takva je i sada......znam da čim sam mogla ustati iz tog odvratnog bolničkog kreveta, tražila sam muža da ide sa mnom, da ju moram ići vidjeti i zahvaliti joj se.......
isuse bože, kako je žena plakala, to je bilo strašno, njoj je bilo tako žao......rekla mi je da je od tog dana na tabletama za smirenje, teško joj je to palo, jer smo se zbilja sprijateljile.....
otišla bi ja do nje, da ju pozdravim i da joj kažem da sam ok, ali jednostavno sam se zaklela da u tu ginekologiju više nikada neću otići, tako da se stalno potajno nadam da ću je sresti na cesti negdje ali do sad ju još nigdje nisam vidjela.....
ako tko bude išao kod nje, neka mi ju puno pozdravi , mislim ja da će ona znati o kome je riječ čim kažete o ćemu se radi