Happy end na kraju svega

Sve je počelo u noći s četvrtka na petak. Koliko je sati bilo pojma nemam. Za jednu prvorotkinju zapravo sam bila totalno smirena, možda zato što sam se za porod i sve oko njega jako dobro pripremila. Naznake trudova iščekivala sam danima. Nisam znala šta mogu očekivati, kako će to izgledati, kakva je bol u pitanju. Sve me to jako zanimalo i puno sam o tome razmišljala. Bol koja me probudila odmah sam detektirala kao trud i to onaj pravi. Nisam se puno dvoumila, bila sam jako pospana i sama sam sebi rekla :»Spavaj, ako je to to , ponovit će se.» Muža nisam htjela buditi bez veze. Jedino što sam primjetila je da je vani još uvijek bila noć, a to znači da je počelo jako rano. Do jutra me još par trudova probudilo nakon kojih sam zaspala. Muža je ujutro budio mobitel za posao i samo sam mu rekla da mislim da je počelo. Na posao nije otišao. Taj smo dan obavili kupovinu, bili na kavi. Kao da se ništa ne dešava. Trudovi su bili nepravilni. Ako se netko pita, u trenucima dok ovo čita, o kakvim je bolovima riječ kratko objašnjenje bi bilo: isto kao menstrualni grčevi samo što počinje kao slaba bol koja raste pa se smanjuje. Ja ih nisam dozivjela kao bolove, zapravo sam se veselila svakome jer je to značilo da ću u rukama uskoro držati svoju bebu. Kroz dan sam skakala po lopti i dok je padala noć već sam se pitala kada će se ustaliti. Surfala sam po Rodinom forumu i dopisivala se s curama. Već pred kraj su mi i same savjetovale nek odem u bolnicu da vidim šta je. Nazvala sam rodilište i rekli su mi neka samo dođem, da će me posnimiti, pa ako nije ništa idem doma. I nakon što sam ja spustila slušalici trudovi su se počeli ponavljati svakih 7, pa svakih 5 minuta! Krenuli smo oko 21.30, a u autu su vec bili na svakih 4 minute.
Došli smo u rodilište. Na ctgu je bila prikopčana već jedna žena čije su lice svako malo krivili znakovi boli. Mene je nekako u tom trenutku bilo i sram jer sam si mislila:» pa šta ja tu radim, ova žena samo šta nije rodila, a mene niti ne boli previše!». Ctg je pokazao da su moji trudovi jaki! Amplituda je bila na svom maksimumu! Već sam sa primaljom Kristinom dogovarala kako neću drip u trenucima kada je stigao doktor. Mlad, već sam ga znala s jednog trudničkog pregleda. Pogledao me i rekao :» Jako dobro», a ja njemu :»Dajte me razveselite. Koliko sam otvorena?». 8 cm!!! Ja sam bila na krilima vjetra. Fenomenalno 8 cm, ma to je idealno. I on je rekao da smo gotovi za dva, tri sata. I već sam bila na klistiranju i brijanju. Muž je ušao u čekaonu i bio samnom, smijali se kao da i ne idemo na porod. Straha nije bilo. Kada je došao red da legnem na stol i on se pripremio, ubacio u odijelo i prdružio mi se u doživljaju života. Bilo je 22.15.
Došla je babica i doktor koji je već vikao da sam rekla da neću drip na što je babica izjavila da nemam ja šta birati (onako kroz smijeh), tako da sam podlegla njenim nagovaranjim i obrazlaganjima kako je drip super stvar. (!) Vodenjak mi je probušen i kada je sve počelo djelovati i trudovi su se pojačali, pa sam između njih prigovarala babici da je istina šta pričaju i da trudovi jače bole s dripom! Trudove smo proživljavali i muž i ja zajedno. Dopustili su mi da ustanem tako da smo većinu vremena stajali, ja naslonjena na njega, dišući ko luda. U stankama smo pričali i poskrivečki pili vodu. U jednom trenutku je započela oluja i prozori su se širom otvorili, a uz propuh je u boks uletila velika količina lišća. Dok je muž pokušavao