Nikada nisam ni pomislia da ću baš ja postati mama nerođenog anđela.Gubitak je težan ma koliko god trudnoća trajala.Pišem knjigu od bola koju osjećam pa sam odlučila da je podjelim ovde na forumu kako bi pružila podršku svim majkama anđela i pokazala im da nisu same.

Prije saznanja:

Bio je to dan nakon naše svadbe iako sam prije toga bila užasno nervozna, plačljiva i uvijek gladna, mislila sam da je to sve zbog svadbe pa čak i to što mi mjesečnica kasni par dana.Svi su mislili kao i ja da je sva ta nervoza zbog svadbe ipak je to događaj za koji želiš da bude sve onako kako si zamislila.
Taj dan nakon naše svadbe sve je bilo uredu do momenta kad sam skontala da često mokrim u zadnje vrijeme i da sam ogladnila za nepunih 20 minuta.Uradila sam test tu noć i pokazao mi se plus s tim da je jedna crtica bila totalno svjetla.Ujutro sam uradila još dva testa i shvatila sam da sam zaista trudna.Da bi se uvjerila u petak sam otišla ginekologu, starijem ljekaru koji je predpostavljam pred penzijom, iskusan ljekar u našoj gradskoj bolnici, onako srećna ni ne sluteći koliko će mi taj čovijek zagorčati život toliko da posle kada ga vidim da ću poželjeti samo da ga nema, da umre...
Došla sam u ambulantu, skinula se i znate već kako protiče ginekološki pregled.Rekao mi je ''Gospođo, vaša sluznica maternice je zadebljana, plod je tu i sve je uredu.Čestitam postat će te mama!''.Posle ga pitam mogu li da dobijem sliku ultrazvuka on mi odgovara da ću je dobiti kada dođem za 7 dana.Ljudi moji taj osjećaj po prvi put u životu niko ne može da razumije ko ga nije doživio.Zovem supruga, zovem sve redom i govorim kako sam trudna, kako u sebi nosim jedno malo stvorenje, kako ćemo za 7 dana dobiti sliku ultrazvuka.Međutim u taj petak me med. sestra nazvala i rekla da dođem u ponedeljak jer danas doktor ima neku operaciju.Prolazili su dani sve do subote kada je počeo da me boli stomak.U nedjelju sam imala blagu sukrvicu bez bolova u stomaku a već u ponedeljak sam požurila kod drugog ginekologa kako bi što prije saznala šta mi se desilo.Ispričala sam mu da sam trudna i sve vezano za trudnoću i pregled.On me samo pogledao i pitao jesam li sigurna da je njegov kolega vidio plod, odgovorila sam da je rekao da je vidio ali otkud ja znam da li je on vidio ili ne.Rekao mi je da sumnja na vanmateričnu trudnoću i hitno mi dao uputnicu u bolnicu.Otišla sam u bolnicu bio je to ponedeljak.Nikada gori dan u životu mi nije osvanuo iako sam kroz život svašta prošla ovo je bilo najgore iskustvo.Nešto što se s bolom porediti ne može.



DAN 1
Ponedeljak, 13:50
Došla sam u bolnicu, obukla pidžamu nakon čega su me smjestili u sobu broj 3.Nakon nekoliko minuta došla je sestra, mlada medicinska sestra kako bi mi stavila broanilu.Pripremila je iglu i stavila mi broanilu a nakon toga je krenula da mi vadi krv.Uzela mi je 6 epruveta krvi, nakon prve epruveta ruka je počela da mi trni do bola, počela sam da plačem a ona mi je rekla da ne budem razmažena uglavnom nema veze što je ona obična guska i što ne razumije da mi ruka trne do granice bola.Otišla je a ja sam ostala uplakana da ležim.Niko nije došao da me pita da li sam dobro, da li me nešto boli, kako se osjećam apsolutno ništa.Boli njih uvo za pacijente.Nakon nekog vremena su došli rezultati beta Hcg inače hormon trudnoće visina bete je bila 346.Rekli su mi da je to nisko ida nešto nije uredu čim krvarim.Naveče sam zaspala bez da me bilo ko pitao kako sam i bez da su mi uradili ultrazvuk.Legla sam u nadi da će sutra beta porasti i da će mi reći da se moj plod pojavio u maternici i da je sve uredu.


