U sličnoj smo situaciji. Zajedno smo 2 i pol god. Imamo bebu od 7mj.. Stariji je od mene 13 godina, kak smo krenuli komunikacija nam je bila dosta losa, ja sam filozofski tip osobe koji voli o svemu pricati, raspravit i tezit ka boljem karakteru i boljem odnosu s određenom osobom, u ovom slucaju s njim. Sve sam mislila oke zbog godina je tesko mu se prilagodit pa i zatvorena je osoba, i stalno sam se trudila popravit komunikaciju uz stvari na koje smo nailazili prilikom pripreme za zajednicki zivot i docekivanje bebe. Jos prije nego sam rodila skoro smo prekinuli, bar jedno 3x, al se nastavili i nakon bebe... Mislim za svako moje kvocanje on se sve vise ajmo reci poboljsava bilo oko bebe il oko kuce, sve vise ide cici mici oko mene a meni je to onak, zasto foliranje kad u dubini nije dobro.
Dosla aam do toga da mi sve smeta kod njega, jucer mu nisam mogla uzvatit volim te jer jedbostavno ne znam jel ga volim il je sad vec to navika... Pitala sam i njega i sebe 100% sta radimo zajedno. Ne divim mu se kao prema osobi, vec vise kao prema ocu naseg dijeteta, zaista je dobar i prema osobi koja je za sve sposobna i tjt...ne vidim drugi razlog.. Strasno me strah ostavit ga em bi bila sebicna prema bebi, em losa osoba prema njemu, al opet i on je sam rekao kak se pitao jesmo li mi jedno za drugo, ne znam cemu trud da uspijemo, nema smisla samo zbog bebe... Ili ima? Ja stvarno nemam volje s njim nastavit radit na bolje... A opet ne znam sta da radim? Da zivim tako ili da se pokupim s malom i odem kod svojih?!