Zamalo zakasnili u bolnicu :-)
Dobro, naslov je možda malo pretjeran, ali...
Tek sam odnedavna na Rodinom forumu, prije sam samo čitala. Tako da naša klinceza ima već 2 godine (rođena 5 dana nakon naše 5 godšnjice braka), ali ima i ona svoju priču. E, pa, evo je:
Čitala sam na web-u sve o porodu, dojenju, skinula brdo dokumenata i svašta. Mjesec dana prije poroda počelo me je nešto frkati, ali se pokazalo kao lažno. Tako, kada su počeli pravi, opet sam poslumnjala da su lažni. Mjerila sam razmake, koji su se smanjivali, ali nekom meni nepoznatom formulom, nekako mi te razlike nisu bile baš linearnog karaktera (ovdje ismijavam svoju 'matematičku' narav, koja od svega očekuje preciznost).
Pazite ovo: već su razmaci bili 3-4min, a mi smo mislili da su trudovi lažni, jer se sekunde nisu poklapale (neću ići u detalje). Da krepaš od smijeha. Kad su razmaci bili cca 2min zovem ja Sv. Duh gdje sam išla na zadnje preglede (premda spadam u Petrovu, ali to je druga priča). Docu pričam da su razmaci tako i tako (cca 2 min), a on valjda misli da se ne kužim i pričam gluposti, pa mi odgovara da dođem kad razmaci budu oko 5min. Onda MM uzima papir sa simptomima: imaš li ovo - ne, jel ti ono - ne i tako redom. Dakle, zaključujemo, lažni su :lol:
To svo vrijeme bila sam u pokretu, u našem stanu.
Onda je već došlo oko 1h ujutro, i kako je MM bio mrtav umoran, rekoh ajde ti prilezi, ako dođe do frke, bar da netko bude 'odmoran'. Kad sam i ja prilegla, razmaci su se prorijedili na cca 4min (kasnije sam iz toga zaključila zašto žene u bolnici tako dugo leže čekajući porod - jer leže. Jel tako?)
Ali u jednom trenutku napao me je jedan opaki i nešto toplo procuri. Odoh na zahod, kad ono krv. E, velim, lažni ili pravi, moramo ići!
I tako, kišica lagano pada, mi iz Maximira jurišamo na Sv.Duh. A ja se samo molim da me trud dohvati na crvenom semaforu.
Kad smo došli, 2:45, još smo čekali 15 min za ući. Onda dođe jedna, valjda sestra? koja me je primila i prva pregledala. Kosooki doc je zapisivao. Bila sam otvorena 7cm. Poslala me u zahod, a ja ništa ne mogu od trudova. Dolazi spremačica i veli mi: dajte se požurite, pa vi ćete se tu poroditi!
I onda ravno u box.
Babica Alenka, super ženica. Dolazi MM, sav u zelenom, ko žabac. Da puknem od smjeha. Babica mu veli da mi malo ovlaži usta gazom i u tom času ne treba ništa drugo raditi.
Onda malo kasnije, dolaze oni trudovi kad još ne smiješ tiskati. MM je (nakon mene) bio pravi junak priče. B mu veli da mi dođe s druge strane, da mi noge drži tako i tako (obje lagano skrvčene, jedna na stolu, druga pod pravim kutom na nju), te da me hrabri da guzu ne grčim. I on mi je stalno ponavljao: 'guzu dolje, guzu dolje'. Dobro, to je trajalo, ne baš ovako okratno. Nekoliko puta.
Onda mi je kod zadnjih pomogao sa glavom i opet ponavljao što mu je B rekla da mi govori.
U 4:50 stigla je Kika. Još se sjećam, točno se sjećam kad su je podigli između mojih nogu. I prvo što sam pomislila bilo je: zar me moguće da sam rodila tako lijepo dijete? Dali su je tati. Meni je otišlo jako puno krvi, tlak valjda 90/60.
Veli B MM-u: kako to da ste se tako dobro ponjeli na porodu, radite li u nekoj drugoj zdrav. ustanovi? Ne, veli on, ja sam vjeroučitelj, isto radim s djecom :lol: :lol:
I tako je to prošlo. Zaćorila sam na stolu, do 8:30.
Ma, ko iz bajke.
Bogu sam zahvaljivala na tako laganom porodu (nije da me nije boljelo, ali je kratko trajalo).
Onda sam negdje do ranog popodneva provela u predrađaoni. S jedne strane bila sam jako radosna, jer je bilo gotovo, gledajući one žene koje porod tek čeka. S druge pak strane, bila sam koma jer nemam svoju bebicu. Jedva sam čekala da je vidim ponovno, a ujedno imala takvu tremu pred njom !!??!! Kako će to biti, hoće li plakati, hoću li znati s njom, hoću li je znati podojiti (toga me je naviše bila trema).
Onda su me spustili na babinje, čini se da sam bila u prilično koma stanju, jer su mi čak nudili transfuziju (a par mjeseci prije je bio onaj slučaj sa prijenosom side putem donirane krvi). Rekoh, ne hvala, rađe ću piti Biotu i jesti ciklu i sve otalo.
Uglavnom, popodne sam dobila bebonju svoju. Nisam je se mogla nagledati. A malena je uglavnom samo ćorila, tek tu i tamo bi provirila ispod svojih dugih trepuški. I točno sam znala da je to ta ista beba. (prije sam mislila da su sve bebe manje više iste kad se rode).
Onda se ona kao oglasila da je gladna, a ja nemam pojma o dojenju. Pročitala sam sve i svašta, ali kad se trebalo pokazati na djelu - ćorak. Onda je došla jedna mlada sestrica, malo mi stisnula bradavicu, kad ono stvarno, ima nešto. I onda šišaj.
I od tada pa do dana današnjega, meni je naša Kika najljepša na svijetu, svakim danom sve više. Zahvaljuemo Bogu na njoj i nadamo se i molimo da jednog dana, ako se Bog slaže s time, dobije bracu, seku, pa opet pa opet... :-)
