Ipak sam ja postala mama.....
Sve je počelo u ponoć sa 28. 10. na 29. 10. 2006.
Tu večer 28. 10. 2006. imali smo goste (moja mama i tata) na večeri. Poslije večere osjetila sam pritisak u stomaku, ali sam mislila da sam se prejela. Natalie se vrtila kao nikada do tada. Mama i tata otišli su leći a nas dvoje smo ostali da gledamo TV. Ja sam prikunjala zu neki film ali su me probudili grčevi u stomaku. Nisam išla za tim da bi mogli biti trudovi jer toliko je lažnih bilo da sam se jednostavno privikla na njih. Ali kad smo htijeli da pređemo u spavaću sobu (oko ponoći) skužila sam da sam malo mokra. Izlazim iz wc-a i govorim Mladenu:“ Izgleda dušo da je krenulo.“ Nisam niti uspijela do kraja izgovoriti odjednom je mlaz vode istekao iz mene. Na brzinu se presvlačim, Mladen pakuje kofer (upakovao je i svoje prljave stvari koje su bile pored kofera) i dogovaramo se da ćemo se išunjati iz kuće da mama i tata ne skuže da je krenulo i da se ne sekiraju. Sjedamo u auto, meni pod guzom zimska jakna (cuvam sic od plodne vode). Sva drhtim od uzbuđenja, a Mladen valja gluposti. Odjednom me pita:“ Dušo što ćemo za ime? Kako će se zvati?“ Ja odgovaram:“Pa Natalie, zar se nismo dogovorili?“ Pristaje! Ok, nastavljamo put. Hvala Bogu noć je pa nigdje nikoga na cesti, sve smo bliže bolnici, kad odjednom Mladen zaustavlja auto i pita nekog dečka:“ Sorry, gdje je ovdje bolnica Sv. Duh?“ Ja se izgubila, ne znam što da mu kažem. Jer par dana prije mi je rekao da zna put do bolnice, kad sad druga priča. Ok, ok. Bez panike! Stižemo u bolnicu, bez većih problema (samo jednom ulicu promašili). Mene odmah primaju u rodilište i pregledavaju. Otvorena jedan prst, daju mi peniciline zbog prijašne infekcije i puknutog vodenjaka. Smjestim se u predrađaonu i skužim da su još tri trudnice tu. Neke spavaju, neke se muče sa trudovima (ne razlikujem koja što radi). A ja ko ja, ništa ne osjećam. Legnem na krevet i pokušam zakunjati. Kad osjetim svakih 10min. lagano stezanje maternice i blagu bol. Ništa strašno! Kontam kad će više krenuti ti redovni trudovi svakih pol sata ipak je vodenjak pukao,…. ali ništa.
Nakon sat vremen dolazi doktorica da me pregleda. Kad je skužila da sam trudnoću vodila u Austriji poče mi se opravdavati zašto je rodilište tako loše opremljeno. Mislim u sebi:“Ma u redu je, ja se moram poroditi kakvogod da je rodilište, kani me se!“ Pitam je za te bolove svakih 10min., a ona kaže da to nije ništa, da su to lažni trudovi da će kod mene potrajati dok krenu redovni trudovi jer sam prvorodilja. Već mi govori da će mi ujtro dati drip etc. Na tome ostaje, ali sam već u svojoj glavi zacrtala da to neću prihvatiti.
Opet pokušajem zakunjati, ali bolovi su sve jači i češći (svakih 7-8min.). Oko 5 sati ujtro pitam sestru je li to normalno, veli ona da to nije ništa. Ok, prihvatim i nastavim se mučiti. Oko 6h bolovi se javljaju svakih 5-6min. Ja već kužim da ja imam prave trudove. U 7h svakih 4-5min. Šaljem Mladenu poruku da ne ide doma da ću se ja brzo poroditi. Nakon par minuta dolazi sestra i govori mi:“ Gospođo dajte izađite do hodnika i reci te mužu da je sve u redu, stalno pita i ja više ne znam što da mu kažem.“ Kontam u sebi:“A ženo kako misliš da to izvedem kad su mi trudovi svako 3-4min., ali eto pošto poznajem svoga muža izlazim izmedju trudova samo da mu se javim. Jedva se dogegam do vrata i još gore poslije do kreveta. Mislila sam da će mi u tom momentu dijete ispasti. Trudovi svake 2-3 min. već je nekih 8.30h i stiže i vizita (NAPOKON). Pregledavaju oni druge žene koje sam ja tu zatekla. Ona se niti jedna ne žali niti imaju trudove, a ja hoću umrijeti od bolova, a CTG skoro se pokvaro ucrtavajući krivulje. Vidim ja jedan od doktora (koji nije pregledavao) gleda u onaj CTG i nešto govori jednoj doktorici. Zatim priđe k meni i pita me:“Kako ste?“ Mislim da je to najgluplje pitanje koje je postavio u svom životu!!! Meni došlo da ga lupim nogom pa da i on osjeti kako se ja osjećam. Ostajem ljubazna i kažem:“ Loše, boli.“ Pita još koliko česti su trudovi i ja odgovorim. Napokon stiže dr. Pregledavač i pregleda me. Čim je stavio ruku povikao je:“ Ovo je porod, vodite je!!!“ Svi su skočili oko mene, vode me u rađaonu a ja vičem:“ Zovi te mi muža!“ Kad babica meni:“ Čekaj da tebe smjestimo, hoćeš da se na hodniku porodiš, pa onda ćemo muža zvati.“
Stavljaju me na onaj stol, Mladenu ne daju da uđe jer nema zvaršenog tečaja. Ja sva tužna! Odjedno svi izašli iz rađaone ostaviše me samu!??? Kad me je uhvatio neki gadan trud, a jesam vrisnula da su se svi odmah stvorili oko mene
I porod je krenuo. Nakon 3-4 tiskanja taj mali anđeo zvan NATALIE je zaplakalo i nije ni prestao! Doktorica je tada rekla:“ Dobili ste prekrasnu kćer!“ Malo su je saprali i onda mi je stavili na sisu. Nikada neću zaboraviti onaj njen zbunjeni pogled. Gledala me je ravno u oči svojim okicama i vrištala, vrištala i vrištala…Nikada do tada nisam osjećala tako veliki ponos i sreću. Tko je bio kao ja, IPAK SAM JA POSTALA MAMA!
Re: Ipak sam ja postala mama.....
Citiraj:
silvy prvotno napisa
...Mladen pakuje kofer (upakovao je i svoje prljave stvari koje su bile pored kofera)...
ah, ti muževi! :mrgreen:
Česitam na prirodnom porodu!
Tebi i Natalie :*
