godina dana moga dojenja....
bila sam ponosna, okrugla trudnica kad sam odlučila da ću dojiti.
pročitala sam sve moguće tekstove na portalu o tome, znala sam sve o položajima djeteta prilikom dojenja, o hranjivosti majčinog mlijeka, o izdajanju, pripremala sam se i jedva čekala dan da svoje malo čudo stavim na dojku....
unatoč svim početnim problemima, sooru u par navrata, ispucalim bradavicama, unatoč nespretnosti, suzama, neprospavanim noćima, umoru...i opet umoru....dojila sam.
dojila sam jer vjerujem u dojenje.
svakom kapi moga mlijeka stvarala se veza između mene i mog sina.
neobjašnjiva.
ljubav.
bezuvjetna.
ležao bi u mom krilu, a ja bih mirisala njegovu malu, smeđu kosicu, ljubila svaki prstić posebno i bila sretna kao nikad u životu.
naučili smo gdje se nalaze mamina usta, mamino oko, mazili maminu kosu, naučili smo gdje je prije živio matija, slušali kako svira mamin veeeliki nos i matijin mali nos...
naučili smo sve moguće pjesmice, brojalice, priče...pa kad smo ih sve naučili, pjevali smo i pričali opet iz početka...
a nekad bi samo šutjeli i slušali kako kuca mamino srce...u kojem žive dva velika, plava oka...
ležao bi u mom krilu, a ja sam rasla, rasla....dan za danom, sat za satom, kap po kap....
i još smo tu....
tako se budimo.
tako se uspavljujemo.
tako se umirujemo kad nas nešto prestraši.
tako brišemo suze kad nespretno padnemo.
tako rastemo.
ja i moj sin.
