,bez problema korigirati,da se znalo za nju.Naravno,odmah je zaštitio Vinogradku rekavši da oni nisu krivi.Ali,kasnije je,pročitavši otpusno pismo našeg sina rekao kako ne piše da li su radili uzv srca.Pa,da mu je žao što nije rađen ekg itd...
Naš sin nije imao vanjskih simptoma da mu išta nedostaje.Pa,zato je to iznenadna smrt.To je krajnji zaključak.
MM je otišao,kad smo se malčice smirili i na razgovor u Vinogradsku.Oni su isto svi šokirani,potreseni i slično.Ali,svejedno uzv srca nisu napravili,jer se to jednostavno ne radi.Osim ako postoje vanjske indikacije za to.Kako ih naš sin nije imao,njemu to nije napravljeno.Gledali su mu i ostale organe,ali srce su samo poslušali i tu nije ništa bilo sumnjivo.Radi se uzv mozga kod sve djece koja su na odjelu,ali ne i uzv srca.(?)Zar srce uz mozak nije najvažniji organ u tijelu?!
Doktorica je rekla MM da ona ne zna da postoji ta praksa rađenja uzv kao uobičajene pretrage uopće igdje kod nas.Rekla je i da to nije ni skupa pretraga,a ni ne traje dugo.Ali,ne radi se.Ne znam uopće što reči na sve to.Politika našeg zdravstva je takva.Možda sam ovaj post trebala nasloviti kao kritiku našeg zdravstva,a ne samo Vinogradske bolnice.Jer,kao prvo,dogodi se da previde stanje tvog djeteta na odjelima,jer im je gužva,a onda opet,kad nešto i počnu poduzimati da mu pomognu,ne pregledaju sve.Dobro,on nije imao vanjskih znakova,slažem se,to smo i mi vidjeli.Ali,na njima nije da nešto pretpostavljaju,već pošto su doktori,da sve pregledaju,zar ne.Oni nemaju pravo pretpostavljati.Eto,uzv srca nijre rutinska pretraga.Možda bi trebala postati.
Ja ne kažem da bi naš sin bio živ,da su mu otkrili srčanu manu;pošto je vjerojatno zbilja umro od SIDS-a.Ali,ostaje činjenica da njemu nije napravljeno sve što se moglo napraviti,jer se to,eto,ne radi.A zašto.nitko ne zna.
Pretpostavljam da je to dobar prosjek,kad jedno dijete umre u nekom rodilištu na ne znam koliko živih.Ali,teško je nama koji ostajemo bez djeteta.Teško je kad si dio te negativne statistike.Jer...
Više ga nikad nećemo vidjeti ni osjetiti njegov miris.Nikad nas više neće pogledati svojim velikim očima.Nikad nećemo doživjeti da nam se nasmije.Da ode u vrtić ili školu.Nikad nećemo znati kako bi izgledao kad odraste i kakva bi osoba bio.
Zar je zbilja toliko teško neke pretrage uvesti u našu rutinu?Možda bi netko imao više sreće od nas s time i njihovo dijete bi preživjelo.Ne bi trebali prolaziti kroz ovu agoniju kroz koju mi sad prolazimo.
Bit ćemo još bolje,znam to,jer prije nekoliko tjedana ne bih mogla ovu priču ni napisati.I ići ćemo na drugo dijete,za koje će biti sve napravljeno sve što se trebalo napraviti i za našeg sina.I,iako uz ogromni strah da se ovo ne ponovi,nadamo se i molimo Boga da će nam omogućiti da ponovo budemo roditelji skoro i da više nikad ne doživimo da pokopamo svoje dijete.
 |
|||
Odgovori s citatom
