aaaaa
kako sam se naljutila
zvala nas je sestra od ped. telefonski, da jel mi mislimo doći na docjepljivanje?
da znam li ja koliko je vremena prošlo?
a ja nju pitam jel zna ona da smo kašljali dva i po mjeseca dušu od zadnjeg cjepljenja? i prošli 5 pretraga zbog hripanja. niko nije ni trepnuo na to.
to naravno ne zna.
al zna da bi se trebali docjepiti.
uglavnom malo sam je izrešetala svojim skromnim znanjem, e ja fakat znam malo o cjepivima, al ona nema pojma. jako sam se neugodno iznenadila. iako, očekivala sam to. ali sma se potajno nadala da zna bar nešto o cjepivu i cjepljenjima.
na moje pitanje što je HIB i što izaziva rekla mi je ful ozbiljno da je to opaki virus.
ja stvarno nisam, apriori, protiv cjepljenja, ali kako vrijeme prolazi uviđam da mi nitko od doktora s kojima sam pričala ne zna reći ništa konkretno i istinito osim papagajskog ponavljanja: morali bi, trebali bi...
rekla je da moramo primiti sve doze svih propisanih cjepiva do prvog rođendana. ja pitam zašto? ona kaže: pa tako.
to je odgovor. pa tako.
ja pitam: mislite jer se ne može upisati u vrtić ako nije cjepljena? ona veli: pa da!
majko premila, svi sveci i ostala ekipo čujete li...
pukla sam, pukla...
svašta je još natrabunjala ja sam kipila. tri puta sam naglasila da mislimo doći ali kad s ejoš amlo informiramo, ništa ko da zidu govoriš.
na kraju je sestra rekla cjepljenje je zakonska obaveza. ja sam rekla: pa baš i nije.
ljuta sam ko pas.
ljuta....
aaaaaa
