Postporođajna depresija - moja priča

[blackberry]

Jesam, naravno, on zna za to ali nikad nisam dobila nikakv savjet. Uglavno prijmjetila sam da mi se simptomi pojačavaju kad ja i partner nismo u dobrim odnosima. Da napomenem, ja sam prije 4 godine imala saobračajku i od tada sam obolila od anksioznosti, nikad se nisam lječila, samo sam ponekad išla na bihevioralnu terapiju, ti simptomi su nestali iako sam sklona dramatiziranju i nekoj laganoj depresiji( to sadaa vidim kad znam sta je to). Dva mjeseca nakon što sam rodila pokazali su se prvi simptomi, možda i prije (bila sam plačljiva, nesretna, i živcana jer su se svi peljali da mi pomognu- mama je kod mene spavala 5 tjedana, znaci nisam ni malo bila samostalna). Znam da je njena namjera bila da mi pomogne, jer sam imala carski, ali kod mene je to mozda imalo kontra efekt. Nabila sam si osijecaj da sam nesposobna brinuti se za djete. Onada su pocele misli. Bojala sam se rezati nokte keraj djeteta , da ju ne ozljedim, bojala sam se cak spavati s njom jer me bilo strah da mi ponoci ne dode da joj nesto napravim, bojala sam se ostat s njom sama, onda je pocela nervoza, plač nesanica, zelja da nestanem. Kroz godinu dana sve se iznormaliziralo iako se ja nika ne mogu pomiriti s im sta mi se dogodilo. Stalno sebe krivim. Uvijek sam bila jaka, i borbena i ne znam sta se dogodilo. Bojim se da cu dobiti sizofreniju, da ce mi on uzeti djete (jer nismo u braku) ili da ce iskoristiti to sta se dogodilo poslje poroda da mi ju uzme. Živim u groznim strahovima.

Isto tako možeš probati "nabiti si" pozitivne misli
U početku izgleda glupo, al se sve svede na upornu vježbu.
Meni je strašno pomogla spoznaja da negativnim mislima ne dajem pretjeranu pozornost. nešto u smislu, ok tu ste, al se neću opterećivati sa vama. pusti ih da prođu. stavi si muziku koju voliš ili nešto što te može razveseliti u tom trenutku. makar malo ti pomaknuti fokus sa tih misli, a ti ga svijesno pokušati prebaciti na nešto pozitivno.

ja nisam patila od postporođajne depresije. napadaje panike, anksioznost, imala sam puno prije djece i teško ih je bilo hendlati tada, a kamoli uz djecu.
možeš puno napraviti sama, ali dugo traje i teško je kad si sam u svemu.
trebalo mi je dugo dok sam shvatila da je kontrola nad mislima u mojim rukama. sigurna sam da bi uz adekvatnu profesionalnu podršku sve to brže bilo riješeno. stoga je svakako preporučam.
idealna bi bila i obiteljska naravno.
al prvo se posveti sebi, ostalo će se samo posložiti.

[ivana_]

Drage mame,

ja sam još mama u isčekvanju (trudna sam 20. tjedana), no svejedno mi je najveća briga i strah postporođajna depresija.
Trudnoća je uredna i jako se veselimo našoj djevojčici...
Ali...
Prije 8 godina dijagnosticirana mi je depresija koju sam cijelo vrijeme liječila, najprije kod psihijatra a kasnije kod psihologa. Uzimala sam antidepresive s kojih sam skinuta prije 2 godine i od tada ne idem na terapiju i moram priznati da se zaista osjećam dobro.
Od kada sam ostala trudna, puno čitam o trudnoći, porodu i svemu što slijedi nakon poroda... I ne bojim se umora, nespavanja, boli, ničega, jer to sve dođe 'u kompletu' sa mojom djevojčicom koju si želim od kada znam za sebe i koju već sada volim više nego sebe..
Ali se jako bojim depresije, jer znam što je to i kako je teško... i onda neki dan pročitam da žene koje su ranije bolovale od depresije imaju veće šanse da obole od postporođejne depresije, što je samo povećalo moju brigu i paniku...
Najveći strah mi je da neću biti dobra majka, da se neću moći brinuti za nju onako kako ona zaslužuje i više, da ću biti bezvoljna ili da (kao što se desilo mojoj susjedi) neću htjeti imati ništa s njom...

Nadam se da to neće biti tako, planiram razgovarati sa mojim ginekologom o tome, jer kako vrijeme ide, ja se sve više brinem, ali i što više čitam...

Znam da mi vi ne možete reći da će me uloviti depresija ili neće, shvatite ovo kao moje 'izbacivanje duše' oko nečega što me muči... i nemojte zamjeriti...
Toliko od mene...

[nanimira]

Postporođajna depresija je prvenstveno uvjetovana hormonskom burom, tako da ako te slučajno ulovi nikako si nemoj predbacivati ništa!! Druga stvar, da istina je da žene koje su sklone anksiozno-depresivnim epizodama imaju veće sklonosti,međutim nije pravilo ( mene nije ulovila iako sam već 10 god na liječenju AD,pa stanem,pa opet..), tako da nemoj brinuti nego uživaj u trudnoći,veseli se djevojčici,planiraj kupovinu i pusti brigu na veselje...

Želim ti blaženu trudnoću i još blaženiji porod

[mayica01]

pozdrav cure ,tako mi je drago da sam naisla na ovaj forum..meni se dogodio oblik ppd..+ ansioznost..eto i to me puklo nakon 9mj drugog djeteta..imala sam 2 trudnoce za redom..nisam se oporavila od prve trudnoce i poroda i usljedila ja druga trudnoca..prva je protekla divno..uzivala sam u njoj a druga ..ne bas..pojavili su se neki problemi u trudnoci koji su se ubrzo pokazali da uopce nisu problemi ali sve to je mene jako stresiralo..i jedan dan me samo pocelo nesto stiskati u prsima,ruke mi se znoje,srce pocelo lupati..kaze dr kao neki napad panike i da popijem helex kad me ulovi..izbjegaval sam ga pit u trudnoci..i nakon poroda pojavilo se opet..brdo neprospavanih noci..umor..iscrpljenost..mali ne spava uopce po noci,budi se milion puta..nisam ni znala da je to sve pocetak depresije ..svaki dan mi se sveo na isto..pelene..hranjenje..buđenje i nespavanje..spavala sam pa skoro pa nista..da sam bar znala da je to to..i jedan dan sam jela jako malo,drugi dan isto..pa treci dan skoro nista..prestrasila sam se i otisla na hitnu..pocela sam gubiti na kilazi..sve mi je postalo tesko..nisam htjela ostajati sama sa djecom..uzasno sam se osjecala..samo sam gledala na sat kad ce muz doc doma sa posla da ne budem sama..i na hitnoj su mi rekli po tome sto sam ja opisala da je to psiholoski problem..i poslali me na razgovor na psihijatriju..u placu dolazim tamo jer to nisam ni ocekivala..dijagnoza :anksioznost pomjesana sa depresijom..pocelo je to davno prije,ja sam se osjecala koma nakon prvog poroda ali mislila sam sve je to umor i proci ce,pa jos jedna trudnoca i neprospavane noci..uzas.. nisam se mogla vise dignut iz kreveta..trnci u nogama,ne mogu zaspat i kad zaspem maleni se probudi.. dobila AD..sad ga pijem 3mj..puno bolje se osjecam..imam osjecaj da sve stignem i sve mogu napraviti,maleni je poceo malo bolje spavati..ja sam puno sretnija.. ali evo prekjucer se pojavila opet neka zabrinutost.stariji sin mi je krenuo u vrtic,umjesto da budem sretna sto se napokon mogu posvetiti malo vise sebi,sto se mogu odmoriti i odspavati..ja sam opet pocela misliti svasta..razmisljam kako mu je u v rticu,dal je jeo dal je spavao dal ga je netko gurnuo i sl..i opet su mi se poceli javljati napadi panike,iako pijem AD..sad me zanima dali se to nekoj od vas isto to dogodilo,dali se ti napadi svejedno dogadjaju i pod AD..mozda mi je terapija preslaba..ali napominjem da sam se 2mj stavrno super,super osjecala...