DAN 2
Utorak, 06:15
Probudila me medicinska sestra da mi izvadi krv ali na svu sreću ne ona ista od juče.Oko 10 časova je došla vizita, za razliku od juče pitali su me kako sam, da li me nešto boli i rekli da će dok obiđu sve pacijente da mi urade ultrazvuk.Odvela me medicinska sestra do ordinacije uordinaciji 8 doktora a ja onako gola ležim, jedan ginekolog mi radi ultrazvuk a njih 7 se nadvilo na mene kao 7 crnih oblaka pred jaku oluju.U jednom trenutku ljekar koji mi je radio ultrazvuk pitao je svog kolegu koji je navodno vidio plod šta je vidio a ovaj je podrazumjeva se samo slegao ramenima i odgovorio ''TU NEGDJE NEŠTO''.Izvinite moja maternica je ''NEGDJE''a moja beba je ''NEŠTO''?Pa nije ti to čoviječe ugriz komarca pa kao da ti je tu negdje nešto bilo, neka kvrgica.Radi se o trudnici i bebi.Ako si ikada bio na fakultetu valjda su ti rekli šta znači trudnoćai beba u maternici.Očigledno si išao oko fakulteta a ne na njega.Nakon nekoliko trenutaka ljekar mi je rekao ''Trudnoća je vanmaterična i moramo da te operišemo da to izvadimo''.Mislim šta?Moje dijete, moja beba je ''TO''?Oni iz mene moraju ''TO'' da izvade?I kako mi kaže ''izvadimo''?Pa nije ti to čovječe božiji kaiš pa moraš da ga izvadiš iz pantalona.Nije to punjač pa moraš da ga izvadiš iz telefona.Nije to novac da moraš da ga izvadiš iz novčanika iako znam da je našim ljekarima samo novac pred očima.Koji đavo?Moja beba je ''TO'' i oni moraju da ''izvade''?Pa uredu.Toliko sam se u tom trenutku pogubila da sam na sebe navukla samo donji dio pidžame a gaćice sam ostavila u ordinaciji.Izletila sam brzinom svjetlosti, počela da plačem, jaučem, vrištim, čupam kosu, psujem im sve, nazivam ih pogdnim imenima a kako i ne bi!?Zar je moralo prvo dijete da mi ode a nisam ga ni upoznala a toliko je radosti u porodicu donijelo.Zar je taj ginekolg morao da kaže da je sve uredu sa mojom bebom a nije bilo uredu.Hvala mu i sve to na njegovu dušu.Plačem ja, plaču bebe iznad mene u porodilištu meni još teže.Isti taj ginekolog koji je rekao da je sve uredu došao je do moje sobe i rekao mi ''Samo da znaš da si bezobrazna''.Izvinite ali ja sam bezobrazna!Ja sam bezobrazna!?On je rekao da je sve uredu i da ću postati majka ali ja sam bezobrazna jer mi je teško što sam izgubila dio sebe, svoju bebu, svoje dijete, ja sam bezobrazna o da.Plakala sam cijeli božiji dan, naveče sam se nekako smirila, jedva sam zaspala nisu mi rekli čak ni kada će da me operišu, ništa apslutno ništa.


DAN 3
Srijeda, 05:45
Medicinska sestra me probudila po običaju opet da mi vadi krv.Ujutro oko 10 je prošla vizita i naravno samo su me pitali da li sam se smirila.Mislim šta trebam da se smirim jer sam izgubila prvu trudnoću, svoje prvo čedo, dio sebe.Opet su mi radili ultrazvuk, opet 7 mesara, 7 idiota, 7 diplomiranih kretena, 7 crnih oblaka se nadvilo na mene, jedan radi ultrazvuk.Danas je već druga priča potpuno, nadaju se da će se plod pojaviti, nadaju se jer ima plodne vode oko maternice.Pa šta ne kontam, moje dijete je bilo tu pa je otišlo da kupi sebi lego kockice pa će da se vrati?Bilo je tu pa je otišlo po lego kockice pa kada se vraćalo nije znalo gdje treba pa je zalutalo!?Mislim ne kontam, ovaj je rekao da je bilo, pa je drugi rekao da ga nema pa se sada nadaju da će da se vrati.Pa dobro svakako je moja beba ''TO'' i zalutala je kada se vraćala pa skrenula u jajovod umjesto u maternicu.Kakvi debili, idioti, mesari, kasapi, kreteni, stvarno ne bih znala kakav naziv da im dam.Pitala sam ih ''Pa jel to moje dijete negdje otišlo bilo pa nije znalo da se vrati?''.Naravno odgovor nisam dobila, dobila sam 8 poprijekih pogleda.Vratila sam se u sobu i stigao je beta nalaz.Danas je poastao i bio je 582, skoro duplo je narastao, to mi je ulilo nadu.Međutim kada je došao jedan od diplomiranih mesara rekao mi je kak je veoma moguće da su bili blizanci pa se jedno ''otkinulo''.Uredu jedno se ''otkinulo'' pošto je moja navodna druga beba bila etiketa na pantalonama pa se ''otkinula''.Ali ajde uredu, ponovo nova dijagnoza, ja srećna pa iako su bili blizanci bar ću jedno roditi iako više ne znam u šta da vjerujem jer su me već dobro razočarali.Zaspala sam u nadi da je istina što mi je ljekar danas rekao.


DAN 4
Četvrtak 05:55
Ponovo sestra kao i svaki dan me probudila da mi krv izvadi.Oko 10 je pršla vizita i ponovo ultrazvuk, 8 idiota oko mene, 8 diplomiranih mesara, danas je naravno ponovo druga dijagnoza, možda je trudnoća gdje se plod sakrio, možda se pojavi.Pa koji đavo ne igra se žmurke pa da se sakriva!?Šta ono kao otišao je do jajnika pa će da dođe u maternicu i kaže ''pu ja''!?Ali uredu još uvijek mi ulivaju nadu.Jedino me beta razočarava jer je danas 594.Zamislite 4 dana sam tu, 4 dana 3 dijagnoze, pitam se gdje su kupili diplome?I ja bi mogla da radim njihov posao, mogla bi i ja da lažem i nagađam, mogli bismo svi.Vidno iznervirana, psujem im u sebi, proklinjem ih, razmišljam da im se nagovorim i da se pokupim i odem iz bolnice ali otkud znam šta može da se desi, kontam valjda imaju bar malo fakulteta pa bi znali kako da mi pomognu.Naveče kao i svaki put legnem da spavam, ne mogu dugo da zaspim, prevrćem se, razmišljam da li je moje milo uredu, da li oni dobro rade svoj posao, da li će me moje milo ikada ugledati i ja njega, da li ću ikada zagrliti svoje milo čedo, da li ću ikada vidjeti njegov osmijeh, da li ću ikada da vidim te male ručice, da li će mi se ikada osmjehnuti, da li će me ikada nazvati mamom, da li ću da kupujem stvari za bebu za par mjeseci, da li će mi ikada ginekolog reći ''Dobili ste kćerku'' ili ''Dobili ste sina'', da li ću uskoro početi da razmišljam kakvo ću ime da dam svojoj bebici?Pa tek nakon toliko razmišljanja utonem u san i sanjam kako sam se porodila i kako grlim moje tek rođeno čedo.