zatvoriti prozore ja sam vikala «daj me primi, dolazi mi trud» tako da on jadan nije znao na koju stranu da se prije okrene. U jednom trenutku je došao doktor i rekao da legnem i da ćemo to u dva truda riješiti. Još me upozorio da ne paničarim, na šta sam se nasmijala i rekla mu neka ne brine da samo kaže šta mi je raditi i tako će i biti. Kada je došlo vrijeme tiskanja objasnili su mi kako i porod je krenuo. Tiskala sam ko luda, svi zadovoljni kako to radim, no ništa se nije desilo, napretka nema. Probali smo par puta i ništa. Tada su nam rekli neka šećemo, pa smo šetali, pa tiskanje i ništa. Pa sam probala tiskati stoječki naslonjena na krevet i ništa. Vrijeme je prolazilo, umor me već savladao. Pitala sam mogu li tiskati u čučećem položaju. Mogu! I probala sam i tako, no ništa. Valjda je i sam doktor vidio da je vrag odnio šalu pa nas je obavijestio da mora bebi iz glave izvaditi krv da vidi da nije možda u fetalnoj patnji. Nalazi krvi su bili uredni. Kroz cijelo vrijeme otkucaji srca su bilo normalni. Nakon nekog vremena dok sam ležala na stolu u bezuspješnom pokušaju da rodim, pojavio se i drugi dr. On nam je objasnio da je bebina glavica već predugo zaglavljena u zdjelici i da razmatraju druge načine poroda, vakumom ili carskim rezom! No prije toga je pokušao bebu istjerati van nalijeganjem na moj trbuh! U tom su trenutku oko mene bila dva doktora i dvije babice, a muža su istjerali van. Mogu reći da je to bio najgori trenutak. Trud, tiskanje i doktor od 90 kila koji mi leži na trbuhu svom snagom! Probao je dva puta, no glavica se nije pomaknula nimalo. Drip mi je pojačan na 22 kapi i tada sam ostavljena još jedno sat i pol u takvim jakim trudovima kod kojih me tijelo više nije slušalo nego se grčilo samo od sebe kao da sam prikopčana na struju. Tiskat više nisam htjela nego sam trudove prodisala što je bilo jako teško. Vidjela sam i sama da beba ne ide i nisam je željela mučiti tiskanjem i gnječiti joj glavu. U trenucima predaha sam mužu rekla da jednostavno ne znam kako će beba van, jer je i dr. rekao da je carski nezgodan pošto je glavica ušla u zdjelicu i trebat će je nekako izvaditi van. Vakum je na svu sreću odbacio kao mogućnost, mislim da bi njegova upotreba završila tragično. U krajnje jakim trudovima dočekala sam i trećeg doktora koji me pregledao i zaključio da je moja zdjelica preuska i da ja vaginalno uopće ne mogu roditi!!! Donesena je odluka o hitnom carskom. Tada je bilo već 6 ujutro.
Tu bih samo nadodala da mi nije jasno kako mi u trudnoći niti jedan doktor (a pregledalo me barem osam različitih) nije znao to dijagnosticirat?!
Rodila sam dečka u 6 i 50, 3.5 kg i 53 cm s Apgarom 9.
Muž mi je bio najveća potpora i ne znam kako bih bez njega. Doktori su nas pohvalili kao par koji je bio jako poslušan i discipliniran i kasnije mi je na intenzivnu u posjetu došao taj mladi doktor i rekao da mu je bas žao što nisam uspjela roditi vaginalno.
Objašnjenje mog slučaja dobila sam na viziti. Činjenica je bila da je moja zdjelica tako građena da se u slučaju vaginalnog poroda kosti bebine glave preklope, glavica se smanji i u tom trenu prolazi kroz porođajni kanal. Kako sam se ja kvalitetno hranila u trudnoći, pila vitamine, minerale i kalcij, kosti glave su očvrsnule i nije moglo doći do tog preklopa.
Ja sam naravno kao i svaka majka zaboravila patnje kroz koje sam prošla i jedino mi jebilo bitno da je moja beba zdrava i da je sve dobro prošlo, no tu sam se prevarila, moja patnja je tek započela!