[lavko]

Tema za mene. Ne pere me jos ppd ali prozivljavam ipak emocionalnu buru. Inače se liječim od okp-a i to je samo po sebi veliko sr... ali sad poslije poroda mi je najgori osjećaj krivice. Predbacujem si da nisam dobra majka jer mi je dijete u mjesec dana imalo infekciju prstica; pa oka pa alergiju na kravlje mlijeko, pa ae desi da napravim neku grešku u koracima jer ne znam bolje i uprskam. I onda kreće krug samiokrivljavanja.
Jel netko prošao slično?

[Apsu]

Jesem, osjecala sam se tako (i gore) prva 2 mjeseca.

[lavko]

I stalna briga, ne mogu osravit maku nikome osim.mami. Ni muzu a trebala bih. Jesi isla mozda kod psihologa ili je proslo?

[samanta 94]

Pa ovako ja mislim o tome da ce doci smak svijeta ubrzo i neznam koliko brzo moji su ti roditelji jehovini svjedoci i vjeruju u harmagedon koji dolazi nakon nekih povecih znakova kao sta su potresi poplave razne ubitacne bolesti i te elentarne nepogode koje se dogadjaju po svijetu...i tako rodila sam prije godinu ipo i sad prije dva mj i sve nakon poroda je bilo ok...govorila mi je i mama da bi moglo mi se tako nesto desit ali ja sam poslje poroda kad sam dosla iz bolnice bila slabih zivaca stalno sam plakala bila tuzna itd ali nista vise od toga i ja sam mislila to je to...ali sad prije tri tj mi se pojavio taj osjecaj da ce doc taj harmagedon posto na vijestima pustaju sta se desva jos ovi potresi nevremena poplave ova ebola itd i to mw puklo u glavu ja mislim da je to to. Mislim da ce to doc neznam kad ali mislim ubrzo ...stalno imam te slike u glavi kako to dolazi kao da je doslo pa kako moja dijeca placu od straha pa nakraju kako pogibaju skupa sa mojim muzem kojem vidim strah u ocima te zadnje trenutke kako ih gubim i nakraju i ja pogibam sa njima... Imam taj neki veliki strah stalno u sebi to mi se cini toliko stvarnim da neznam sta da radim sama sa sobom...zagrlim muza kao da ga zadnji put grlim kad vidim djecu pocnem plakat jer mi se odmah ta slika stvori u glavi i kao da imam manje zraka hvatam dah dok placem....i sve u kuci mi se cini drugacije kao da sam u nekoj drugoj kuci nekom drugom gradu...stvarno ruzan i cudan osjecaj...eto uglavnom se sve vrti oko toga...psihijatrica mi je prepisala neke tablete koje pijem vec dva tj i ne vidim pomaka i to me jos vise uplasi jer mislim da je meni bog dao takve misli da dok jos imam tako malo vremena da se promjenim ...jako mi je tesko i neznam vise sta da radim...eto sad sam ti dobro objasnila o cemu se radi je mozda neekom ludoo i smjesno ali mene ubija u Psihu full...i znam da to zvuci luudo ali za mene je jako stresno...svi me pokusavaju ubjedit da je to postporodjajna depresija...ja bi rado trazila pommoc i savjete os vas koji ste mozda prosli kroz slicno

hvala

[nanimira]

Vidi, bez obzira je li netko vjernik ili ne- ovo što se događa uistinu svakog natjera na te misli koje i ti imaš. Meni nije baš ovako ALI- za razliku od prije dok sam prehlade, gripe, probleme sa štitnjačom i sl. gledala prilično bezbrižno sada mi se na svako curenje nosa, kihanje,temperaturu, bol i sl. pojavi takva anksioznost koja me ubija u pojam- a zšto?- zato jer imam dijete... Odmah mi se stvaraju misli kako imam neku smrtonosnu bolest, do te mjere da to graniči sa hipohondrijom iako ponekad imam i prave simptome iste.

Postanem opsjednuta mislima o smrti, pa panici kako će ona bez mene, pa kako će me pokopat ako nemaju love...znaš ono, iracionalnost do neba i nazad... i jedva nekako prođe-dugotrajnom autosugestijom da ništa od toga nije točno i da se pokušam umiriti.


Sad kad imam dijete totalno sam osjetljivija na neke stvari koje me prije uopće nisu brinule, a one se redom vežu za djetetovu dobrobit i moje pokušaje da joj omogućim najbolje što mogu- a naravno, da nisam savršena pa se javlja i grižnja savjesti i svašta nešto...uglavnom, meni tablete ne pomažu jer ta briga i grižnja savjesti dolaze iz sfere nesigurnosti a ona kod nekih ljudi uistinu može biti pogubna za psihofizičko zdravlje...meni pomaže psihoterapija u kombinaciji s lijekovima ( da smanje panične napadaje) i to jako...osjećam da sam svaki puta sve bolje i snažnije jer uspijem podijeliti i svoje najcrnije misli i strahove te im nalazimo uzrok... jedan veliki dio je uopće priznati i prihvatiti te emocije te pokušati vidjeti zbog čega se one javljaju. kad otkriješ pozadinu- vidiš da ima razloga da se tako osjećaš- a koliko vidim u tvom slučaju ima, jer su ti roditelji skloni takvom razmišljanju...a to stvarno nije pozitivno razmišljanje...

[palčica]

Savjetujem i provjeru hormona štitnjače. Ja sam bila uvjerena da imam postporođajnu. Na kraju je ispala štitnjača. Tijelo je doživjelu traumu (težak porod i komplikacije poslije) i nespavanje u kombinaciji - ostavilo je posljedice. Štitnjača je bila samo alarm da je tijelo potrošilo sve energetske zalihe.
Proći će ma koliko zvuči apstraktno sada.

[tanja37]

Probat cu ukratko. Uglavnom, treće dijete koje se "desilo", muz i ja skoro 40, dvoje relativno velike djece - 12 i 7 g., ogromni kredit i mali stan. Pomoc od staraca nula bodova, nemaju ni oni. Šok trece trudnoce i dolazak male bebe doveo me do toga da, uz sve gore navedeno, imam jos i osjecaj da ne volim dovoljno bebu, da mi je poremetio zivot i planove, da mi je za sve kriv! Ja stalno ljuta, stresirana, svi u kuci pate zbog mog ponasanja, odnos sa mm grozan, stalan osjecaj krivnje sto se tako osjecam i strah da me ""Bog ne kazni"" zbog tihh mojih misli - a mali presladak, zdrav i dobar. Koma! Pila sam i normabele ponekad ali nisu mi pomogli. Tek sada kad mali ima sedam i sitno mjeseci malo sam dosla k sebi, ali sama sam sebi pomogla u glavi. Jednostavno moram funkcionirati jer imam dosta obveza oko djece i ostaloga. Sve je u nama, ali netko osvijesti stvari lakse a netko teze. Stotinu puta sam svasta pomislila i odmah se posramila, jer toliko je bolesne djecice i onih koji djecu ne mogu imati a zele... Bog ti uvijek da onoliko koliko TI MOZES nositi...

[inesskica]

Probat cu ukratko. Uglavnom, treće dijete koje se "desilo", muz i ja skoro 40, dvoje relativno velike djece - 12 i 7 g., ogromni kredit i mali stan. Pomoc od staraca nula bodova, nemaju ni oni. Šok trece trudnoce i dolazak male bebe doveo me do toga da, uz sve gore navedeno, imam jos i osjecaj da ne volim dovoljno bebu, da mi je poremetio zivot i planove, da mi je za sve kriv! Ja stalno ljuta, stresirana, svi u kuci pate zbog mog ponasanja, odnos sa mm grozan, stalan osjecaj krivnje sto se tako osjecam i strah da me ""Bog ne kazni"" zbog tihh mojih misli - a mali presladak, zdrav i dobar. Koma! Pila sam i normabele ponekad ali nisu mi pomogli. Tek sada kad mali ima sedam i sitno mjeseci malo sam dosla k sebi, ali sama sam sebi pomogla u glavi. Jednostavno moram funkcionirati jer imam dosta obveza oko djece i ostaloga. Sve je u nama, ali netko osvijesti stvari lakse a netko teze. Stotinu puta sam svasta pomislila i odmah se posramila, jer toliko je bolesne djecice i onih koji djecu ne mogu imati a zele... Bog ti uvijek da onoliko koliko TI MOZES nositi...

U potpunosti se slažem sa tobom,najbolje ćemo si sami pomoći,treba sjest sam sa sobom,porazgovarati i da vidiš,problem je što očekujemo da netko naš...muž,mama,svekrva,baka pročita šta nam je,a mi se uporno pravimo jake!
ja ne vjerujem niti jednoj ženi koja tvrdi da kada je rodila dijete nije prošla živciranja,lovljenja života,di si,šta si,jesi dobra mama itd...o onim bajkama kad rodiš, što sam čitala dok sam trudna bila nema niti slova istine ( u velikoj većini),
Ja sam recimo iz tog nespavanja i ne stajanja,stalno nešto,gledala pa ok bar ću brže smršaviti i jesam....otopila sam se u rekordnom roku!
Ja se recimo ulovim da kada je stavim na spavanje,pa kmeči,pa ja moram 876 puta se dizat i u sobu dati joj dudu,da recimo 775 kada se dižem živčana,ispsujem sve živo i mrtvo,udaram vratima ali kada dođem do nje....otopim se ko led....malo me tu zna zapeći savjest,baš kako si rekla...dijete mi je zdravo,prekrasno i stvarno je divna beba...ali to je valjda to što moramo biti na 16 strana odjednom....ali nejde!

[sokolic]

samo da se javim...dugo me nije bilo pa da se zahvalim svima na podršci...depresija je uspješno izliječena-koliko to može biti...terapiju više ne uzimam i nadam se da nikad više i neću.Vratila sam se na posao,beba krenula u vrtić i živimo neki drugi,sretniji tempo. S mužem se i dalje ne slažem baš najbolje ali to je neka druga priča o kojoj još nemam ni snage ni želje pričati a ni pokrenuti rješavanje problema.Uglavnom-uživam u svakom danu sa svojim predivnim djetetom a malo po malo i u sebi.Nađem si ponekad malo vremena za sebe pa se opustim i bude lakše...Samo sam htjela nadodati curama koje će se tek naći na ovoj temi-Nije sramota reći da imate problem,vjerujte samo priznanje i shvaćanje je pola puta do liječenja ma kako god to zvučalo...ostalim curama puuuuno pusica

[Darya]

Pozdrav svima! Ne znam odakle poceti.. Pisala sam jednom na ovom forumu. Tada sam bila u drugoj situaciji i nisam mogla ni sanjati sta ce se sve izdesavati poslije.. Uglavnom, imam djecaka od skoro 2 god.i jako tesko sam se uklopila u majcinstvo..nisam bas shvatala zasto je to tako..uvijek sam se tesko prilagodjavala novim situacijama i bila u jeku ruku neobicna osoba. U glavi mi odzvanja recenica jedne bliske osobe koja me savjetovala kada sam se udala da se, uprkos mojoj silnoj zelji za djecom nikako ne upustam u avanturu zvanu majcinstvo..jer nisam u potpunosti sposobna da se brinem ni za sebe i da bi patili i dijete i ja..duga prica zasto je sve to tako. Nisam poslusala i ubrzo sam rodila svoju bebu. Nakon prva 2 mjeseca u oblacima i pod dejstvom hormona, pocinje horor..meni su i najobicnije stvari oko bebe i sebe bile preteske..ne znam kako objadniti, kao da sam sa druge planete. Jedva sam prezivjela, bukvalno..znam, reci cete da je sve to normalno, ali nije u mom slucaju.jedino sto sam znala je stalno dojiti bebu..tj.jako jako cesto jer inace nisam znala sta da radim..tesko objasniti. Kad je bebac imao oko 7 mjeseci dozivjela sam uzasnu depresivnu krizu i jedva sam se spasila da ne izvrsim suicid..nekako dolazim sebi iako i dalje sve to jedva ide. U kuci nista ne uspijevam uraditi..jedemo hljeb i namaze..moj djever koji zivi sa nama isto ima psihickih problema.jedino za sta sam se svim silama borila je da svom sinu dajem zdravu hranu i da on bude dobro..i nekako jedva to uspjevala odrzati..ja sam u jednom periodj od lose ishrane i nespavanja bila bolesna non-stop. Temperatura 40, a nisam imala pomoc sa strane. Poslacu ovo pa nastavljam post sa kompjutera. Zapitacete se zasto sam tako konfuzna. Objasnicu sve, jer mi lomoc hitno treba i unalrijed se izvinjavam na duzini posta

[Darya]

Nastavak mog posta: Uskoro sam saznala i zašto se osjećam i ponašam drugačije od ostalih ljudi.. Kad sam bila u posjeti u kući gdje sam prije udaje živjela, slučajno sam našla stare nalaze dječijeg psihologa, koji su bili skriveni od mene sve vrijeme.. bilo je tu mišljenje i dijegnoza par stručnjaka.Svi oni su se složili da imam ASPERGEROV SINDROM.. Sigurno su svi čuli za to, smatrano je da je to najblaži iz spektra autističnih poremećaja,jer ima dodirnih tačaka sa autizmom,ali danas se smatra da je to zaseban poremećaj.. Uglavnom,meni je konačno bilo jasno zašto svi ti naizgled banalni problemi meni stvaraju strašne teškoće i zašto tako teško funkcionišem kao majka, što mi je u tom trenutku bilo najbitnije.. Dugo sam se oporavljala od tog saznanja i pitala se zašto su mi lagali, zašto mi nisu prije rekli za moju dijagnozu..
Pomirila sam se na kraju sa svim tim i uz suprugovu podršku i pomoć( jer sad je i njemu bila jasnija moja sitacija) uspjeli smo nekako nastaviti.Šljakalo je i dalje, ali nekako sam stvorila svoju rutinu sa sinom..a RUTINA je za osobe sa Aspergerom od ključne važnosti. Čak sam počinjala biti i sretna.. i onda BUM.. saznala sam da sam opet trudna. Ne znam ni kako se to desilo,,dojila sam..nisam dobijala menstruaciju a nezaštićene odnose skoro nikad imala.. Nisam bila spremna na abortus, a i suprug me hrabrio.. govorio da će on pomoći u svemu i da ću se snaći sa dvoje djece.. A ja..znala sam da to neću moći..znala sam sebe..kroz glavu mi je prolazilo sve što sam do tada proživjela...znala sam da je i ovako išlo strašno teško.. Ipak, majčinski instikt je prevladao i odlučila sam roditi.
Moj maleni princ sada ima skoro mjesec dana i samo Bog zna šta sam sve prošla u ovom kratkom periodu. Nakon poroda koji je bio jako težak, moja mama, svjesna situacije, uzela je gdišnji i stariji sin je kod nje proveo nekih 15-ak dana..da ja malo dođem sebi..Da napomenem, i dalje sam ga dojila,kroz cijelu trudnoću,iako nije bilo mlijeka dobar dio trudnoće..naravno,nakon povratka kući on je nastavio sisati,jer kako da ga prekinem,da i njemu otežam tu novu situaciju..a već je imao i neke posljedice do kojih je dovelo moje psihičko stanje,,Hvala Bogu, pametan i zdrav dječak,ali jao jako razmažen i vezan za mene..jako zahtjevan..Jer ja nikad nisam mogla reći mu šta smije a šta ne..cijelo vrijeme sam do samog poroda..hodala za njim i pratila da se ne povrijedi,ali sve što je tražio-dobio je..davala sam mu da se igra sa stvarima za kućanstvo..skidala slike sa zidova kad je tražio,,davala mu da ljhulja luster..da se bezbroj puta penje po policama..ma sve,jer nisam znala ni mogla drugačije..kad smo bili vani,hodala sam za njim jer za ruku da ga vodim nikad nije htio,noisla sam ga i par dana pred porod..bivala s njim koliko je želio vani i npr.u haustoru po par sati palio svjetla..sve sam dopuštala,a nikom nije bilo jasno zašto ne umijem reći mu i pokazati kako se trba ponašati..Odgajati ga..a ne samo brinuti da li je i šta jeo(to mi jebila opsesija..da se zdravo hrani, jer me užasno bilo strah da se slučajno ne razboli..tek tad ne zn am šta bih jer klasične lijekove ne bih nikad dala njemu,a o prirodnim sam jako mnog znala i pročitala ali nei dovoljno,,). Osim tog straha bilo je i mnogo drugih..
Kad sam rodila drugo dijete,sve se to okrenulo naglavačke..nije više bilo moje rutine sa starijim sinom..nisam znala šta jede i pije kod moje mame(pije li uopšte, jer nikad nije tražio ako nisam stalno hodala za njim i nudila). Kako će bez mene zaspati..jer i sam ga oduvijek uspavljivala na dojci i nije moglo nikako drugačije. Znalo je to trajati i po dva sata, a noću se još uvijek budio jednom ili 2 puta. Bila sam jako pozitivno izneneđena kad mi je mama rekla da ga je ona naučila da zaspi sam u svom krevetiću. Molila sam Boga da to uspijemo održati i kad dođe kući..a tad su počeli problemi..uhhh..mnogo mnog njih i haos i u kući i u mojoj glavi. Ne mogu reći da sam bila u panici i baš jako depresivna..ali...toliko zbunjena i izgubljena da ni bebi sama nisam mogla pelenu staviti,oprat guzu. Starjem sinu dati obrok,zaboravljala sam sve ono štpo je činilo naš život prije rođenja bebe. A bebicu sam odmah zavoljela..nije bilo razlike,,sad sam ih imala dvoje i voljela ih jednako..ali živjeti tako nisam mogla. jednostavno,nisam znala funkcionisati sa dvoje djece,ali nikako. Moj suprug je jos na bolovanju..pomaže..ali ja, već par puta sam bila na rubu suicida(nisam mu to priznala). Onda sam dugo,dugo razmišljala šta da radim..kako da promijenim situaciju i učinim je mogućom za nas sve..za moju djecu,jer na kraju krajeva oni su moja odgovornost..kad suprug ode na posao ja ću se morati prilagoditi..a znam da to neću moći.. razgovarala sam s njim..on me razumije, ali misli da ću nekako ipak uspjeti. Da ćemo starijeg dati u vrtić...Ja sam kao jedno rješenje vidjela i da bebicu damo na usvajanje..Oči sam isplakala i na SAMU POMISAO..ALI TO SAM VIDJELA KAO Bolje rješenje nego da se ja ubijem..On me ne shvata ozbiljno

[annie84]

Darya, molim te za sebe i svoju djecu -potrazi strucnu pomoc vec sutra ujutro.
Sigurna sam da bi ti mi svi zeljeli pomoc, ali to nije u nasoj moci.
Molim te, molim te, molim te, bez ustrucavanja se javi ujutro doktorici, psihologu, bolnici.
Tvoje stanje je ozbiljno, ali moze se popraviti i mozes se osjecati puno bolje nego sada.

[Idnom]

Potpisujem annie!
Odmah potrazi pomoc strucne osobe-psihijatra. Daj djecu baki (i sama si rekla da se baka jako dobro snasla da starijim sinom) i suprugu na brigu, a ti se pobrini za sebe. Najvaznije je sada da sebi pomognes, djeca ce dok si ti odsutna biti dobro, ostavljas ih tati i baki koji ce sigurno dobro brinuti i pruziti im sve potrebno.
To sto se sada tako lose osjecas ne znaci da ce tako biti uvijek i da nema pomoci... Odmakni se od svega i obavezno doktoru! Sretno!

[Darya]

Hvala vam na savjetima i na razumijevanju. Znam da mi ne mozete pomoci, ali imala sam potrebu napisati sve, nekako mi je bilo malo lakse tako osvijestiti problem.. A svjesna sam da mi je stanje veoma ozbiljno i evo upravo razgovaram sa suprugom. Oboje cemo se potruditi.. Potraziti odmah pomoc, zbog djece i sebe. Nadam se da cu uspjeti izboriti se. Javicu se cim budem bar malo bolje, a iskreno se nadam da ce se moje stanje moci popraviti

[pulinka]

Darya, ne daj se!
Ono što je jako, jako karakteristično za osobe sa Aspergerovim sindromom jeste da nekad nemaju osećaj za prolazak vremena, i osećaj za sagledavanje situacije iz drugog ugla. Čini ti se da ćeš biti izgubljena tako ZAUVEK - a nećeš! Zašto bi?
Fali ti NOVA rutina, a još je nemaš, normalno uz novorođenče...Verovatno ti to doprinosi osećaju anksioznosti i depresivnosti. Vreme prolazi, i rutina će se opet uspostaviti - nova, ali rutina - i ne mora biti starije dete u vrtiću zbog toga.
I verovatno misliš da si samo ti takva, da se svi drugi odlično snalaze sa dva tako mala deteta? Većina ljudi u toj situaciji jede namaze, isto kao i ti.

Slažem se, potraži pomoć odmah, ne moraš prepuštati decu drugima na brigu, ali moraš se pobrinuti za sebe.
A već DANAS, počni da razmišljaš o sebi drugačije: ti si heroj - običan život ti je neuporedivo teži nego drugima, pa ipak, imaš i divnog muža i porodicu. I zaslužila si ih.
Rekli su ti da nećeš biti dobra majka: gluposti - ti već jesi dobra majka.
Puno veća usluga bi bila da su ti na vreme rekli tvoju dijagnozu, lakše bi prolazila kroz život i bolje razumevala sebe.
To što ne umeš sinu da postaviš granice-ne znači da ne možeš naučiti kako se to radi. Aspergerovci lako i brzo uče, ako žele.
Napiši sebi dnevne obaveze oko dece i sebe na veliki papir, okači ga na frižider i drži se spiska.
Neko drugi neka ti pomogne oko svakodnevnih kućnih poslova, jer svačije domaćinstvo je u raspadu kada su tu dvogodišnjak i novorođenče.
Pomiri se sa tim da neće sve obaveze biti izvršene, da dvogodišnjak neće svaki dan kvalitetno jesti i piti i da mu ništa neće biti zbog toga mesec-dva.
Imaš ih dvoje, ali sad ZNAŠ sve oko novorođene bebe - i to bi trebalo da ti da osećaj sigurnosti.
Sinu nećeš moći da pružiš iste stvari kao ranije-ali ćeš mu pružiti neke divne nove.
Potraži pomoć za sebe, ali i pomozi sebi sama. Sad kada znaš šta su tvoji problemi, potraži podršku od osoba koje te razumeju - na internetu ima puno grupa podrške odraslima sa Aspergerovim sindromom, puno saveta kako sebi olakšati život.

[Darya]

100 puta hvala na rijecima ohrabrenja i podrske. Malo je ljudi koji razumiju nas sa Aspergerom. cu dati sve od sebe da se maknem s mrtve tacke. Pulinka, kao da si mi procitala misli. Meni i jeste najteze to sto nemam osjecaj za vrijeme i cini mi se da ce vjecno trajati ovo beznadje, a svoju situaciju tesko mogu sagledati iz drugog ugla. Ali, moja djeca su vrijedna toga da se potrudim svim silama i izborim za bolje sutra..da nadjem nacin kako nama svima zivot uciniti podnosljivim, ljepsim

[sirius]

Javi se svakako u centar za krizna stanja na Rebru, ako nemas svog psihijatra koji je dostupan.
Tvoja osobna specificnost i dodatne potrebe poklopile su se sa hormonalnim promjenama i nastao je kratki spoj.
Postoji izlaz na kraju tunela, a prvi je korak potraziti pomoc. Nakon toga dan po dan. Drzi se.

[Davina]

Draga Darya
moja kćerka isto ima Aspergerov autizam pa ću ti pokušati dati par savjeta iz prve ruke.
Kao prvo ne predaji se i prihvati samu sebe takva kakva si, ti si ok vjeruj mi. I to sa ubijanjem skroz brzo zaboravi pomisli na ljude koji te vole, ti bi njima falila a na prvom mjestu svojoj djeci.

Za sad je najvažnije potražiti (stručnu) pomoć. Pitaj mamu, svekrvu, prijateljicu, susjedu... da li ti za početak mogu pomoći.
Najvažnije je da samu sebe organizuješ, napravi plan za taj i taj dan i njega se pridržavaj. Ali nikako samo plan napraviti u svojoj glavi, već sve lijepo korak po korak napisati do najmanjeg detalja. Sigurno ti je poznato da vam je jako važna vizuelna percepcija, pa kad to sve lijepo stoji "crno na bjelom" lakše ćeš se toga pridržavati. Možda će ti za početak biti malo smiješno, ali i humor je sastavni dio našeg života. Napiši u koliko sati treba da ustaneš, da spremiš sebe, djecu, da doručkujete, ručate, večerate...sva svakodnevna dešavanja. Moja kćerka ima plan na kojem piše u najmanji detalj sva jutarnja dešavanja, u koliko sati ustaje, pere zube, doručkuje, hrani kućne ljubimce, oblači se itd. Npr. na njenome planu stoji od 6.12 do 6.22 slušanje muzike (koja joj je ujutro jako važna) a da ne piše do kad, tu bi bio njenome danu negdje kraj jer bi ona muziku slušala do neiznemoglosti a ne do 6.22. Od 6.22,do 6.30 oblačenje cipela (nosi skoro samo starke pa joj dugo treba da sveže pertle) itd itd. Možda nekom smiješno, nama nije, nama omogučava normalan život. Njen plan je napravila njena psihologica iz centra za autizam, ti pokušaj uz pomoć supruga ili mame napraviti sama sebi.
Ne zaboravi sebe, u ovoj "igri" si najvažnija ti jer bez tebe nemože ništa više funkcionirati kako treba.
Napravi sebi koliko god možeš rutinu, jer i sama znaš da je ona vama vrlo važna. Kako pišeš imala si rutinu do dolaska nove bebe, znači sad ti treba nova rutina koja uključuje i novu bebu. Napravi je sama, ti to možeš, sigurno.
Ako ne bude sve išlo po planu, pokušaj ostati mirna i početi sve iz početka. Ni kod koga ne ide sve po planu bio autist ili ne, roditeljstvo je veliki ali lijep izazov.
Nije istina da Aspergerci mogu sve naučiti što žele, nekad im i pored silne želje to ne uspijeva. Npr. mojoj kćerki je percepcija mirisa jako važna, ali ne izgleda uvijek lijepo kad skoro odrasla osoba zabada svoj nos, u pravom smislu te riječi, u svašto i pokušava odlučiti da li će to jesti ili ne. Sve naše opomene i njena silna želja nisu do sad urodili plodom, a nije da ne želi. Zato ne predaji se nikad i onda kad ti nešto ne krene za rukom, pomisli uvijek ti si ok.
I najvažnije ne traži da te drugi razumiju, pokušaj ti sama sebe razumiti i prihvatiti takvu kakva si. Pokušaj najbolje napraviti od života jer si to ti i tvoja djeca zaslužili.
Ako imaš pitanja ili ti treba bilo kakav savjet, mozeš mi se u svako doba javiti.
Glavu gore!

[pulinka]

Pulinka, kao da si mi procitala misli.

Savršeno te razumem - jer moj mozak funkcioniše na isti način.
Nemam zvaničnu dijagnozu - ili je još uvek dobro sakrivena od mene (mada je u vreme mog detinjstva Aspergerov sindrom bio relativno nepoznata stvar), ali sam 100% sigurna da ispunjavam sve kriterijume za Aspergerovca, da ne širim temu dalje detaljima zbog čega.
Možda bi ti pomoglo da uspostaviš prvo svoju pozitivnu rutinu-dogovori sa mužem svaki dan OBAVEZNIH 20-30 minuta samo za samu sebe i radi nešto što obožavaš, a ne stižeš - čitaj, slušaj muziku, radi ručni rad-bilo šta pozitivno i konstuktivno što tebe raduje. I za to vreme muž preuzima decu, nema prekidanja tebe ni pod kakvim uslovima, neka se snađe. Tebi će značiti mnogo, a niko neće biti na gubitku tih pola sata.
Zatim, promeni perspektivu-nemoj da paničiš kako ćeš preživeti godinu, čak ni idući mesec. Kako je sirius napisala, idi dan po dan. Pohvali sama sebe za svaki dobar dan, ne prebacuj sebi ako dan nije prošao kako si želela. Daj sebi kratke ciljeve - kako da prebrodiš 5 radnih dana. Pa iduće sedmice još pet. Pa se povremeno osvrni na svoje uspehe i pohvali sama sebe.
I probaj da se fokusiraš na pozitivne stvari: ti već znaš kako da podigneš zdravo dete do dve godine života. Sa te tačke gledišta, nova beba ne treba da te plaši. Ti to znaš. Sve si to već prošla, ne bi trebalo da bude neizvesnosti. Ako ti je prvo dete bilo zahtevno, drugo dete te može iznenaditi samo pozitivno. Osim toga, drugo dete će imati društvo starijeg brata- i možda ćeš otkriti da nećeš morati da ga zabavljaš ti, jer će se deca radovati jedno drugom.
Ono što je jako važno - kada možeš, izbegavaj situacije u kojima ćeš izgubiti glavu ili se odmakni od njih ako možeš. Ako oboje dece urla u isto vreme (a niko nije povređen), poklopi uši, ostavi ih tako 30 sekundi, neće im biti ništa. Za to vreme se saberi i odredi prioritete- kome si potrebnija tog trenutka, on ide prvi. Svakog dana ćeš imati situacije da je (bar) jedno dete nezadovoljno i da urla. To je normalno, ne znači da si ti loša majka, niti će dete imati posledice zbog toga.
Ako imaš mogućnosti, koristi gotovu hranu koliko možeš, ili neka ti mama donosi već skuvana smrznuta jela za više dana. Ostale sitnice koje pomažu - plastični jednokratni escajg, čaše i kartonski tanjiri znatno smanjuju količinu prljavog suđa. Nije zdravo i dobro rešenje na duže staze, ali u prvim mesecima bebe ja sam ih koristila bez griže savesti.
Podeli kućne poslove sa mužem-isto napravi jasan spisak šta je čija dužnost. Neka ti pomogne maksimalno. Kada beba malo poraste uvek možete napraviti drugačiju podelu, za početak neka on preuzme više nego ti.

[pulinka]

Sad vidim Davinin odgovor.
Davina, ja maksimalno poštujem tvoj trud i divim ti se!
Ipak, ako si mislila na mene, ja nisam napisala da Aspergerovci mogu da nauče SVE što žele, eh, da je bar tako lako...
Napisala sam uopšteno da, suprotno uvreženom shvatanju, Aspergerovci mogu da uče vrlo brzo i lako- i sa razumevanjem, MNOGE stvari koje žele da nauče. Recimo, Darya kaže da ne ume da postavi granice svom sinu. Ne zna kako. Ja mislim da se to može naučiti, korak po korak, makar gledajući druge mame u toj situaciji.
Ja pretpostavljam da i tvoja ćerka ZNA da nije pristojno zabadati nos u tanjir, ali je njoj životno važno da hranu pomiriši. A za to se stvarno mora ili prineti tanjir nosu ili nos tanjiru . A između biti pristojan ili biti sit, i ja bih odabrala da budem sita .
Ja recimo, odlično ZNAM da je "čudno" da žena od 37 god. poklapa uši kad prolazi pored pneumatske bušilice za beton - ali ću ih ipak poklopiti. Jer mi je bitnije da se osećam dobro, a navikla sam da sam svakako uvek i svugde "čudna".
NEKE stvari verovatno ne mogu da se nauče - ja sam socijalno glupa, naivna i nikad ne kažem pravu stvar, uvek pogrešnu. Katastrofalno sam "bez takta", kako je to moja baba govorila, što se jasno i vidi iz većine mojih postova. Ipak, mahom me drži blagoslovena ničim opravdana samouverenost koju dosta Aspergerovaca ima.

[pulinka]

I još samo jedna sitnica- kod većine dojenih beba je izuzetno teško odmah uspostaviti rutinu na način precizne satnice od-do, to je verovatno činjenica koja doprinosi haosu u organizaciji.
Darya, i ja sam dojila u trudnoći (kod mojih je razlika 2god 4meseca) i dojila sam posle tandem još 2,5 godine. Znači, može se, mada nije lako. Starije dete sam zabavljala dok sam dojila mlađe, pevala, recitovala, čitala, pričala, pa i puštala crtaće i pesmice na TV ali strogo vremenski ograničeno, kada mi je bilo najteže. I nisam sebi prebacivala zbog toga.
Takođe sam izbegavala da se upoređujem sa mamama oko sebe, jer su apsolutno sve imale podršku bar još nekog izvan porodice, dok smo MM i ja gurali sve manje-sami logistički.

[Davina]

Sad vidim Davinin odgovor.
Davina, ja maksimalno poštujem tvoj trud i divim ti se!
Ipak, ako si mislila na mene, ja nisam napisala da Aspergerovci mogu da nauče SVE što žele, eh, da je bar tako lako...
Napisala sam uopšteno da, suprotno uvreženom shvatanju, Aspergerovci mogu da uče vrlo brzo i lako- i sa razumevanjem, MNOGE stvari koje žele da nauče. Recimo, Darya kaže da ne ume da postavi granice svom sinu. Ne zna kako. Ja mislim da se to može naučiti, korak po korak, makar gledajući druge mame u toj situaciji.
Ja pretpostavljam da i tvoja ćerka ZNA da nije pristojno zabadati nos u tanjir, ali je njoj životno važno da hranu pomiriši. A za to se stvarno mora ili prineti tanjir nosu ili nos tanjiru . A između biti pristojan ili biti sit, i ja bih odabrala da budem sita .
Ja recimo, odlično ZNAM da je "čudno" da žena od 37 god. poklapa uši kad prolazi pored pneumatske bušilice za beton - ali ću ih ipak poklopiti. Jer mi je bitnije da se osećam dobro, a navikla sam da sam svakako uvek i svugde "čudna".
NEKE stvari verovatno ne mogu da se nauče - ja sam socijalno glupa, naivna i nikad ne kažem pravu stvar, uvek pogrešnu. Katastrofalno sam "bez takta", kako je to moja baba govorila, što se jasno i vidi iz većine mojih postova. Ipak, mahom me drži blagoslovena ničim opravdana samouverenost koju dosta Aspergerovaca ima.

Hvala pulinkaNe nisam zaista mislila na tebe, već uopćeno, jer mnogi misle da Aspergerovci neke stvari mogu da nauče samo se ne trude dovoljno, pa sam mislila da Darya zna da nije sve moguče ako se to želi i da ne uzima za zlo ako joj nešto ne uspije. Zato sam navela primjer sa mojom kćerkom i "zabadanje nosa". A to što pišeš za začeplanje ušiju o tome bih ha mogla romane pisati
Sve je ok, ne brini

[Apsu]

Ja cu ti samo napisati da se iz tvog posta vidi da si divna, predivna majka. Dobila si tu djecu kao dar, da zbog njih izdrzis, da se zbog njih boris i da zbog njih imas snage nastaviti graditi sebe kao osobu, zenu i majku.

Vjerujem da ce sve biti barem malo lakse cim se smiri ova bujica hormona nakon poroda. Kad se sjetim sebe i svojih misli prva 3 mjececa nakon poroda, sad me sram. Toliko sam grozna bila.
Sretno

[lavko]

Jos jedna rijec podrske...ja imam OKP, na terapiji sam s psihofarmacima i znam sto je orolaziti psihicku muku a beba se tek rodila...i meni pase organizacija jer nemam vremena za gluposti tako da je u mom stanu na centralnom mjestu ploca s popisima, porukama, motivacijskim izrekama i citatima..i Pomaze! Drz se!

[Darya]

Hvala puno na svemu sto ste napisale.. Vjerujte, dale ste mi vise korisnih savjeta nego ljudi iz moje okoline. Pokusavam nekako da pohvatam konce.. Suprug mi pomaze da sastavimo dnevni plan, iako je to sada jako tesko..jer imam dva sisavca. Stariji sin stalno trazi da sisa..pogotovo kad vidi bebicu na dojci..jako postane agresivan..cupa..baca se pi podu..place..to mi tesko pada. Dojim i njega skoro kad god zatrazi i jako je iscrpljujuce. Pogotovo jer se uspavljuje na dijci..budi po 2 puta nocu..ako beba tad zaplace i moram ga prekinut..nastaje haos..uglavnom, trudimo se nekako posloziti kockice. Nadam se da cemo uspjeti jednog dana

[pulinka]

Stariji sin stalno trazi da sisa..pogotovo kad vidi bebicu na dojci..jako postane agresivan..cupa..baca se pi podu..place..to mi tesko pada. Dojim i njega skoro kad god zatrazi i jako je iscrpljujuce. Pogotovo jer se uspavljuje na dijci..budi po 2 puta nocu..ako beba tad zaplace i moram ga prekinut..nastaje haos..uglavnom, trudimo se nekako posloziti kockice. Nadam se da cemo uspjeti jednog dana

Uspećete, Darya, videćeš!
Samo polako.
Naravno da ti sve teško pada.
Niko te ne upozori na to, da ćeš sa dvoje dece često morati da u trenutku donosiš vrlo teške odluke: ko je tog trena bitniji.
Ja sam sebi postavila kriterijume ovako (ovo je samo moj primer, možda će vaši biti drugačiji): dok je mlađi bio beba (do njegovih 18 meseci otprilike), on je uvek imao prednost, osim ako je starije dete nečim ozbiljno ugroženo, naravno.
Uvek je mlađi sisao prvi, eventualno zajedno. Ali to zajedno nama nije išlo baš dobro, jer su klinci bili dosta veliki a ja baš i nemam velike grudi, fizički je ubrzo postalo neizvodljivo .
Prvi mesec nam je isto bio jako haotičan, starija ćerka se ponašala isto kao tvoj stariji, ali ja sam onda napravila malo radikalnu odluku - svakom detetu sam namenila po jednu dojku. Išla sam logikom: detetu je dovoljna jedna dojka da produkuje dovoljno mleka. Kod nas je to bila dobra odluka, starija je prihvatila da tako "podeli" mamu sa bratom.
I stalno sam ponavljala: da je bata mali, da mora jesti prvi, da je ona velika pa može da radi to i to dok čeka red: uvek sam joj nudila najzanimljivije stvari dok dojim mlađe, često sam joj davala da jede nešto što voli dok bata sisa, u najvećim krizama sam je stavljala pred ekran dok dojim: trudila sam se da gleda bar donekle edukativne stvari, ali bilo je da pogleda i Pepu prase, baby Einstein i sl. Ukratko, preko dana sam se trudila da joj skrenem pažnju sa mog dojenja mlađeg deteta, i da joj skrenem pažnju ako vidim da traži dojku samo iz dosade.
Noću sam ih dojila oboje kada su tražili, srećom, mlađe dete je bilo dobar spavač pa sam mogla to sebi da dopustim.
Uspavljivanje je išlo tako da sam dojila jedno, pa drugo, tata je pazio ono drugo dete u drugoj sobi.
Kad se setim, bilo je svakojako, ali išlo je. Dani su prolazili. A mlađi sin je počeo da se smeje i kikoće već sa 2,5 meseca, i sve je odjednom postalo lakše .

[Idnom]

Svaka cast Darya!!! Ja sam jedva s jednim uspjevala u pocetku dojiti. Sve me je bacalo u ocaj. Kasnije je postajalo sve uskladjenije i lakse.
Drz se i sretno dalje! Nadji bar mrvicu vremena u danu za sebe

[Darya]

Pulinka, ta vasa prica sa djecicom mi je bas ulila nadu u bolje sutra. Zanima me da li se zivot ikad poslije vrati u "normalu".. Tj. Da mogu imati i druge obaveze i stici ih obaviti pored djece? Kad otprilike postane zaista lakse s njima? Pitam jer nam je slicna razlika izmedju djece? Divim ti se kad si pored njih 2 uspjela voditi racuna da starijoj obezbijedis kvalitetno vrijeme, moj suprug djecaku drzi po citav dan upaljen tv kad ne zna sta ce s njim meni je zao sto sr trenutno tesko organizujemo i da izvedemo vani njih 2.. ali nemam izbora bar za sada. Da i djecak ovih par dana nece skoro nista da jede a stalno me vuce za majicu i doji svako malo..ja necu da ga forsiram jer mislim da je to faza i da ce proci.
Jos jedan veliki strah imam( pokusavam osvijestiti svoje strahove, da ih se lakse rijesim). To je strah da se djeca ne razbole.. Ne znam sta bih u tom slucaju.. Jer ne bih se usudila davati antibiotik niti ista slicno. Kad je stariji imao manje zdravstvene probleme koristila sam alternativne metode..prirodno lijecenje..valjda cu i dalje ustrajati u tome..jer ishrana mu je postala mnogo oskudnija i nezdravija..nemam vremena da to popravim..bar ne jos..ali nadam se napredku. Inace, Bas sam se trudila da jede sto zdraviju hranu.
Hvala na podrsci
Idnom, da i meni je tako bilo sa prvim djetetom, prvi mjeseci dojenja, haos.. A sad..malo je reci da je haoticno..Hvala na lijepim rijecima. Tesko je sve to..ali trudim se i sad jedva uspijevam, ali nadam sr da ce se vremenom sve nekako posloziti..

[Kaae]

Darya, najbolje je ne postavljati neka velika ocekivanja i ne praviti prevelike planove, ali to si vec i sama odavno shvatila. Zivot se nece vratiti u normalu koju si poznavala jer vas je sad vise, ali kad se uhodate, imat cete posve novu normalu i bit ce vam puno lakse nego sto je sad, kad je beba skroz nova.

Naucit cete kako se organizirati i izaci van u cetvoro, a onda ces nauciti i kako ces sama s dvoje djece. Moze se, samo treba isprobati i naviknuti se na novonastalu situaciju. Onaj savjet sto si dobila ranije, da pises sve na papir i radis planove, to je super za svaku situaciju. Pisi kad sto treba napraviti, ali isto tako zapisi sto zelis ponijeti kad idete van, kamo biste isli (pa makar to bila setnja oko kuce, nije bitno). Bit ce ti lakse spremiti sebe i djecu (a i muza ako treba!).

Ne brini oko TV-a kojeg muz pusta starijem djetetu. Sigurno provodi i dovoljno vremena s tobom, a i s oboje, kad je TV ugasen. I muz treba vremena prilagoditi se na novu situaciju i s vremenom ce sigurno znati vise i bolje od televizije. Predlozi neka slazu kocke ili bojaju ili citaju, ali ako ne ide, ne ide. Nije bitno. Nece trajati zauvijek, a sad, ovako rano, je samo bitno da uspijevate ostvariti neku rutinu dan za danom. Djecak neka sisa koliko to zeli, ako ti to mozes pratiti. Ako ti je puno, onda neka sisa onoliko koliko ti mozes. Nemas razloga osjecati griznju savjesti ako mu kazes da ce doci na red malo kasnije - bebi treba tvoje mlijeko kao hrana, a djecaku treba na posve drugi nacin. Beba sisa prvo, a djecak kad ti mozes. A mozes puno, koliko vidim, sto je super. Svaka ti cast!

Strahove o zdravlju imamo svi, to je skroz dio ljudske prirode. Pokusaj ne misliti o tome stalno jer vecinu takvih stvari ne mozes sprijeciti. Ne treba razmisljati ni o antibioticima i o tome bi li se usudila ili ne dati ih - to neka odluci lijecnik, ako ce trebati. Za manje zdravstvene probleme ionako ne trebaju i sigurno ce te iste alternativne metode koje si koristila za djecaka biti dobre i bebi, a i njemu ako ce opet trebati. Prehlade, blage temperature bez drugih simptoma... sve je to dio odrastanja i zivota, jednako kao i neke druge bolesti. Mozda im bas ne bude nista u neko skorije vrijeme zbog cega biste morali lijecniku. Ali ako bude, bit ce, i kad se dogodi, onda ces to rjesavati. Ako ti je lakse, napravi plan za taj slucaj takodjer - zapisi tko je lijecnik djeci, kako im se javiti (telefonom, osobno), treba li se naruciti ili mozete samo otici. No ne moras trositi energiju na to dalje od ovoga. Jedete zdravo, svi ste super. To sto povremeno jedete kruh i putar, to je ok. Svima nam je tako, ne samo kad se rodi beba. Ne moze nitko nista savresno, niti treba.

Stvarno ti ide super; kapa dolje. Super je sto si svjesna gdje su problemi, super je i to sto imas dobre ideje (sto svoje, sto odavde s foruma) kako ih osvijestiti i kako ih rjesavati. Korak po korak, i ubrzo ces se jedva sjecati da te uopce nesto mucilo kao novo i nepoznato. Sve ce opet postati rutina.

Bravo!

[pulinka]

Evo, ja bih sve napisala isto kao i Kaae, baš je sve sročila onako kako i ja mislim.
Život se vrati u nekakvu drugu "normalu", i ta druga normala postane sasvim lepa i dobra, i neizmerno draga. A kada će to biti - to zavisi od puno toga - govoreći uopšteno, to će biti onda kada TI počneš da osećaš da imaš kontrolu nad većinom događanja i da nisi konstantno iscrpljena.
Zato je meni bilo važno ovo - jako sam pazila da sam JA fizički dobro: prvu bebu sam nosila po ceo dan, preskakala obroke, trčala u wc, nisam je puštala ni da zaplače. I dočekivala sam muža iscrpljena.
Sa drugom bebom sam bila pametnija. Prvo sam jela i pila JA, zatim deca. Stalno sam grickala zalihu masnih i slatkih keksića prva tri meseca sa drugom bebom-isto vrlo nezdravo, ali me je spaslo, u letu mi je podizalo energiju, jela sam i noću tokom dojenja, u tom periodu mi je trebalo neverovatno mnogo hrane da bi se osećala dobro, a ipak sam bila sve mršavija. (zato su deca bila buckasta u to vreme ). Pazila sam i da pijem dovoljno, ako sam bila baš užasno neispavana muž je pazio oboje dece dok ja malo odspavam. Išla sam logikom: ako ja čuvam decu sama, onda moram biti u dobroj formi baš zbog njih.
Postalo je malo lakše sa bebinih 6 nedelja - meni više nisu trebali ulošci, njemu je ređe trebalo prati ukakanu guzu. Zvuči banalno, ali i to je bila ušteda na vremenu.
Zatim je postalo malo lakše sa njegovih 2,5 meseca- starija ćerka je izbacila dnevno spavanje, konačno je dobro i dugo spavala noću, a beba je ustalila ritam na dva spavanja dnevno. Imala sam odmorno starije dete i vreme da joj se posvetim dok je beba spavala. Dosta brzo je naučila da ako bude mirna i ne budi batu, imaće više vremena sa mnom. Dok je beba spavala, nas dve smo se igrale, mazile, čitale, pričale. Tek ako bi ostalo malo vremena, a ona bila mirna, radila sam desetak minuta neki brz i neodložan kućni posao - pospremila veš, uključila mašinu da pere, možda stavila nešto jednostavno da se kuva...Uveče sam stariju uspavljivala prvu, i onda sam imala malo vremena da se nasamo posvetim bebi .
I da, tu negde smo konačno kupili mašinu za suđe .

[pulinka]

Zvuči baš jednostavno kad čitam sama sebe, ali uopšte nije bilo. Kuća nam je većinu vremena bila grozni neuredni haos, sa igračkama na sve strane i slojevima prašine na policama, prašinu smo brisali samo izuzetno, kad stignemo. I prozore nismo prali mesecima.
Kupatilo je održavao isključivo muž, valjda više od godinu dana-zato ga je posle ljubazno prepustio samo meni .
Kuhinju smo održavali u hodu, kada i kako stignemo. Isto je bilo i sa podovima, jedan roditelj je čuvao decu, drugi usisavao i brisao podove.
Muž je kuvao prvih meseci, ali on inače voli kuvanje pa često uskoči i sada kada ne mora.
Sa obe bebe muž mi je bio od neprocenjive pomoći u prvih 6 meseci. Kako je sam rekao:" ja ne mogu da dojim bebu, znači moraš ti - ali kućne poslove mogu i ja da uradim . "
Naravno, odavno sam ja preuzela većinu kućnih obaveza, ali to je neka druga priča...U vreme dok su bebe bile male, zaista je on radio većinu većih kućnih poslova.
Ja sam počela da kuvam redovno tek kada je mlađe dete imalo nekih 6-7 meseci, tada sam svakako već počinjala sa dohranom, pa sam samo kuvala veće količine onog što sam nudila bebi plus još nešto brzo i jednostavno: kukuruzni griz, proso, bareno povrće i meso i sl. Srećom, moj bebac je uživao u kuhinji, kuvanje mu je zabavno i dan danas kao četvorogodišnjaku, otima se da mi pomaže u kuhinji .

[pulinka]

Za šetnju sam imala kolica sa prečkom na kojoj stoji starije dete i to je funkcionisalo dosta dobro, ali puno mama uloži u nosiljku za bebu ili u kolica za blizance, verujem da je to odličan potez za dvoje dece sa malom razlikom. Tako si mobilna, a možeš da paziš na oba deteta. Uostalom, ne morate izvesti odjednom oba deteta. Neka muž prošeta starije dok se ti brineš o mlađem, odvede ga u park i sl. Tako ćete izbeći gledanje tv-a , a i dojenje svaki čas. Neka mu kupi neku zdravu grickalicu i malu flašicu vode dok su u šetnji.
Što se zabavljanja dvogodišnjaka tiče, bilo je puno dobrih saveta na drugim temama, probaću da potražim. Ti znaš šta tvoje dete voli i pusti ga da se zabavlja, ako šteta nije veća od koristi, tj. ako nećeš pola sata njegove zabave raspremati narednih sat vremena .

Što se tiče bolesti, nemoj strahovati od antibiotika. Da su oni baš takvo zlo, niko od nas ne bi bio živ i zdrav. Ja isto nisam ljubitelj antibiotika bez potrebe, ali nekad su neizbežni.
Mlađi sin je sa nepunih 6 meseci hospitalizovan zbog nagle urinarne infekcije, sa temp. od skoro 40 C, dobio je 7 dana intravenoznih antibiotika. I zahvalna sam što antibiotici postoje.
Sa 2,5 godine je hospitalizovan opet, isto temp. od skoro 40 i gnojna upala uha, opet intravenozni atb i i hitno cevčica u uho.
Osim tih nemilih slučajeva, deca su mi mahom imala samo obične viroze. Ali kada je u pitanju ozbiljna bakterijska infekcija i malom detetu divlja temperatura, lično mislim da nije pametno, ni odgovorno prema detetu, pouzdati se u alternativu, ma koliko ja nju cenim kao pomoć u virozama.
Ali slažem se sa Kaae, nema smisla brinuti se unapred. Deca se razboljevaju, nekad manje, nekad češće, ali dok su zdravi fokusiraj se samo na zdravlje - i razradi plan akcije za slučaj da se razbole, baš kako je Kaae napisala, tako ćeš se osećati bolje i smirenije.

[Peterlin]

Darya - svaka ti čast!

Prošla sam slično - ne na isti način, ali sam rodila dvoje djece u dvije godine. Bila sam stara mama (prvo s 38, a drugo s 39 godina) i bio mi je šok mijenjati višegodišnju rutinu na koju sam bila navikla. Ali preživjeli smo sve. Najteže mi je palo čuvanje druge trudnoće (ležala sam više mjeseci u bolnici i bila prisiljena ostaviti jednogodišnjeg sina s mužem i svekrvom - ali to su mu tata i baka, snašli su se). Situacija me prisilila imati povjerenja u druge ljude.

Nemam baš nešto novo za dodati - sve je već napisano.

Evo praktičnih napomena o stvarima koje su mi puno značile u to vrijeme:

- svaki dan dvadesetak minuta do pola sata samo za mene (obično bih legla u kadu kad bi mm bio kod kuće, tamo me nitko nije uznemiravao, a ja bih punila baterije)
- rutina prilagođena situaciji (ali to vrijedi tek kad beba napuni 2 mjeseca i stabilizira raspored, počne bolje spavati i sl.)
- pomoć muža (uglavnom se odnosilo na nabavke - odlazio je u trgovinu i na tržnicu s popisom, obavljao sve izvan kuće, iznosio smeće i sl.)
- pomoć drugih osoba (u drugoj trudnoći i kad se rodio mlađi sin, imala sam tetu čistilicu 1x tjedno, petkom - čišćenje nije bilo baš po mojim standardima, ali je bilo bolje nego da se uopće ne čisti, a i znala je pomoći oko šetnje kad je trebalo prtiti djecu i kolica s drugog kata i natrag)
- držala sam jedna sklopiva kolica u autu da ih ne moram prtiti s drugog kata
- spas su mi bili kućanski aparati, veliki i mali (perilica posuđa, perilicu+sušilicu rublja smo nabavili tek kad su djeca krenula u jaslice i danas mi je krivo što nismo i prije, štapni mikser - ne za bebe nego za nas, odrasle jer živjela sam na smoothijima i frapeima) i ekspres lonac jer jedini kuhani obrok dnevno bio je često iz toga ili nije bilo kuhanja. Vikendom bih skuhala veću količinu juhe, da ima za par dana. Tih godina najeli smo se oslića i pilećih fileta na naglo za tri života ...

Rutina se mijenjala i prilagođavala situaciji, ali je uvijek postojala. Ja volim kuhati, volim zdravu hranu, obožavam spremati zimnicu ali u prvim godinama s djecom to je bilo u drugom planu. Tri ili čak četiri godine nisam radila zimnicu. Preskočili smo čak i par godina ljetovanja, jer je meni bilo fizički prezahtjevno.

Ustupci:
- moja djeca su od prvog dana spavala u svojim krevetićima, nikada nisu spavali s nama
- vrlo rano (od drugog-trećeg mjeseca života, čim su stabilizirali dnevni ritam) u našem domu vladala je vojnička rutina koja je bila ustupak više meni nego njima, ali je funkcioniralo (spavanje noćno i dnevno uvijek u isto vrijeme, kupanje uvijek u isto vrijeme, obroci uvijek u isto vrijeme - naravno tek kad krene dohrana)
- u to vrijeme je u našu kuću ušla mikrovalna pećnica, za što bih se godinu dana prije zaklela da se nikada neće dogoditi jer je nezdravo, ali dobili smo je na poklon i dobro je došla, ne za djecu nego za nas. Bez toga teško bi bilo toplih obroka
- hrana i kuhanje - mm i ja najeli smo se u tim godinama hrane prilagođene djeci, jer je meni bilo prezahtjevno kuhati posebno za djecu, a posebno za nas. Tek vikendom je mm mogao dobiti neki šnicl ili slično. U tjednu - tko želi meso koje djeca ne jedu, kuha si kranjske u mikrovalnoj ili jede kruh s paštetom. Da smo bolje financijski stajali, naručila bih nešto izvana, ali nismo si to mogli priuštiti jer jedva sam skucala za tetu čistilicu koja mi je bila važnija

Eto.

Iz perspektive majke 14-godišnjaka i 15-godišnjaka, rutina postoji i danas. Moji klipani su veliki, ali zna se kad je ručak, kad je večernje tuširanje, a kad vrijeme za spavanje. Mislim da nema šanse da JA ikada od toga odustanem. Možda je i to dijagnoza - ali to sam ja i fućka mi se ima li to stanje nekakvo ime.

Darya, sretno! Želim ti samo puno snage da prebrodiš ovo kritično razdoblje dok dojiš. Sve kasnije je puno lakše.

[nanimira]

Nadodajem da je također potpuno normalno da ponekad budeš tužna i/ili ljuta na novonastalu situaciju jer je to nešto što te iscrpljuje, umara, živcira...i dozvoli si te emocije,nemoj ih suzbijati. Imaš pravo biti i nesretna i ogorčena, žalosno je što se to danas naziva negativnim emocijama-to one nisu, one su potpuno normalna reakcija na te situacije i treba ih prihvatiti kao dio majčinstva. Pa život se okrene doslovno naopako, kako biti samo sretan zbog toga...

[As8]

Pozdrav cure..
Dali je netko od vas tko je imao jednom PPD se odlucio opet na drugo dijete?? ❤️ Hvala umaorijed

[Emina997]

Pozdrav drage mamice, ne znam jesam li jedina i je li moguće da se PPD pojavi tek kasnije, u mom slučaju od 12.- 24.mjeseca bebinog dojenja. Tjesim se i sve pripisujem iscrpljenosti, nespavanju, padu imuniteta, hormonski disbalans... i sve ono što manjka u toku dojenja. Toliko sam nervozna, čas dobro čas ne zelim da ikog gledam, loša koncentracija štaviše nikakva, pamćenje još gore, takođe samopouzdanje i libido na skali od 1-10 je -10..Najkraće rečeno iz mene izlazi samo najgore.. Utjesite me i kazite da ce sve ovo proci..