DAN 5
Petak, 06:00
Probudila sam se, izvadili su mi krv.Petak najcrnji dan i ako nije 13-ti.Danas je dežurni ljekar diplomirani mesar koji je vidio ''tu negdje nešto''.Prošla je i vizita i ultrazvuk i ponovo je vanmaterična trudnoća ali ništa ne poduzimaju, očekuju da će plod kako kažu sam ''izaći'' iz mene.Ima noge da ''izađe''...Ulili su mi nadu pa su me još više razbjesnili, razljutili, od te tuge postala sam luda da sam u tom trenutku mogla da odem do benzinske preko puta i da kupim benzin da ih polijem i zapalim sve do jednog, da više ni jedno od njih ne hoda zemljom pogotovo ova diplomirana šipanza.Hodala sam hodnikom, kao i u svakom rodilištu slike beba okolo, ja se raspadam na komade, raspada mi se duša, vrijeme je stalo za mene, ne znam kako dalje, možda pretjerujem ali u tom trenutku čovijek stvarno ne zna kako da se ponaša i kako da reaguje a kako bi i znao kada izbugiš nešto što te najviše u životu obradovalo.Nakon nekog vremena taj ljekar prolazi pored moje sobe i onako me upita ''A da nije fantomska trudnoća'' (da pojasnim, fantomska trudnoća je kada žena umisli da je trudna ali nije mi jasno da takve budale i ludače postoje).3 testa su mi pokazala da sam trudna, beta mi je pokazala da sam trudna i on mene pita jel fantomska trudnoća?Tada sam počela da mu se smijem u lice i da ga pitam da li je on normalan!?Kako može u ovom trenutku da me pita jel fantomska trudnoća!?Kako ga nije sramota!?Umjesto da se pokrije po glavi i da ćuti, da me zaobilazi u širokom luku on ima petlju da me to pita!Van sebe sam, 5 dan sam ovde a ne znam ni da li je moje čedo dobro ni da li ću ga uopšte roditiStigao je beta nalaz, danas je već prenisko i znam da gubim svoju bebu polako, znam da će otići na nebo i postati jedan mali anđeo, znam da nikada to neću preboliti.Nakon mnogo godina bol će biti ista kao i prvog dana i to me kida, čupa mi srce iz grudi.

DAN 6
Subota, 06:00
Ustala sam, uzeli su mi krv a bolje da su dušu, približava se trenutak kada će Bog da preuzme dušu mog čeda, kada će da isčupa deo moje duše, srce će mi otkinuti približava se trenutak kada se više neću moći ni nadati ni sanjati o tome da ću uskoro postati majka.Polako dolazi kraj sreće koju sam očekivala, dolazi kraj nečemu prelijepom, dolazi kraj mog postojanja.Posle trenutka koji će da se dogodi ja više neću biti ista, nikada više neću biti toliko srećna.Bog će da uzme nešto što se najviše voljelo, znam da možda pretjerujem ali boli više od svega.Danas je beta porasla na 226 a juče je bila 200 ali šta je 26?Trebala je već da bude preko 4 hiljade ali nije nažalost..Gubim svoje čedo i svjesna sam toga a ljekari k'o ljekari kao što su rekli ''ČEKAMO DA SAMO IZAĐE DA ODE'', čekaju da moje čedo samo izađe?Kako bre da izađe kad' se još nije ni razvilo?Kako da izađe kada je trebalo tek za 7 mjeseci da izađe?Pa kako???Radili su mi ultrazvuk, nisu vidjeli ništa kao po običaju samo njihova nagađanja...Znam da se bliži trenutak velikog gubitka u mom životu ali opet voljela bih samo kada bi to rješili i da idem svojoj kući, da patim i plačem, da žalim za svojim čedom, za svojom bebom sama kod svoje kuće..Samo da rješe i da mi kažu istinu bez nagađanja, bez gluposti, bez tajni, samo da mi kažu šta je u pitanju i da me puste da idem svojoj kući.Bliži se dan kada će doći kraj svemu ali ja tog šestog dana to nisam znala, nisam imala pojma koliko će sve to da boli, koliko će da bude teško, koliko patnje će da mi nanese moje nerođeno čedo, nešto što još nije ni postojalo kako treba.Naveče dugo nisam mogla da zaspim razmišljajući šta će sutra da se desi, mazeći svoj stomak, grleći jastuk, plačući ispod pokrivača nekako sam zaspala.


DAN 7
Nedelja, 07:15
Probudila sam se najgoreg jutra u mom životu, tog dana sam pomislila zašto me Bog ne uzme k sebi?Zašto me ovako kazniti morao?Zašto samo sinoć nisam zaspala zauvijek?Uradili su mi ultrazvuk i rekli su da će vidjeti ako samo ''NE IZAĐE'' sutra ću ići na operaciju.More suza sam prolila, počeo je stomak da me boli kao da mi je moje čedo davalo znak da ga ne puštam iz svoje utrobe, kao da mi govori ''MAMA NE PUŠTAJ ME!'', znala sam da ti jaki bolovi nisu ništa dobro i da je to zabrinjavajuće.Tog dana mi je došla ideja u glavu ako već ne može da se spasi ta trudnoća onda bolje što prije to da se rješi i da idem kući, da patim sama u tišini..Možda sam glupo postupila ali zamislite 6 dana vas vuku k'o budalu za nos, ne mogu da se dogovore šta se dešava u mom stomaku, da li je sve ovo uredu ili nije.Prestao je mene stomak posle 2 paracetamola ali nisam se predala nego sam nastavila da glumim jake bolove i na svu sreću Bog mi je poslao znak ''Glumi bolove ženo'', da nisam glumila ne bi mi kasnije uradili ultrazvuk i ne bi me operisali tu noć.Cijeli dan sam plakala i jaukala od lažnih bolova, izvinjavala sam se svom čedu i dala mu obećanje da ga nikada majka neće zaboraviti a kako i da zaboravim!?Još 3 puta mi je dežurni ginekolog radio ultrazvuk ali ništa a onda mi je rekao da će mi opet u 10 uraditi ali ako me bude boljelo.Ako me ne bude boljelo neće ni raditi a ja ću zaspati i ko zna da li ću se ujutro živa probuditi, da li ću ponovo ugledati svjetlost dana.Došlo je vrijeme za kraj, za kraj jednog još nerođenog života, kraj mog života, došlo je do trenutka gdje vrijeme staje..Pogledala sam na sat a u tom trenutku ulazi medicinska sestra u sobu i pita da li me boli stomak i naravno rekla sam da me boli.Došla sam u ordinaciju ovog puta samo 1 inekolog dežurni bio je tu, najcrnji oblak je bio pored mene, oblak posle kojeg dolazi cunami, radio mi je vaginalni ultrazvuk nekih 15 minuta i samo je ćutao a nakon toga mi je radio obični ultrazvuk 10 minuta i opet ćutao.Bila sam i uplašena ali sam se opet nadala da će mi reći da je moja beba ipak u maternici, u jednom trenutku sam ga pitala zašto ćuti, šta se dešava da mi kaže a on je rekao da sačekam i nastavio da radi svoj posao.Kada je završio rekao mi je da idem u sobu i da će on doći pa pomislih možda je ipak beba tu a možda je krenula iz mene da izlazi.Pogubljena sam krenula niz dugi hodnik u svoju sobu a na hodniku ugledah anesteziologa i kao da sam znala opet pomislih ma doći ću ja tebi u ruke večeras.Ušla sam u sobu,počela sam da plačem onako uplašena jer nemam pojma šta se dešava.U hodniku čujem korake i kroz vrata i vidim da dežurni ljekar prolazi i samo čujem glas ''Sestro pripremite vi nju''.U tom trenutku se gubim jer znam da se radi o meni a ne znam za šta da me pripremi, sekunde odbrojavaju kraj.Plačem, duša mi se kida..Ljekar ulazi u sobu broj 3 i govori ''Ideš na operaciju hitno, krenulo je unutarnje krvarenje!''.Uspjela sam samo da okrenem broj muža i da mu jecajući kažem da naše milo čedo odlazi, da idem na operaciju i samo sam prekinula.Nisam imala više snage, nisam mogla ni riječ da progovorim.Sjećam se da me samo doktor pitao za broj telefona brata u slučaju da mi bude trebala transfuzija krvi.Obukla sam spavaćicu i krenula sa sestrom ka liftu, svaki sledeći korak koji sam napravila bio je težak kao da su mi komadi armiranog betona vezani za noge, kao da me neko vuče nazad.Bilo je već pola jedanaest, u liftu sam i plačem, plačem kao malo dijete, molim Boga da se lift pokvari i da se zaustavi negdje na sredini ali ne došle smo tim liftom na porodilište i krenule prema operacijskoj sali.Kakav loš osjećaj, kakva bol, kakve emocije su me preplavile.Ušla sam u neku prostoriju pored operacijske sale da potpišem saglasnost da me operišu, da isčupaju dio mene, da mi otmu moje najmilije.Legla sam na sto za operaciju, pripreme su trajale samo nekoliko minuta a onda je jedan od bolničara pitao sestru mogu li a ona reče može i samo sam vidjela iglu u svojoj ruci i kako iz igle u moje vene izlazi neka tečnost, zaspala sam.
Budim se i osjetim kako me šiju, usta su mi suva kao barut, ne vidim dobro, vidim iznad sebe neka svjetla i čujem kako ljekar govori da je gotovo, pogledam u stranu i vidim u velikoj epruveti nešto krvavo, znam da je to moj jajovod u kojem se nalazi moje čedo.Stavili su me na krevet, nisam mogla da se pomjerim od bolova, stomak mi je bio zategnut, uradili su mi carski rez, porodila sam se ali bebu nemam.Ležim i znam da više nema mog milog čeda, moje bebe, mog djeteta, nema onog čemu sam se najviše u životu radovala..Nema više smisla da idem dalje a moram, svjesna da ću jednog dana postati majka ali ne sluteći da će me snaći najgora noćna mora u mom životu, da mi se svijet još uvijek nije srušio nego će tek da se sruši.Ni pomislila tada nisam šta će tek da me snađe...

DAN 8,9 I 10
Ležala sam u bolnici još 3 dana i razmišljala samo o tome da odem kući i da prođu 3 mjeseca da ponovo zatrudnim, da se ponovo nadam, radujem, da postanem majka.Došao je poslednji dan i doktor je došao i rekao da idem kući i da se čuvam jer bi prvo trebala da idem na HSG (provjera prohodnosti jajovoda)..


Izašla sam iz bolnice, dani su prolazili a meni je bilo sve teže, svaki 26. sam plakala, isplakala sam more suza svakog prokletog 26-og.
Suprug je bio uz mene, svi su bili uz mene ali meni je bilo teško..Nakon mjesec dana od izlaska iz bolnice odlučila sam da odem psihologu jer sam imala jako dobar razlog za taj postupak.Noću sam sanjala muško čedo kako ga dozivam ''Vuče mamin'' a on pruža rukice malene i grli me, ja ga nunam u svojoj postelji pa se iz tako lijepog sna probudim i shvatim da se nalazim u košmaru od života.Željeli smo da dijete koje rodim ako bude muško da se zove VUK.
Plakala je majka, sanjala je noćima svoje nerođeno čedo, svog malog anđela.
Odlučila sam da odem psihologu i tako sam i uradila međutim ništa to nije pomoglo, rekla mi je da imam ''druge psihopatske poremećaje'' to je neka dijagnoza za roditelja koji pati jer je izgubio ''plod''.Molim sam se Bogu da još više ne poludim nakon toga.Svaki naredni 26. za mene je bio još bolniji, svaka naredna noć za mene je bila kobna, svaki naredni dan za mene je bio mračan, svaki sekund mog života bio je kao godina, plakala sam svakog trenutka kada bi ostala sama u prostoriji, počela sam da izbjegavam da ostajem sama jer mi je svašta prolazilo kroz glavu.Moj muž je to potpuno drugačije podnio, nikada nije htio da pokazuj emocije jer je za njega to bio strašni sud ali znala sam da pati, patio je na veoma čudan način, nije želio da se o tom gubitku priča u njegovom prisustvu a kada bi neko započeo tu temu odma bi otišao iz te prostorije i od tih ljudi.Ja sam bila drugačija, ja sam stalno spominjala jer mi je tako bilo lakše, nekolicinu puta kada plačem vidjela sam suze i u njegovim očima.Tada smo patili za malim anđelom kojeg smo izgubili a nismo ni slutili da ćemo možda čitav život za njim da patimo jer drugo možda neće ni doći...
Bolna je svaka istina koja nije lijepa, svakog istina zaboli a to koliko je u jednom malom gradiću, u maloj državi Bosni i Hrcegovini jednog dana zabolilo jednu malu porodicu niko ni ne sluti.
Živjeli smo suprug i ja sasvim normalnim životom nakon svadbe, imali smo svoj stan, svako svoj posao, imali smo malu mačku, male ribice u akvarijumu i veliku tugu.Živjeli smo iz dana u dana, svako je patio na svoj način za izgubljenim životom kojem smo se toliko radovali i koje smo priželjkivali.Živjeli smo, radili smo, voljeli smo se, poštovali, zezali jedno drugo i na kraju se ponovo nadali da ćemo uskoro čuti dobre vijesti i da ćemo nakon svega postati roditelji.Uvijek negdje u čovijeku postoji neki strah za koji ni on sam ne zna pa je tako i u meni postojao valjda jer sam izgubila nešto pa me sada bilo strah otići na HSG (prohodnost jajovoda).Bilo me strah ali ne toliko jer sam se nadala samo najboljem ishodu a u podsvjesti sam držala ''šta ako''..
Nije bilo lako odlučiti se ni na taj korak i to je teška patnja kada ideš a ne znaš šta te čeka.Svi su mi govorili biće sve uredu, ljekar j govorio da drugi jajovod mora da bude prohodan, svi su mi govorili ''Ma de bona biće djece.'' a niko od njih kao ni ja sama nisu slutili da može doći do najgoreg mogućeg ishoda.Kada sam plakala svi su bili u fazonu bezveze plačeš, biće sve uredu, rodićeš ti sebi dijete bona...A nisu imali pojma kakve posledice to sve donosi, koliko ću tek patnje da imam.Mislila sam i ja da će sve biti uredu i da samo nepotrebno paničim i nabijam sebi nervozu ali posle će se ispostaviti da sam ja bila upravu kada sam patila i plakala i razmišljala o tome ''šta ako''...


24.09.2019.
CRNI UTORAK
Ustala sam to jutro ni ne sluteći šta će tek da se dogodi, spremila sam se i nisam ni znala da idem u pakao, nisam imala pojma ali sam osjećala neko proklestvo, neku bol u grudima, nešto što se rječima opisati ne može...

08:10
Suprug me dovezao na odjeljenje ginekologije, sjedili smo u čekaonici i čekali da me doktor prozove
Med. sestra me prozvala i ušla sam, suprug je otišao jer sam se posle svega nadala najboljem ishodu.Smjestila me u sobu u kojoj sam već bila, soba br 3, u sobu u kojoj su prolazili najcrnji dani mog života.U meni se nešto okrenulo kao da sam znala da neće bit uredu, predosjećala sam najgori ishod ali nisam mogla nikome da kažem jer me niko nije slušao, svi su mi govorili kako će sve biti uredu i da ono najgore ne trebam ni da spominjem.Djevojke, žene, majke slobodno pričajte o svom problemu jer znam iz iskustva da je lakše kada nekome ispričaš ali meni nisu dali ni da spominjem to.Predosjećala sam da će biti loše, da mi gori utorak osvanuo nije, da će ovaj datum ostaviti još jedan ožiljak na mom srcu pored svih ostalih koji su stvoreni na ovaj datum...Došao je doktor, stavili su mi cervikalnu cjevčicu i krenuli smo prema ambulanti gdje će mi raditi prohodnost, hodam naprijed a ja pokušavam da hodam unazad, pokušavam da se vratim i da se saberem ali ne mogu jer moram naprijed pa šta god me čeka ja moram.Hodam i imam osjećaj da je hodnik dug kilometrima, da sam u lavirintu koji mi je bio u glavi, sanjam a budna sam...Došli smo u prokletu sobu i legla sam na prokleti krevet, doktor je rekao ako bude boljelo da mi jajovod nije prohodan ali ako jeste prohodan da osjetiti neću.Medicinska sestra je počela da ubrizgava tečnost kroz cervikalnu cjevčicu a ja ne znam da li me više jajovod ili srce zaboljelo..Boljelo me toliko da sam krevet počela da podižem od poda, da ujedam medicinsku sestru, da zabadam nokte u krevet i td..Boljelo je užasno a srce je od bola počelo da puca na komadiće, sitne komadiće, sama pomisao na to da je jedan anđeo otišao i da je možda bio jedina beba u mom životu je užasna..Doktor mi je rekao ''Nije prohodan ali ne plači nije kraj svijeta.'' znala sam da nije kraj svijeta aaaaliiii...Otišla sam u sobu trkom i sjela na krevet, nisam imala snage da nazovem supruga i da mu kažem da je problem u meni, da mu ja možda nikada neću moći podariti dijete, pa zamislite kako se žena u tom trenutku osjeća.Ne možeš da imaš dijete odnosno živjećeš u neizvjesnosti dok se ne odlučiš na ''korak više''..Skupila sam snage ali u tom trenutku je ušao doktor u sobu i rekao ''Kada budete htjeli dijete doći ćete pa ćemo vantjelesnu uraditi'' zamislite bre!??Izgubila sam bebu, bila sam trudna, imam anđela a sada da ne znam da li ću više ikada moći da se radujem?Nazvala sam supruga i nisam uspjela da izgovorim šta je u pitanju, grcala sam u suzama a on je samo rekao ''Odma dolazim''...Došao je po mene a ja sam izgledala isto srna ranjena, grcala sam, gušila sam se u suzama, pognute glave sam hodala kao da se tek učim hodati, nisammogla da gledam, bila sam ljuta i tužna, mrzila sam sve oko sebe i voljela u istom trenutku..Ne zna onaj ko nije doživio.Izgube ljudi bebu ali ponovo je dobiju a neki izgube i onda je pitanje da li će više ikada imati bebu, žive u neizvjesnosti..
Ljudi, žene, majke nikada nemojte da mislite akoje neko izgubio bebu u 8 mjesecu da je njemu dosta teže nego nekome ko izgubi bebu u 3 mjesecu, nemojte nikada da govorite da je beba od 2-3 mjeseca samo plod a od 8 da je razvijena,svaka beba je beba, svaku bebu majka nosi u sebi, svaki gubitak bebe ne zavisi od perioda trudnoće, svaka ženakada sazna da je trudna to postaje dio nje i kada izgubi taj dio se isčupa iz nje, bolje da su mi srce isčupali nego mog malog anđela.Ne možete ženi koja je izgubila bebu od bilo koliko mjeseci reći da je to bio samo plod jer i ja a i vi znamo da nije bio samo plod.Moja beba je bila, postojala, živjela, bila je dio mene, bila je tu i ja sam joj se nadala iako je bila u mojoj utrobi samo 2 mjeseca...Ne možete jednoj ženi koja je izgubila dio sebe reći da je mlada i da će da bude djece, ne možete joj reći da je tako bilo suđeno, ne možete joj reći da je to bio samo plod, ne možete joj reći da će sve da bude kako treba..Mislila sam i ja da mogu to i sama sebi da kažem ali ne..Meni su svi to govorili ali evo kakav je ishod bio na kraju..Grozan, tragičan, koban, da li ću ikada postati majka sada ću da pitam one u fazonu ''Mladi ste biće djece'' ili 'pak one ''Nemoj najgore ni spominjati sve će biti dobro'' ma biće, da....
Majke koje imate svoje male anđele ja vas razumijem i zbog vas sam napisala ovu knjigu kao podršku i da znate da niste same a sve koji vam izgovore bilo koju od ovih rečenica pošaljite u tri lepe jer bolje nisu zaslužili..

.................................................. .................................................. ............................................

Svaki dan nakon saznanja razmišljam i tražim izlaz, razmišljam o tome da li ću ikada biti majka, da li ću imati bebu...