Provodeći vrijeme na intenzivnoj, susrela sam divne sestre koje sam u trenucima večernjeg predaha molila da mi donesu bebu i koje su bile tako dobre pa su protivno pravilima ispunjavale tu moju želju. Naravno da s njime nisam mogla provesti previše vremena, ali i tih par minuta mi je puno značilo. Došao je i dan mog prebacivanja na odjel. Već sam se i spakirala kada su me obavijestili da to nažalost nije moguće jer nema mjesta. Tu sam se jako razočarala, ali sam sama sebi rekla da trebam izvući najbolje iz toga tako da sam se išla dogovoriti sa sestrama da li je moguće da nosim svoje izdojeno mlijeko (kojeg sam imala napretek) i da ga s njime hrane. Sa sobom sam donijela flašicu u kojem je bilo mlijeka i kada su vidjele koliko ga je založile su se tako da sam u roku sat vremena ipak prebačena na odjel.
I tako je došao trenutak našeg prvog podoja. Sestra u žurbi, nakratko mi je objasnila kako se to radi, ali bilo je uspješno samo dok je ona bila tamo. Čim je otišla bradavica mu je ispala iz usta i više se nismo znali namjestiti. Ja tužna on zaspao u plaču. Kada je sestra došla po njega pitala je jel jeo i rekla sam kakva je bila situacija na što je ona zaključila da se vjerojatno najeo kad je zaspao. Odnijela ga je na kupanje, a ja sam zaspala. Probudio me doktor koji je došao da bi me obavijestio da je moja beba dehidrirala i da je na infuziji! Tu sam doživjela svoj prvi šok. Kako? Zašto? Jedva hodajući (pateći od reza) otišla sam u dječju sobu da bih ga vidjela prikopčanog na žicu u glavi kako spava. Tu je počela moja havarija. Izdajala sam se u plaču dok je s druge strane moja cimerica plakala jer nije znala kako nahraniti svoju malu bebu. Po noći sam se dizala i nosila mlijeko, a sestra mi je čak dozvolila da ga sama hranim što nisam uspjela do kraja jer ga nisam imala snage držati u rukama koliko me rez bolio.
Ujutro sam ga došla vidjeti, još uvijek je bio prikopčan na infuziju. Popodne mi je muž došao u posjetu u trenucima kada je bila dječja vizita. Otišla sam u sobu da čujem kako je došlo do dehidracije i o čemu se zapravo radi.
Tada sam doživjela drugi šok! Obavjestili su me da moje dijete ima infekciju, da sumnjaju na bakteriju u likvoru mozga, da ima slabu upalu pluća i da su ga smjestili u inkubator! To su mi bili najgori trenuci u životu, bila sam mokra u trenu, nisam znala šta da ih pitam, a oni su bili poprilično šturi i neosjetni na moje friško majčinstvo. Uglavnom čekali su nalaze, više mi ne mogu reći. Plakala sam mužu na ramenu dok je on u svom vlastitom očaju morao biti čvrst zbog mene. Nisam znala što da očekujem iz svega. Kao luda sam hodala onim hodnicima s bočicom izdojenog mlijeka i najgore mi je bilo gledati njega u inkubatoru onako malog i nezaštićenog. Hvatala sam doktore da dobijem više informacija i predvečer su mi rekli da ga ne mogu zadržati i da ga šalju u zaraznu bolnicu Fran Mihaljević. Istog sam trena pronašla doktoricu koja je bila dežurna i na svu sreću me poznavala i dogovorila s njome hitan otpust iz bolnice na vlastitu odgovornost. Izašla sam u trenucima kada su i njega prenosili u inkubatoru, tako da smo ga ja i muž gledali dok je odlazio kolima hitne pomoći. Dvije sam noći spavala na apaurinima jer se drugačije nije moglo. Jedino je čudo što sam u trenucima velikog stresa imala mlijeka koje sam svaki dan nosila u bolnicu u ogromnim količinama kako bi naša beba dobivala ono što je najbolje za nju. Dva puta dnevno sam ga dojila jer fizički nisam mogla više. I ja sam se oporavljala od carskog i zapravo sam prerano počela s fizičkim aktivnostima, pa sam morala paziti i na sebe.
Dijagnoza doktora u zaraznoj je bila: novorođenačka sepsa dobivena u bolnici. Gdje i kako ne znam. Nakon tri dana Jan (tako smo ga nazvali) i ja smo dobili apartman u bolnici i 14 smo dana proveli tamo koliko je trajala terapija. S njegovih 18 dana došli smo doma s dijagnozom izliječen i to je bio najljepši dan od početka čitave ove priče. Sada smo kod kuće, privikavamo se na nove uvjete. On je aktivna beba koja ima 22 dana, diže glavicu naveliko, super papa, uživa u zajedničkim šetnjama i malo muči svoju mamu noćnim buđenjiam, ali koja beba to ne radi, zar ne?

