Kako podnijeti dječji plač?

Kod mene je tišina u stanu u prosjeku najduže 5 min, stalno netko plače, od te jedna beba, te druga, te najstarija često drelji...
Luda sam od toga! Nije mi problem reagirati, tješiti, itd, al taj me plač ubija... nema stvari koja me iscrpi kao to! bole me uši, živci mi skaču, kosa mi se ježi...
MM kaže da se opustim, da si to drugačije predatstavim, ali kako? :/
Sve bi dala samo da ne plaču :cry:
Sve teže i teže to podnosim... ako je dan prošao s više plača, recimo ako su slabo spavale pa su cendrave... taj dan je meni koma, nisam za niš... totalno me iscrpi..
kako da si to predstavim? Probam i mantrati: Proći, će, proći će... i prođe, al za 5 min opet isto... :/

totalno te kuzim, i ja poludim kad M. place, mogu si misliti kak je tebi onda sa troje
md to ne moze shvatiti i njega to ne nervira kao mene
a ja bi iz koze mogla iskociti, onda sve pustim i trcim njemu da ga utjesim

negdje sam tu na forumu procitala da mame moze samo plac njihove bebe dovesti u takvo stanje i da je to normalna majcinska reakcija
recimo plac tude bebe te nece nervirati i moci ces to ignorirati
valjda zato muski to ne kuze
kad sam to pricitala shvatila sam da sam normalna...bar u tom pogledu :lol:

Isprva dok je bila bebica nisam mogla to podnijeti, srce bi mi se kidalo, a sad kad vrišti da bi provodila svoju volju na opasnim stvarima jednostavno ignoriram i hladna sam ko led dok ne prestane, znam nema druge, il ju mogu nalupat ili ignorirat pa sam naravno odabrala ovo drugo...no to se nikako ne može uspoređivat sa dernjavom troje djece tako da svakako ti preporučam ignoranciju ako ikako možeš 8)

Stvarno kužim da ti je teško s troje djece. Eto, ja ti nemam pametan savjet jer ja plač isto ne podnosim.... ja napravim sve da prestane, ali s troje je to nemoguće. Izgleda da ćeš se morati naviknuti i ponekad to ignorirati...
MM isto bolje ignorira plač nego ja.... on još i našpota Teu ako cmizdri bezveze i ona onda najčešće odmah prestane. A ja ju uvijek pokušam utješit i onda to plakanje traje duže nego kod tate.

Filip ima ponekad dane kad se dere, jauce i cendra svako malo. Moram priznati da me to uzasno umara. Kad vidim da ja postajem histericna i netrpeljiva prema njemu (npr. kad mu pocnem govoriti da mi je pun kufer njegovog urlikanja i sto sad opet hoce)-onda obicno ili izadjem van (pa njega zaokupe druga djece, stvari i sl-pa se ne dere) ili trazim od muza da ga preuzme jer ja vise ne mogu. Ako smo sami-brzo pakiranje i u najblizi park. Moze i tzv. botanicka setnja po groblju-kupimo shisharke, cvjetice, plodove, mahovinu, trave i sl.

Mi zivimo kraj groblja, nije da ga ciljano vodim po grobljima u setnje :lol:

Ja ti samo mogu reći da na mene plač djeluje kao i na tebe.
Koža mi se ježi, svrbi me, povraća mi se. Imam osjećaj da ću se raspuati po šavovima. Zato sam uvijek činila sve da Fran ne plače.
Kako bi ti to trebala uspjeti sa troje djece, nemam pojma. Divim ti se.
:heart:

Ja sam primijetila da mi je sluh toliko otišao kvragu da vičem i kad jesam i kad nisam s djecom. Npr. odlazak sa frendovima u dućan. Sjedimo nas 4 odraslih u autu i ja sva sretna što sam se malo maknula od djece prepričavam nešto s telke. Odjednom primjećujem da je vozač stišao muziku i da me frendica do mene gleda u čudu. Pitam."Kaj je bilo?" a ona meni:"A kaj se ti toliko dereš, pa čujemo te!". :lol: Uglavnom, frekvencija glasa mi se totalno promijenila jer od ovih mojih hahara ne mogu doći do izražaja pa se moram derati. I tako je u dućanu, na telefonu, kod doktora. Pravim se blesava da ne primjećujem kako me svi gledaju kao kakvu histeričnu babu koja silom nešto hoće objasniti i dokazati! :lol: A valjda će i to proći!
Suzyem, moji nisu toliko plačljivi koliko se vole svađati, bilo međusobno bilo samnom i onda je to pravi cirkus. Moja metoda preživljavanja: ili ja odem u drugu prostoriju i zabranim im pristup barem na pola minute, ili njih otpravim negdje u neki dio stana gdje će naći neku zanimaciju i tako malo odmorim uši i glavu. Nema smisla nadvikivati se s djecom jer je to u startu izgubljena bitka a i učimo ih agresiji i galami pa stvaramo zatvoreni krug. Tebi je teže jer imaš troje ali pretpostavljam da se sa najstarijom ipak možeš nekako dogovoriti. Izdrži, proći će, porasti će sve tri pa će ti biti lakše! :love:

Ja si mantram onu zgodnu mantru iz "Potrage za Nemom", kad zvjezdica u akvariju viče: "Nađi svoj mir, nađi svoj mir, NAĐI SVOJ MIR, MIR!!!" Pomaže, ozbiljno! Činjenica je da su djeca nervoznija što je više nama živac skočio i to je jako teško kontrolirati ali uvijek se sjetim da sam ja ta koja je odrasla i koja se može kontrolirati barem još neko vrijeme dok ne porastu...

Ne znam da li sam ti imalo pomogla, ali barem znaš da nisi solo! :* :love:

suzyem totalno te kužim. mene isto izluđuje plač. Ne plače on puno ali ja sve teže podnosim. Najgore je kada napravim sve moguče da ga utješim i stvarno sam požrtvovana majka (po mojim mjerilima) i onda mi dođe misao -pa kako može plakati kada sam sve učinila za njega,kad mu se totalno dajem :/ . nekako me to boli osobno, kao da on to meni radi. Ali tu je zdrav razum mm-a koji me smiri.
I grozno mi je kada plače pred drugima, da ne bi ispao plačljivac a aj loša majka. :? Znam da je to glupo ali ne mogu se riješiti tog osječaja.

Eh upravo pred kompom ignoriram plač mojeg sina koji sa sekom gleda Žutokljunca. Seka ga non-stop maltretira i gnjavi jer je duplo veći vražićak od njega. Za sekundu će se početi smijati ili će se zagledati u TV. Proći će jer je to plač iz nemoći da makne seku od sebe ili nešto sasvim deseto. Prisilila sam samu sebe da razlučim zbog kojeg plača se moram zabrinuti i angažirati a koji će plač proći sam od sebe jer je izazvan nekim dječjim svađicama, ili iz nekog totalno dječjeg razloga.
Za mene je to zasada jedini način da ostanem koliko-toliko normalna.

Citiraj:

---

tanjads prvotno napisa

Mi zivimo kraj groblja, nije da ga ciljano vodim po grobljima u setnje :lol:

---

pala sam sa stolice od ovog :lol:


OT - moj se dere u AS i kad je vožnja duga svega 4 kilometra. ja mogu bez problema vozit jer znam da mu nije ništa, al MM izluđuje.

Ja ne podnosim Rokov plac,dok je bio mali plakao je 24 sata ,a ja skupa s njim. Bila sam uzasno pogodjena tim placem. Uvijek sam mislila da cu roditi tihu,mirnu i povucenu curicu ..... kad ono stigao mali uragan, kako ga zovemo od milja,Roko je sve osim tihog djeteta, jednostavno on tako izbacuje svoje negativne emocije,ali najgore mi je kad lupa glavom o nesto tvrdo da rijesi svoje male frustracije npr;ne moze nesto napraviti od kockica. Meni je to uzasno tesko , a najteze mi je kad ga nesto boli,e onda sam kao zeko i potocic,suza,suzu stize,opci potop.Dobro,meni nije bas tesko zaplakati pa se vidi na koga je,salu na stranu ali mislim da nitko mrtav hladan ne moze slusati kako mu dijete place iz bilo kojeg razloga.Treba puno,puno LJUBAVI I STRPLJENJA!!

uf, ovo mi za sad pada na pamet:
-duboko disem
-pokusavam ako jos imam snage promijeniti atmosferu adlaskom van ili nekom igrom
-uzmem ga na ruke ak mi dozvoli
-ponudim mu vode ili nesto za zvakati
-pokusavam skuziti u cemu je stvar
-ako ne skuzim sjednem pokraj njega kao tutlek (jel tad mi obicno ni ne da da ga zagrlim) i cekam da ga prodje
-vicem u nebesa: ooo neee!!!

U potpunosti te kužim... ti "kenjkavi" dani ubijaju u pojam... iscrpljuju prestrašno. A tek pravi plač! Uh.

Ne znam što bih ti pametno rekla. Ne znam kako podnijeti... teško. Evo vibre da bude što manje takvih trenutaka, sata, dana... ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ipak ti imaš veliko dijete i još dvije bebe! Mogu ti još samo reći :naklon:

Onog trenutka kada sam ostala sam sa bebicom (MM na poslu,mama u Slavoniju),sam si "organizirala" dan.U početku mi se dešavalo da ne bih stigla napraviti 10% od zacrtanog,zbog njene potrebe za nečim...Pa,kada bih na kraju dan vidjela hrpu veša,neoprano suđe,...bila sam tako jadna,ona još cendravija,...kako sam malo picajzlasta i kuća mi je uvijek bila tip-top ,to me uništavalo.Kud sve zapustim zbog njenih ptreba,tu mi se još i cendra.
Onda sam pustila mozak na pašu,izmorila je glupirajući se s njom.Koji put smo zajedno spavale,ali sve više sam počela raditi ono što me veseli dok spava.Našla sam ispušni ventil.Sada je situacije drugačija.Sve je konačno na svom mjestu,pa kada i dođe cendravi dan,nije smak svijeta(koliko ih je bilo u prva dva mjeseca!!!).Znam da će proći...No,ja imam jedno a ti troje,...Možda da uvedeš "nagradni igru na plus i minus".Npr.kada treniram malu djecu i znaju biti zločesti ili razdražljivi kada je težak dan,tada "zloćestima" dajem minus,koji nema nikakvu vrijenost u smislu posljedica,ali kada "razdražljivi" malo popusti i napravi nešto što mu zadam(dakle,potrudi se)dobija plus.Pet pluseva - 10" trampolina ekstra.Sve će učiniti za plus,a za minus će dobro razmisliti.Nekako je ružno za čuti da ima minus.

Citiraj:

---

Anita-AZ prvotno napisa

U potpunosti te kužim... ti "kenjkavi" dani ubijaju u pojam... iscrpljuju prestrašno. A tek pravi plač! Uh.

Ne znam što bih ti pametno rekla. Ne znam kako podnijeti... teško. Evo vibre da bude što manje takvih trenutaka, sata, dana... ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ipak ti imaš veliko dijete i još dvije bebe! Mogu ti još samo reći :naklon:

---

Ma joj, nemoj se klanjati, bojim se da se sve više gubim u tome svemu, bojim se da neću uspjeti.... da neću imati snage za sve tri da ih izvedem na pravi put, ili tako nešto... :(
Bojim se da na kraju ne dobiju živčanu mama koja stalno urliče!
Moram probat s jogom ili sl, al kad u malom gradu nemaš mogućnosti za takvo što, a sam... dosta je teško.

Engls, curke su premale za nekakvo bodovanje, tek nam je godina....

Citiraj:

---

suzyem prvotno napisa

Ma joj, nemoj se klanjati, bojim se da se sve više gubim u tome svemu, bojim se da neću uspjeti.... da neću imati snage za sve tri da ih izvedem na pravi put, ili tako nešto...
Bojim se da na kraju ne dobiju živčanu mama koja stalno urliče!

---

Vjeruj mi... i ja djelim iste strahove. :love2: Toliko sam premorena, da osim što sam stalno bolesna (a nisam boležljiv tip), nekako ne osjećam da držim sve konce u rukama i voljela bih znati da ih tada netko drugi drži, no nažalost nitko ih ne drži kao što to radim ja, pa nisam mirna, a ne mogu ni usmjeravati pravilno sve oko sebe i to u meni stvara takav nemir da se ne mogu opustiti niti kad imam priliku. I onda se pitam da li je stvarno potrebno držati tako precizno sve te končiće ili je potrebno prestati ih držati.... pojma nemam.

Ono što zaboravljamo da su prve godine najljepše, ali i najteže u smislu intenziteta i nemogućnosti da se odmorimo, napunimo baterije... gotovo stalno idemo preko nekakvih svojih granica mogućnosti. No, neće tako biti stalno. I da, trebali bi pronaći nekakve načine da malo odahnemo. Joga ili slično... ako te privlači... napravi to! No, mislim da je bitno da napraviš doslovce bilo što za sebe i već će biti bolje.
Meni trenutno ne treba joga, već prije boks... :mrgreen: Ili bi mi trebala joga, da mi ne bi trebao boks? E, to sad ne znam. Čak štoviše, čini mi se da više ništa ne znam. Osim da bi rado spavala 3 dana u komadu da napokon ozdravim.

Citiraj:

---

tweety prvotno napisa

Ja ti samo mogu reći da na mene plač djeluje kao i na tebe.
Koža mi se ježi, svrbi me, povraća mi se. Imam osjećaj da ću se raspuati po šavovima. Zato sam uvijek činila sve da Fran ne plače.

---

ovako i na mene djeluje, i to sve više i više kako se njen plač sve više i više intenzivira :mrgreen:
i ja sam mislila da samo tuđa djeca plaču, a kad tamo ja dobijem (imam osjećaj) najplačljivije dite na kugli zemaljskoj :mrgreen:
i zabavljaj je, i igraj se s njom i dubi na trepavicama, ma ne pomaže. onog trena kad nije po njenom eto plača i urlanja. a plač koji me doslovno dovodi do ludila i kad mi dođe da se bacim kroz prozor je plač bez ikakvog razloga. stoji, gleda u nešto i odjenom počne plakat da je to za podivljat. i smiruj je, pitaj milijun puta šta je bilo - ne pomaže. i tupi joj: ajde fino prestani plakat i reci mami šta je bilo ili šta želiš - nema šanse. plač još jači.
ako idem ignorirat još gore plače.
doslovno sam na rubu živaca. :mrgreen:
kad se dogodi jedan dan bez plača mm i ja ga odma na kalendar zaokružimo crvenim flomasterom (na kraju godine će bit više neradnih dana u kalendaru nego naših obilježenih besplačnih) :mrgreen:

Moja kćer je plačljivica.Ona počne ranom zorom a završava navečer kad zaspe.To dijete plače zbog bilo čega,razlog i nije toliko jako bitan,bitno je da se plače.A ja sam već luuuuuda od plakanja i ne vidim di je tome kraj.Po kući svi hodamo ko po jajima,uključujući i njezinog godinu i pol starijeg brata jer nas je strah da nešto krivo ne napravimo da gospa ne zavrišti.Moram naglasiti da ima vrlo visok glas i kad zaplače to se čuje na kilometre.Njen hobi je plakanje,njezin posao je plakanje,njena 24-satna zanimacija je plakanje i ja sam zaključila da ona jednostavno uživa u tome.Kad je čujem da počinje, želudac mi se stisne,dođe mi muka,naježim se ,tlak mi skoči na 500 i onda čekam da prođe.Za minutu sve ispočetka.Sve mogu izdržati bez frke ali njezino plakanje me dovodi do ludila i mislim da je ostavilo ozbiljne posljedice na moju psihu.Imam još dvoje djece i oni plaču samo kad imaju razloga.Njihov plač me kao takav ne živcira niti malo jer znam da za suze moraju imati razlog.Za razliku od seke.Jooooj, sad mi je lakše :mrgreen: