Ponašanje u prometu :-(((

Pretpostavljam da moj sin nije jedini ali ja više stvarno ne znam kako da ga naučim kako da se ponaša dok smo kraj ceste.
Meni je to postala noćna mora :( . Već se jednom dogodilo da mi je šmugnuo iz vrtića, ja sam koliko sam mogla "trčala" za njim (trudna baš i ne mogu trčati) i vikala za njim da stane, nakon 5. puta već vrištala da stane, a on ko muha berz glave izletio ravno na cestu, pretrčao ju i na drugoj stani stao i smije mi se, naišao je auto i vidio da on leta ko muha pa je čovjek stao, ne želim ni misliti kaj bi bilo da ga nije vidio. Najtužnije od svega mi je kaj je sve bilo puno odraslih i nitko se nije ni potrudio da ga zaustavi.
Uglavnom, ja sam se počela histerično derati na njega, sjeli smo u prvi park i objasnila sam mu kaj je napravio i zašto to ne smije i kaj se može dogoditi i da kada ja kažem da stane, da neka onda stane jer mu te ne govorim bez razloga. Nakon toga, neko me vrijeme držao za rukicu, ali više puta me ne posluša i dalje trči ko muha bez glave. Ako ga primim za ruku, dere se da ga buba, a stvarno ga ne primi čvrsto, tek toliko da ga držim i da ako osjetim da će mi se istrgnuti iz ruke mogu primiti jače. Radije ću ga jače stisnuti za ruku nego da mi otrči pod auto. Ne može on mirno hodati kraj mene, niti ja to od njega očekujem, ali očekujem da kad mu viknem da stane, da to i napravi. Tek kada mu nekako zaprijetim :oops: stane! Mogu se derati ko kakva luđakinja a on ništa. Njemu je to sve smješno. I stalno pričamo o toj cesti i autima. I svaki put kad idemo preko ceste i MM i ja mu objašnjavamo da mora stati, vidjeti da li ima auta, obavezno dati nama ruku i ako već ne drži za ruku da mi je bar tu negdje na dohvat ruke a ne da mi otrči 20 metara ispred mene i kaj ja onda mogu. Ne mogu potrčati za njim, ne zluša me kada mu kažem da stane. Stalno doživljavam šokove. Ja sad više ne znam da li sam ja reviše u strahu pa to jako tragično i stresno doživljavam ili su svi klinci takvi??? Ali ne mogu se opustiti i pustiti ga i čekati da vidim do kuda će on i da li će stati kad dođe do ruba...
Kako da ga naučim???

apricot izmijenila naslov kako bi bio razumljiviji

Ja mislim da se ne možeš osloniti na to da ćeš ga u ovoj dobi naučiti da pazi na cestu toliko da to prepustiš njemu. On je jednostavno nema što raditi blizu ceste bez tvoje ruke. Ako je nagao i nepredvidiv, onda ga uhvati na vrijeme. Oko ceste nema kompromisa - ili ruka, ili te nosim, ili idemo kolicima (ako ga zbog trudnoće ne možeš nositi). Nemoj se čuditi što ti govoriš i govoriš, a on opet isto. Nije on baš tako veliki. To što govoriš, govori za budućnost, ali ne previše i predugo, jer će te isključiti. Ako im se previše tupi, oni jednostavno prestanu uopće slušati.

tvoj je misec dana mlađi od moje i mi smo odustali od objašnjavanja koliko je cesta opasna.
čim idemo blizu cete ili je grčeviot držim za ruku da se ne može istrgnit ili je najčešće nosim. šta je sigurno, sigurno je.
premali su oni da bi skužili što znači opasnost od ulice i auta. iako se moja boji auta i prolaska motora ipak joj nije za virovat da će stat na rubu ulice i čekat.

Imamo isti problem. I ponašam se prema M. isto kao i ti. S jednom olakotnom okolnosti... nisam trudna, pa sam ipak još uvijek brža od nje.

Ja bih je najradije da mogu vezala špagom uza se u takvim situacijama...

Tješimo se da će ta faza ipak što prije proći, i da će se što prije urazumiti... :love:

Slično i kod nas.
(samo što ga ja u takvim situacijama držim za ruku tako jako da ga vjerojatno i boli :( ali se stvarno bojim da se nešto ružno ne desi)

Pokušaj s Hlapićem (Poštujte naše znakove: slikovnice, CD, net). Nama bar ponekad pomogne kod KS iako mislim da je to u ovoj dobi još uvijek "nemoguća misija" (ali kod već Ivane djeluje).

na svu sreću za sada nemam takvih problema. Rok je jako oprezno i promišljeno dijete (nadam se da će takav i ostati).

jedino, ono na čemu ja intenzivno radim je, recimo to tako 'umjetno usađivanje straha od auta'.

npr. sad na moru gdje je promet rijedak igrao se na cesti ispred kuće i svaki put kad bismo čuli auto odmah bih počela vikati 'pazi auto, brzo kod mame!'. već nakon trećeg puta je sam počeo bježat meni u krilo čim bi čuo da se neki približava, a i kad hoće negdje na cestu samo kažem 'tamo su auti-ne na cestu' i za sad funkcionira :) .

ana, ja sam orku naučila da kad viknem "ukopaj se"... stvarno se zaledi :lol:
u početku je to shvaćala kao super igricu, a danas joj razumije i stvarno značenje.

Nije vezano za tvoj primer ana.m, ali jeste za decu i saobracaj.
Npr. mislim da je bitno poceti od semafora. Mi smo jako rano novija naucili da zeleni cika kaze "ajde", a crveni "stani", i nikad nismo presli na crveno, cak ni u situacijama kad je bilo zeleno, pa se u tom trenutku ugasilo.
Zatim, nikad nismo hodali po ulici, samo po trotoaru, i njemu je kolovoz kolovoz, cak se desilo da opominje ljude da idu trotoarom.
Sto kaze miha, skroz je nekako oprezan, a i mi smo ga blago ucili da su automobili u pokretu opasni po pesake.
Pre neki dan smo ucili sta je autoput i petlja.
Hocu da kazem da mislim da je itekako bitno da imaju pojam o saobracaju, za sta koja povrsina i znak sluzi, da im to nekako bude zanimljivo, pa ce i da postuju. Takva su deca.
Ako "nije za njih", oni ce ispitivati na decji nacin.

Btw, i ja imam strah d ce da izleti na ulicu :( , a valjda je to jedan od onih koji idu u paketu s roditeljastvom.

kli-kli, pa sa semaforom smo počeli već odavno i već zna kaj je zeleno i kaj je crveno i ja sam i inače osoba koja ne koraći na cestu dok se ne upali zeleno bez obzira vidim li auto ili ne, stoje li oni ili ne. Uvijek preko zebre, nikad po cesti, pa čak ni onim cestama koje služe samo kao prilaz parkiralištu. Ja ne očekujem od njega da on sada sa svoje 2,5 godine nauči šta je to promet, onako kako bi to trebalo, ali da bar shvati kad se ja derem ko luđakinja po 5. put "JANKO STANIIII, IDE AUTO NE MOŽEŠ NA CESTU POGAZIT ĆETE, ČEKAJ ME DAJ MI RUKICU" on i dalje ništa :/ .
Apri ovo ti je dobra ideja, samo ne znam kako bi to palilo kod ovog mog tvrdoglavca, mogu probati nekaj takvoga pa da vidimo.
Ma i ja njega što je više moguće pokušavam voditi za rukicu i ne puštam ga, ali kažem, onda se on počne plakati da ga pustim, da ga boli, prenemaže se, izmišlja fore tipa "Idem pozdraviti tetu". Neku koja sjedi 10 metara od nas, hoće natjeravati golubove blizu ceste, to mu nedam, pa se on počne drečati, pa mu ja kažem da nek se dreči ali da time neće postići ništa jer koliko god vikao ne može tjerati golubove blizu ceste. A da me samo čujete kak se znam zaderati da stane, ljudi sigurno misle da nisam normalna. Ili se ja sama tako doživljavam.

Aaa, a ti bi ustvari htjela dvogodišnjaka bez dreke?! E tu ti ja ne znam pomoći :mrgreen: .
A što se tiče slušanja da stane, pokušaj naći nešto što pali, ali možda i ne uspije. Eto, ja imam jedno dijete koje u toj dobi nije pristajalo slušati ama baš ništa, a sad imam dijete od 2.5 godine koje baš s guštom sluša. I ne čini mi se da to ima veze sa mnom.

Citiraj:

---

vertex prvotno napisa

Aaa, a ti bi ustvari htjela dvogodišnjaka bez dreke?! E tu ti ja ne znam pomoći :mrgreen: .

---

:lol: , ma ne baš tako, ali kad se on počne derati, sva sreća ne baca se po podu i ja sam onak dosta čvrsta i ne popuštam koliko god da se on dere, imam osjećaj da svi bulje u nas i da svi misle koja sam ja vještica kad sam tak nemilosrdna prema svom djetetu, a on jadan samo hoće trčati na cestu :roll: .
Ma ja samo želim naučiti ga da stane kad ja to kažem i tražim od njega. Ne mora ni od prve, bar nakon 3. puta :mrgreen: , prije nego onako stvarno počnem grmiti da me 3 bloka čuju...osim njega :(

Citiraj:

---

ana.m prvotno napisa

... ali kad se on počne derati, sva sreća ne baca se po podu i ja sam onak dosta čvrsta i ne popuštam koliko god da se on dere, imam osjećaj da svi bulje u nas i da svi misle koja sam ja vještica kad sam tak nemilosrdna prema svom djetetu, a on jadan samo hoće trčati na cestu :roll: .
(

---

A čuješ, ja sam to samo sa bacanjem po podu prošla milijun puta sa starijim sinom, negdje između 1.5 i 2.5 godine. Jedino što sam mogla napraviti je čučnut pored njega i čekat da ga prođe (toliko preporučavani čvrsti zagrljaj proizvodio je samo triput veći užas, što nije ni čudo, jer A. ni inače nije podnosio bilo koji oblik sputanosti). Nakon nekoliko puta otupiš na zgrožene poglede i komentare o tvojoj kompetenciji kao mame. Ili, kao moja prijateljica svojoj kćeri (dovoljno glasno da i drugi čuju): Vidiš kako onaj barba gleda? E to ti je strašno nepristojno i to nikad nemoj radit...
Važno je samo da ti budeš načisto s onim što odlučiš napraviti.

Mene bacanje po podu više ne tangira.
Zadnji puta je tražio da izađemo šetat van restorana dok smo čekali da nam donesu hranu. I tak ja odlučim bolje da idemo van da ne bude panike i krenemo mi prema izlazu. Kad eto ti njega iza mene na podu, leži i viče, mama idemo vaaan! Meni podne :roll: Samo sam stala kraj njega, mirno mu rekla da idemo van, neka se ustane kad mu bude dosta ležanja. Ljudi gledaju i ne vjeruju :shock:
Malac se (nakon minutu-dvije) digne i krene za mnom.

To je bilo zadnji puta (zasad, ne zavaravam se da je zauvijek) kak mi se bacio u javnosti na pod.

E sad, na hodanju pored ceste još radimo. Najsigurnije mi je nositi ga kad smo jako blizu, jer kad ga držim za ruku dere se ko jarac. Bude ga prošlo. Uporno ponavljamo, imamo i slikovnice sa prometnim znakovima i semaforima, zna kad je crveno da se mora stati, zeleno-idemo. Vidi svaki "Stop" znak i pokazuje mi ga. Kaže: "Tu je STOP, moramo jaaako paziti!" Još kad nauči što znači "paziti" :)