Cestitam na zdravoj bebici, uzivajte i samo mogu zamisliti kako je bilo to sve prozivjeti... Drzite se i puno poljubaca malom Janu, malom borcu :heart:

kako mi je drago da vaša priča ima sretan završetak! hrabrom janu i mami još jednom :love:

Četstitam na Janu i želim mu dug, sretan i ispunjen život. Ti mali borci su sigurno došli sa svojom misijom na ovaj svijet. :heart:

uh...koliko muke...

bravo za izdržljivost i :love: malom anđelčiću

:heart:

Nek je sve to iza vas...uživajte i mazite se :love:

uf... ovo je stvarno trebalo izdrzati. drago mi je da je sada sve ok i da se mozete prepustiti cistom uzivanju!

:love:

Sada napokon uživajte! :love:

:love: Janu i hrabroj mami :heart: .

Malom borcu Janu i hrabroj mami Šnapi šaljemo veliku veliku :love:

:love: Svaka čast!

Uh, teško, zbilja teško.
Ali to je iza vas a ispred samo sretni trenuci, uživajte!

Draga Šnapi, svaka čast na hrabrosti, prava si inspiracija! :love: Uživaj u svom sinčiću!!! :D

:D Čestitke Šnapi, i tebi i TMu a malom Janu veeelika pusa!

Glavno da je završilo. S vremenom se teško mal izblijedi i ostau samo slatka sjećanja na lijepe trenutke. Mazite se i volite, a mama, ti se čuvaj.

:heart:

Draga Šnapi,nemam riječi za sve ovo što ste morali proći,al glavno je da je sve završilo.Divim vam se na hrabrosti.
Sad se prepustite vašem Janu i uživajte! Puno poljubaca vam šaljem :love:

Draga Šnapica, prežao mi je što ste Jan i ti imali tako težak početak. Nadam se da je tu sad svim ovako velikim brigama kraj.
Nek ostanu tek one male slatke.
Nadam se da se i ti ubrzano oporavljaš.
Čestitke cijeloj obitelji.
A mališanku :* od mene i Frana

tek sad sam ti proroštala po fotkiju i vidjela kako mi je kolegica bila zgodna trudnica :heart:

Što se tiče carskog, sve znam i dajem ti ruku :love: .
Malom Janu želim dobrodošlicu i šaljem puno :heart:

Draga Šnapi,
mogu razumjeti svaku tvoju riječ i osjećaj jer je i moj Lovro imao problema nakon rođenja (apnea nakon tri dana, bez vidljivih uzroka)
Želim vam svima puno prekrasnih zajedničkih trenutaka, ljubavi i sreće.
Uživajte u svakoj sekundi... :love:

mami i janu :love:

Dirljiva priča....... :heart:
Uživajte u svakom prekrasnom danu koji je pred vama!

znam kako si se osjećala, moj Domi je rodjen na vakuum. Mazite se i pazite. pusti nek vas ukućani razmaze.

Hvala bogu da je sve dobro. Puno :love:

Hvala bogu da je sve dobro prošlo. Sada uživajte :love:

:heart: