jeste li ikada ostale bez snage...

ne bih duljila i objašnjava u detalje..ali..čini mi se da sam u nekom začaranom krugu i sve mi je teže...moje princeze su iz dana u dan zahtjevnije i čim me vide na vratima stana kreću sa svime što znaju da ne smiju...znam, znam privlače moju pažnju...ali zašto baš tako, otvaranje ormara, izbacivanje svega van, skidanje šlapica, penjanje na vrtić (koji služi za igračke) s vrtića na police..ne ne možete ni zamisliti...ja iz osmjeha i dobre volje prelazim u uranje, i sve što izlazi iz mojih ustiju je NEEEEEE, NE SMIJEŠ TOOOO, PAZI PEC PEC; OPASDNOOOO, spuštanje djece s televizora, ormara...skretanje pažnje, poziv na neku zajedničku igru ne pomaže, jedino kao se krenemo jurcati po stanu..ali ni to ne mogu 2 sata...palim muziku, plešemo...ali sve je to vrlo kratko, jedino što pomaže je da ponovno izađemo van, a vani opet ista priče, ne žele mi dati ruku, ljute se, protestiraju....bježe...

nisam ni usporeni tip, ni neko mrtvo puhalo, štoviše...ALI:...

prvo sam pomislila nisu dovoljno vani, no moje cure provedu dnevno 2-2.5 sata u parku vrlo aktivno, babysitter nije problem, vole ga i slušaju....da samo vidite kako poslušno hodaju uz njega do parka i nazad, daju mu ručicu bez problema....mala dva anđela...

namam snage i pitam se gdje sam pogriješila..što radim krivo...na kraju dana kada zaspu, sve što osjećam je grižnja svijesti jer nisam s osmjehom prihvatila njihove nestašluke, jer nisam imala dovoljno snage...a toliko malo smo zajedno... :cry:

ipak sam oduljila.. uffff

Zakaj ti meni ne pišeš sa strane na moj email?

marčiiiii!!!!

kao da si uzela meni riječi iz usta. sve isto, s ogromnom razlikom, jer ja imam jednu. kako bih duplo toga izdržala, nemam pojma. ajde...mrvu je i meni teže, jer sam sama, pa ju nitko ni na 10 min ne zabavlja.

ne znam ni ja di sam pogriješila, a to se stalno pitam. mislim da joj nisam postavila granice, jer mm sluša, kao da zna koliko moze sa mnom. ali, jako jako mi je naporna poslije vrtića. tete vele da je njima ok. o kad izgubim zivce i kad su mi taaankiiii, poslije me pere savjest grozno.

nisam ti ništa pomogla, jer ne znam ni sebi, samo te jaaako dobro razumijem. pa čekam da se topić raspiše, jer me jako zanima. :love:

Kao što ti rekoh.. I ja sam u istoj situaciji... Luda. Želim psihijatra jer ne mogu više tako i onda recimo pitam logopedicu kak to da moji još ne pričaju a ona krene sa "ne poklanja se dovoljno pažnje svakom pojedinačno" i ja opet u začaranom krugu krivnje glede vlastite nesposobnosti. I ista priča "NE; NE NEEEEEEEEE!!! Pa dobro jesam ja rekla NE! Kaj ti jesi normalan!?!?" I u tom času fakat mislim da nisu normalni jer me gledaju i rade isto što im zabranjujem...

Na poslu sam pa mogu da razvezem što ću i učiniti :lol:

Dakle ponavljam već toliko puta ponovljenu priču i probaću da sve saberem i oduzmem da bih dobila pravo stanje stvari u mojoj kući.

Od njihovog rođenja do polaska u jasle sa 21 mesec bila sam one&only. Malo uskakala mama na po par dana svakog drugog meseca, malo komšinica oko kupanja kad su joj smene dozvoljavale, a od tate, svekrve, bližih i daljih rođaka i poznanika pomoći ni trun. Izdržavalo se nekako do njihovih 18 meseci a onda je sve krenulo da se klima - moje zdravlje, njihova poslušnost, ritmovi, planovi. I tada je mama odlučila - na jesen oni u jasle a mama među odrasle!

Adaptacija na jasle prošla je prilično bezbolno (ne baš u potpunosti ali lakše nego što sam očekivala) i mama je mogla da krene na posao. Odličan plan, rekli bi neki, skloniš se malo od dece, izduvaš se ne razmišljajući o pelenama i hranjenju, oni tamo sa vršnjacima - ma kud ćeš bolje! Naravno, nikom ne pada na pamet da je mami onaj kućni dan skraćen za 8h i da joj automatski nešto propada - ili popodneva sa decom ili vikendi koji su i od Boga određeni za odmor. Možda nekome ali mamama duplića teško! Mama je morala da napravi odluku i izvagala da je bolje da vikendom rinta a da se popodne igra sa decom.

Odličan izbor, jel? Ma naravno! Još kad mi oni ne bi tulili i čendrali svaki put kad uđemo u kuću nakon jaslica, kad mi ne bi nadali svakodnevnu frku prosto nazvanu podgrevaj ručak-postavljaj sto-ukakio se prvenac-presvuci prvenca-spašavaj zagorelo jelo-spremaj salatu-javljaj se na telefon-otimaj telefon-skupljaj zgaženi keks po podu-moli se svim svetima da muž napokon uđe na vrata. I sve naravno u garderobi sa posla, ofrlje opranih ruku.

Kad se na kraju ruča pred nama su dve opcije: a)ostaviti sve na stolu i otići u sobu za igranje, opet prizivajući sve moćnije svece da ti eventualne goste preusmere na neku drugu stranu; b) pokušati da barem deo ako ne i sve sa stola odneseš u sudoperu, vešto manevrišući između vrištućih besnih konja i slonova u galopu, sklanjajući svoje i ljubeći nečije druge pregažene nožice sa po minimum 4 tanjira u rukama. Opuštajuće popodne sa anđelčićima tek počinje...

Moram da priznam da je pomenuta logopedica na žalost u pravu - deca traže pažnju i najgora su onda kad je ne dobijaju. To ne mora da znači da će mama sedeti i piti kafu a deca biti sama u dečijoj sobi već se ekscesi najčešće događaju dok mama npr. presvlači jedno dete a onom drugom se baš tad napelo da se mazi/igra/štaveć. Takođe moram priznati da su moja deca mnogo manje napredovala od prijateljicinih blizanki jer moju decu čuvam samo ja i tete i jaslama a njih i tete u jaslama i 2 žene koje u smenama dolaze preko dana (7-13h i 13-19h) i mama i tata. Naravno da će dobijati bolju stimulaciju od njih nekoliko svakodnevno nego od jedne mame koja em nema više ideja em nema snage da sažvaće zalogaj.

Uveče je mama, jel'te, smrvljena. Neko će me snimiti online na par foruma nakon 20:30. Ako ima istraživačkog duha naći će da je svega 10% mojih postova pisano u to doba. Uglavnom sedim i ne razmišljam niočemu. Vidam rane po nogama od onih konja i slonova a sabiranje grešaka mi nije ni deseto na listi - o tome razmišljam ujutru, kad krenemo da urlamo jedni na druge još u 6:30.

********

Pošto se ovako lepo ishvalih, red je da dam i neki savet. Dakle,
- ne očekujte nikakvo razmevanje sa njihove strane do navršenih 30-tak meseci
- obezbedite deci barem 30min one-on-one odnosa
- prihvatite svaku moguću pomoć
- ukoliko ne dojite pazarite u najbližoj apoteci valerijanu za kritične dane
- kontrolišite krvnu sliku i hormone štitnjače - zdravlje prvo strada.

uhhh, ne znam što bi ti rekla...
moji nikad nisu radili što ne bi trebali i penjali se kamo ne bi smjeli...
točno znaju koje su stvari za igranje, znaju što se smije dirat-što ne, znaju što ja dopuštam, a na što poludim tako da ne idu u krajnosti....
vani isto ponekad ne daju ruku, ali pustim ih..do prvog padanja, onda i sami dođu meni...
ne znam, mislim da su moji (bez pretjerivanja) stvarno dosta poslušni..
evo ja se svaki dan divim kako ja sama idem s njih troje na more skoro svaki dan...i sve to odradimo bez greške :D

Citiraj:

---

M&T prvotno napisa

uhhh, ne znam što bi ti rekla...
moji nikad nisu radili što ne bi trebali i penjali se kamo ne bi smjeli...
točno znaju koje su stvari za igranje, znaju što se smije dirat-što ne, znaju što ja dopuštam, a na što poludim tako da ne idu u krajnosti....
vani isto ponekad ne daju ruku, ali pustim ih..do prvog padanja, onda i sami dođu meni...
ne znam, mislim da su moji (bez pretjerivanja) stvarno dosta poslušni..
evo ja se svaki dan divim kako ja sama idem s njih troje na more skoro svaki dan...i sve to odradimo bez greške :D

---

znači da sam negdje pogriješila, jer su oni mali nebrušeni dijamanti kad se rode...eto i ja ti se divim...ali i dalj ene znam gdje i kako sam fulala... :(

Marči, nigde nisi fulala. Postoje različita deca i različiti tipovi vaspitavanja. Šta je kod koga upalilo pa su mu deca dobra (termin je klizan jer su i mame različite) niko ne zna da kaže ali znam na desetine mama koje su imale sjajnu decu do recimo godinu dana a onda su jednog dana skontale da ih više ne prepoznaju :roll:

Iliti skraćena verzija: sva su deca ista - nemoguća! Razlika je u roditeljima - neko do toga pravi problem a neko ne! :lol:

A joj.... Kako da ja njima svakom pružim 30 min svaki dan one on one kada dođemo doma u cca pet sati. U sedam su oni navkli večerati a ja se trudim da to bude friško skuhano i jedu u cca 7 - dakle imam u međuvremenu jedva 60 min za njih - da ne spominjem da je tu i kuća koja treba tu itam biti počišćena da ih ne napadnu neke zmije ili nešto, majka koja je cijeli dan rintala i u ko zna kakvom je stanju do tada, oni bi van a vani ne mogu imati one on one i kako po milom Bogu da ih odvojim kada se svi ljepe za mene (razumljivo)

Marči nisi nigdje fulala, one su skoro 9 mjeseci mlađe od mojih blizanaca pa imaju još dosta vremena da se promijene, da se zaigraju i da budu poslušnije...
male su, polako, vrijeme čini svoje!!!!

osim toga, moji blizanci imaju stariu sestru koja ih dosta dosta angažira, zaigra se s njima, uči ih puno toga, a puno toga i kopiraju od nje pa su možda zato zreliji nego što bi trebali biti, a ja sam strožija mama nego što si ti sigurno..
pa eto, kad sve skupa promiješaš, to ti je ta razlika :mrgreen:

doći će sve na svoje!!!

stariu= stariju :roll:

CM je to tako dobro opisala!!! Kao da gledam svoj dan. S tom razlikom što moji neče od jeseni u jaslice jer nema mjesta a mama uz njih doma radi još 2 posla pa onda nemoram ni reči da kad mi je največa frka s poslom i treba mi samo 15 min mira oni rasturaju sve pred sobom.
Meni je najlakše kad sam s njima vani, nekako su najposlušniji. Idemo svaki dan u šetnje, na more -bacati kamenčiće to možemo satima i vračamo se kući na spavanje a kuća čeka neka bolja vremena i generalku. Točno je i ono što je CM rekla da sa cca 18 mj počinju popuštati snage i na mami se to pozna ja se zaista osječam smoždeno unatrag par mjeseci, jako su zahtjevni i živi, sve me doslovce boli a sad sam još i umjesto da par dana uživam u odmoru kad je muž napokon dobio godišnji ja zaradila cistitis i kurim 40 stupnjeva. Jedina dobra stvar kako je on silom prilika preuzeo klince ja sam pročitala prvu knjigu od kad su se oni rodili :lol:

M&T ajde mi daj savjet kako biti "stroža mama" . Ja sa tim definitivno imam gadnih problema jer čim se rasplaču ja se pitam da li ih ja a) mučim ili su b)bolesni ili c) zakaj da ne popustim tak i tak im ne pridajem dovoljno pažnje svakom pojedinačno..... :( :oops:

:* Bok curke,ja se pitam več 4.god. dali sam ja luda ili moja djećica.Ali mogu
vas utješiti sve če to biti ok,sada su u najluđim godinama, kada još ništa ne kuže.Možeš se derati na njih koliko hočeš,ali oni se međusobno dogovore i izmišljaju koju štetu če sljedeče izmisliti ili napraviti.Jedva čekam da se ožene i udaju :lol: Evo opet neko radi glupost čujemo se pusaaa

ajmeee šta me čeka!!
marči ni slučajno nemoj misliti da si ti kriva,jel me čuješ??
moja kuma je blizanka i ona je takve dešpete radila kad je bila mala da je mater bila luda od njih!to je jednostavno faza koju moraju proći. s jednim djetetom se to toliko ne primjeti! :*

Citiraj:

---

Modesty Blaze prvotno napisa

M&T ajde mi daj savjet kako biti "stroža mama" . Ja sa tim definitivno imam gadnih problema jer čim se rasplaču ja se pitam da li ih ja a) mučim ili su b)bolesni ili c) zakaj da ne popustim tak i tak im ne pridajem dovoljno pažnje svakom pojedinačno..... :( :oops:

---

ne znam kakav bi ti savjet dala :(
naime, to nije nešto sa čime se ja ponosim...ja sam ti takva (stroga :x ) od kad znam za sebe..i u vezi, i u braku i u poslu i prema svojoj djeci...

ovo što kažeš da se pitaš dal su bolesni, to je i moje pitanje koje je uvijek na prvom mjestu..ako znam i provjerim da su zdravi (ja znam i po par puta na dan mjerit im fibru i kad su najzdraviji :roll: ) onda za neke druge gluposti nema isprike..
e sad treba odvagnuti što su gluposti, jer ono što je meni bezveze za djecu je možda najzanimljivije na svijetu, pa još ako nikome ne šteti, a dobro je za njihov razvoj u bilo kojem smislu, i emotivni i intelektualni, onda im dozvolim....
kod mene ti to što se oni rasplaču ne pali...mogu plakat i cijeli dan ako sam ja rekla NE onda i stojim iza toga, a ako sam im nešto zabranila znači da definitivno ima smisla jer sam prije toga zbrojila i oduzela sve pluseve i minuse te njihove radoznalosti/želje/igre

Ufff, M&T, definitivno smo različiti tipovi mama :mrgreen:

Mislim, stroga sam i ja ali sam osetljiva na njihov plač tako da malo drugačije radim. Nije da im dozvoljavam da mi sede pol sata na trpezarijskom stolu ili da i ruiniraju tehniku po kući ali nekakvih gledanja kroz prste ima koliko voliš i brojčano su puo nadmoćniji od onih pravih NE. Prava NE čuvamo za stvari opasne po život - za noževe, makaze, struju, staklo, ponašanje u prometu i sl. A pisanja po zidu, slomljena igračka, pokvaren mobitel...to su mi stvarno nebitne stvari. Što naravno ne znači da su uradili išta od toga sem lomljenja igračaka

E sad... tko je od nas u pravu.. Stvarno nebi voljela od njih napraviti razmažene monstrume (a čini mi se ponekad da je to baš to....) a s druge strane zašto im braniti nešto što fakat nije važno.
Recimo ovo s dudama. Ja sam i za i protiv oduzimanja dude - strah me da im oduzimam "sredstvo za smirenje" a s druge strane znam da mogu bez nje i u vrtiću, pa stoga im ne treba ni doma za spavanje (da ne nabrajam još krivi zubi (koji se mogu pojaviti), kašnjenje u govoru - a to me izluđuje) ali kad mi djete plače po noći i traži dudu e onda mi je teško... To ko da je meni netko medeka odnio.. (ok medo mi ne krivi zube i zbog njeg neću fufljati ali....)

što uopće znači biti strog roditelj?
meni je razlika između strogog i dosljednog.
ta dosljednost mene najviše iscrpljuje, treba li je provoditi kod 21. mjesečne djece...oni još nisu u stanju razumijeti neke stvari, poput davanja ruke u gradu-živimo u centru i ne mogu ni pomisliti na sistem..pusti ću te da padneš pa ćeš shvatiti da mi moraš dati ruku. u sekundi bi bile pod tračnicama tramvaja ili pod autom. razumiju pojam auta, ali ne i pojam opasnosti....
ali što s momentom kad po N-ti puta bace tanjur na pod nako što su pojele, a ja im svaki puta kažem NE i objasnim (!?). i one opet i opet i opet i opet... :x

Citiraj:

---

ali što s momentom kad po N-ti puta bace tanjur na pod nako što su pojele, a ja im svaki puta kažem NE i objasnim (!?). i one opet i opet i opet i opet...

---

Tu pali obrnuta psihologija - jednostavno ih iskuliraš ;)

Ili to ili ubediš sebe da im je to gušt i prihvatiš ih takve pa dokle traje. Moj Boris npr ima foru da poslednje kapi vode iz čaše sa sportskim čepom prospe po sebi. I neka prosipa. Vidim da to sve ređe radi odkako sam prestala da obraćam pažnju na to :roll:

Citiraj:

---

marči prvotno napisa

ta dosljednost mene najviše iscrpljuje, treba li je provoditi kod 21. mjesečne djece...oni još nisu u stanju razumijeti neke stvari, poput davanja ruke u gradu-živimo u centru i ne mogu ni pomisliti na sistem..pusti ću te da padneš pa ćeš shvatiti da mi moraš dati ruku. u sekundi bi bile pod tračnicama tramvaja ili pod autom. razumiju pojam auta, ali ne i pojam opasnosti....
ali što s momentom kad po N-ti puta bace tanjur na pod nako što su pojele, a ja im svaki puta kažem NE i objasnim (!?). i one opet i opet i opet i opet... :x

---

Kod nas nisu opasnost tramvaji i promet ali je riva i more, u fazi 14-21mj išli su glavom bez obzira i da ih nisam imala na "uzicama" kako to neki koji imaju slobdne ruke za samo jedno djete sarkastično zovu vjerojatno bi ih vadila iz vode svaki dan. Ovako su mi te nevoljene vodilice spasile puno živaca, straha i kičmu. Sa cca 21 mj počeli su kužiti rub, rupa, ponor i slično i sada več ne pamtim kad smo stavili remenčiće za šetnju, bacamo kamenčiće u more, šetaju sami po rivi čak i bez ruke, na plaži su "sami" u smislu ne visim nad njima nego sjedim 3m dalje i slično. Dakle taj dio skužit če s vremenom
I tanjure i čaše su bacali i porazbijali mi pola serrvisa dok se luda mama nije sjetila izvuči sve plastične van :mrgreen: sad više ne bacaju ili barem rjetko.
Največi NE je još ostao penjanje na kompijterski stol i premetanje CD-a :roll:

ja više jadna ni ne znam tko je kad bio i kolko bolestan, tko kaj kuži a kaj ne, tko što govori a što ne... Više sam u totalnom kaosu da neznam ništa...
Dosljedna garant nisam :( :oops: :( :/

Auuuu, zaista, sta nas sve ceka!!!

Ne stizem da sedim za kompom ni da citam ni odgovaram. A evo posmatrajuci decu kakva su i sta sve rade pomislila sam da bi bilo lepo otvoriti novu temu pa klasifikovati TESKOCE i LAKOCE, ali, izgleda da bi ovih lakoca bilo veoma malo i da su blede u odnosu na prave teskoce. Svaki novi dan u stvari uhvatis vazduh, dobro osmislis kako preci dan, kako zaobici te "procepe" od placa, njihove nervoze i akcije, i teraj. Sto pre napolje, da uhvate vazduh, da se osamute, da gledaju decu na ljuljaskama, da pojedu lepo, i kada zatvore oci i spavaju, uh, kako su mi slatki. Zaista zaboravim da mi je bilo naporno.

U poslednje vreme oboje traze da se nose u nekom trenutku u toku voznje, valjda im je vrucina, normalno. Pa stavim decka u kengura, devojcicu u levu ruku jer je laksa, a kolica guram desnom. Misici su mi kao u bacaca kladiva. A onda devojcica pocinje da mi cacka i vuce mindjuse, da mi skida repice sa kose, ja se branim. Ovaj dize glavu da me ljubi. Ma lepo je sve to, iako jako naporno. Srce mi ipak bude puno kada se traze medjusobno da bi se cerekali. Bozanstveno je! Ali, priznajem, plasi me sta ce sve biti.

A kada vise nemam snage, obicno to nemanje snage ipak ostavljam za noc, ne diram nista po kuci, opustim se, istusiram i zaspim, jer, ceka me i naporna noc. Tako cu i veceras.

I sa jednim i sa drugim isto postupam,, mogu reci da sam stroga mama, ne toleriram bacanje po podu, lupanje nogama, deranje ako se nesto nesmije..... Katja je razumno dijete, hoce poslusati, zna kad mama kaze ne da je to onda ne, ali kod Jana nema sanse, 100 puta mogu reci ne on bas to isto napravi i ceka da se maknem da moze opet u akciju. Dosli smo do te granice da mu vec i Katja govori ne, ali on jednostavno tvrdoglavo radi po svom. Pustila sam ga 100 puta da otvara vrata od pecnice i vec je nekoliko puta dobio po usni, ali on uporno odlazi tamo i radi jednu te istu stvar, nekoliko puta si je pritvorio prste, alo opet radi po svom ( al dobro to mu je na mene). Moj zakljucak je da sve ovisi o djetetovoj osobnosti, njegovom karakteru.


Moj slucaj kad sam bila mala. Tata me jako strogo odgajao, bio je autoritet.
2 puta sam dobila batina kojih se sjecam i dan danas zbog jedne te iste stvari. Imala sam 3 godine, bacila sam igracke na pod i nisam ih htjela pokupiti. Nije volio da mu kazem necu, a ja sam to uporno govorila. Izbacila sam ga iz takta i istukao me, ali tim nije nista postigao na kraju je plakao skupa samnom i sam pokupio igracke. Ista stvar se desila nekoliko mjeseci kasnije zbog jedne te iste stvari. Znala sam da bi opet mogla dobiti batina ako ga ne poslusam, ali naravno pogađate nisam ga poslusala i opet je nadrapala moja guza, ali igracke nisu bile pokupljene.
Nemojte misliti da zagovaram batine, samo sam htjela reci da su neka djeca tvrdoglavija i vole raditi po svom.

Marci moje misljenje je da su ti cure jednostavno takve :love: , uzivaj u njima, pokusavaj utjecati koliko god mozes, kad jos malo narastu lakse ce shvatiti neke stvari. ;)

Citiraj:

---

clumsy mom prvotno napisa

Ufff, M&T, definitivno smo različiti tipovi mama :mrgreen:

Mislim, stroga sam i ja ali sam osetljiva na njihov plač tako da malo drugačije radim. Nije da im dozvoljavam da mi sede pol sata na trpezarijskom stolu ili da i ruiniraju tehniku po kući ali nekakvih gledanja kroz prste ima koliko voliš i brojčano su puo nadmoćniji od onih pravih NE. Prava NE čuvamo za stvari opasne po život - za noževe, makaze, struju, staklo, ponašanje u prometu i sl. A pisanja po zidu, slomljena igračka, pokvaren mobitel...to su mi stvarno nebitne stvari. Što naravno ne znači da su uradili išta od toga sem lomljenja igračaka

---

pa pravo NE i ja čuvam za stvari opasne po život, ali......
zašto da ih ne naučim da ne smiju šarati po zidovima već da zato postoji papir,
zašto da ih ne naučim da moj mobitel NIJE igračka i da se ne smije dirati već da imaju svoje dječje mobitele, pa nije baš da imam novaca da svaki dan kupujem drugi mobitel jer mi ga djeca bacaju o zid...
zašto im takve stvari dopuštati???
meni je to bezveze i totalno bespotrebno za njihov razvoj, a meni stvara trošak.

i moram još naglasit da moja djeca nikad nisu radila ovo što svi nabrajate...
mislim da bi za bacanje tanjura po podu dobili najmanje ovakav pogled :evil: , mojima je valjda normalno da se to ne radi jer nisu ni vidjeli da radi starija seka, ni mama, ni nitko pa nikad to nismo ni spominjali kao NE

Citiraj:

---

M&T prvotno napisa

i moram još naglasit da moja djeca nikad nisu radila ovo što svi nabrajate...
mislim da bi za bacanje tanjura po podu dobili najmanje ovakav pogled :evil: , mojima je valjda normalno da se to ne radi jer nisu ni vidjeli da radi starija seka, ni mama, ni nitko pa nikad to nismo ni spominjali kao NE

---

hm....ajd ponovno pročitaj što si napisala i reci kako ti zvuči spram moje teme :/

misliš li zaista da bacam tanjure po podu, da bježim po cesti, da pokušavam pojesti kukca, da proučavam što ima u košu za smeće, da se penjem po policama, da se plačem i bacam po podu kada mi nešto ne odgovara...jer eto djeca nas nekoliko ovdje to rade prema uzoru na svoje roditelje, stariju braću...

sad kad malo bolje promislim...moja djeca kažu hvala, ljube se i grle, plešu zajedno i poljube svoje mace za spavanje.... to su naučile od svojih roditelja...



ZATO se ja pitam kako se nositi s onim navedenim nestašlucima, jer :evil: pogled mogu dati tisuću puta...one će neke stvari ponoviti...jer to je njima kako ti kažeš NORMALNO....


he...mu sve...nisam rodila normalnu djecu..izgleda.. :lol:

M&T-nemoj molim te moj post primiti k srcu...
stvarno sam već poluočajna i zato vjerojatno i osjetljivija, znam da ima dječice kojoj ovakve vrste nestašluka i tjeranja roditelja do ruba ne padaju na pamet.
pa vjerojatno ne možeš ni naslutiti kako se nekolicina nas (mogu reći za sebe i modesty) osjeća na kraju dana... :?

ozbiljno razmišljam kako izvući dodatnu snagu i završiti dan s osmjehom...a da se to dogodi u neko dogledno vrijeme, a ne u penziji i da nije povezano s nekim lakim drogama... :lol: :lol: :lol: :lol:

ja vas ustvari svih razumijem, i žao mi je što vam ne mogu pomoći konstruktivnije...
a ko kaže da je moj način dobar??

a kako vam pomažu vaše muške polovice, što oni kažu na sve i kakav je njihov utjecaj na djecu??
jel slušaju tatu više nego mamu??

a gle, ti ustvari nemaš neki poseban, drugačiji način, imaš djecu koja imaju uzor u starijoj seki, koja ima jači utjecaj na njih nego mi na svoju djecu jer im je ona bliža i prihvatljivija kako uzor ponašanja. pa sammim tim nemaš takav problem.

jednako kao i ti ne dozvoljavamo uništavanje mobitela, daljinskih....nikad im nije palo na pamet uzimati CD-e...drmati po dvd-u, videu...ali zato druge stvari jesu...no te stvari mislim da ne određuju njihov razvoj u nekom bitnijem smislu...njih dvije su jedna drugoj publika i to ih čini tako živahnima.

MM i ja se isto osjećamo jer smo od prvog dana jednako uključeni u sve njihove aktivnosti.
...na kraju dana zaključimo kako je problem manjak energije za ostati cool, a ne njihovo ponašanje...

Citiraj:

---

marči prvotno napisa

a gle, ti ustvari nemaš neki poseban, drugačiji način, imaš djecu koja imaju uzor u starijoj seki, koja ima jači utjecaj na njih nego mi na svoju djecu jer im je ona bliža i prihvatljivija kako uzor ponašanja. pa sammim tim nemaš takav problem..

---

Mislim da je ovo jaaako velika istina. Moji dečki kopiraju sve što vide da rade starija djeca ponekad poželim da imaju strarijeg brata ili sestru a to starije je opet lakše odgojiti jer je jedno i nema kompanjona za svinjarije.
Ovi moji kad su znali razbiti tanjur ili nešto ja se zaderem, ružno ih gledam oni se "kao" pokunje, pogledaju se međusobno i prasnu u smjeh. I šta da im radim , mogu ja biti :evil: do sutra kad su oni tandem a bliskog malo starijeg prisutnog uzora nemaju

Citiraj:

---

marči prvotno napisa

misliš li zaista da bacam tanjure po podu, da bježim po cesti, da pokušavam pojesti kukca, da proučavam što ima u košu za smeće, da se penjem po policama, da se plačem i bacam po podu kada mi nešto ne odgovara...jer eto djeca nas nekoliko ovdje to rade prema uzoru na svoje roditelje, stariju braću...

---

:lol: :lol: Joj kak si me sad s ovim nasmijala, hehehe bas sam si slikovito ovo mogla predocit, popi......marci kak bjezi po cesti i hoce pojesti kukca.........hahahahah

Marcice draga sjeti se samo sto smo sve prosle da bi dosle do njih, i ja razmisljam cesto kao ti, ali onda se sjetim dana kad mi je u kuci bila praznina i tisina i vjeruj mi da ono nebi nikad mjenjala za ovo sto imam sada. Pa neka su zvrkasti i istrazuju okolinu, bitno da su zdravi, ucim ih koliko mogu, postavljam granice, ali dok neide hebem mu neide i mogu dubit na glavi :predaja: heheheh

Drage moje ja već sad ostajem bez snage a čitajući vaše postove ostajem i bez daha. :shock:
Stalno mislim što su veći bit će lakše, al kako primjećujem postaje još i još zaposlenije.
I ima momenata kada se uhvatim kako ljuta i iznemogla objašnjavam 9-mj bebi što ne smije raditi koja uopće ni ne sluša šta pričam već otpuže dalje (logično)
ali već sljedeća scena nas troje na strunjači gromoglasnih smijehom razveseljamo jedno i drugo i treće.
Njihova ispitivanja, iskušavanja i otkrivanja svijeta oko sebe su normalna na nama je da postavimo granice na njima je da istražuju.
Nama mamama trebe snage i hrabrosti da budemo dosljedne ionako smo najviše s njima same.
I mogu samo nadodati SVAKA NAM ČAST

Ma bravo Bibi baš što kažeš a što da ih nemamo?Toliko smo ih čekali,moj m.
i ja punih 13 god.i znam svima nama je teško na neki način ali opet kada ih
danas gledam kako se igraju ,plešu ,ljube nema mi sretnijeg trenutka u životu.Kada ih navečer spremimo na spavanje moj m. i ja se pogledamo i sljedi ritualna rečenica "hvala bogu dan je prošao u miru, sutra su stariji za jedan dan".
Moji klinci če uskoro u 4.god.i vidjet če te biti če vam puno lakše još znam prošle zime nisam ih mogla ostaviti ni sekundu na samo,več su napravili neku glupost ili se tukli,grizli ili je neko dobio po glavi.Samo 6mjeseci kasnije
kao da im je došlo iz pete u glavu.Imam osječaj kada kažem NE da me poslušaju,šta je do sada bilo ne zamislivo.Ja mislim da djeca sa dvije i pol godine jednostavno ne razumiju što im mi starci trubimo.Drugo je to što bi mi
htjeli ali oni žive u svom svijetu , što ne znači da im možemo sve dopustiti.
Mi smo uveli kazne i zvijezdice,imamo jednu ploču na kojoj su magnetske zvijezdice svako ima svoju boju,kada nam pomažu pri spremanju sobe ili ako su bili izrazito dobri onda dobiju zvijezdicu ako skupe 10 kom. mogu si nešto zaželiti,ako neko napravi glupost onda se oduzme zvijezdica.
Ali nije sigurno sve bajno kod nas ima dana kada bi ih strpala u raketu i poslala na mars.A navečer kada legnu u krevet i kada mi kažu mama mi te puno volimo i laku noč ,odmah sam sve zaboravila što su u toku dana sve napravila.Koliko
god mi je teško ali opet si mislim hvala bogu da su tu .



Noa,Ante, Julia 17.09.03

bibi moja, ma sve što si rekla naravno da je tako, svijesna sam ja da su to faze i da će proći i da ćemo iz jedne brige u drugu...ali vjeojatno sam ušla u neku LOW fazu u kojoj mi je trebalo saznanje da nisam jedina koja se tako osjeća....

noćas su zaspale zajedno u kindaču :love: ...jedna ušla drugoj, prišuškala joj se i zaspala.
morali smo ih razdvojiti jer su bile mokre od znoja... :saint: :saint:

E sad ubite me ali ja sam si znala već poluluda reč "koji me je vrag tjerao da uopće idem roditi djecu" i još kad se sjetim kaj sam sve prošla da ih dobijem a dobila sam troje koji me izluđuju do bola onda se pitam "kaj je sve meni to trebalo" :x :cry:
Ali ajde mogu i lagati i praviti se da mi je super i da ih svaki dan 24/7 obožavam i da beskrajno uživam u svim njihovim glupostima i da se uopće ne brinem hjesu li uredu u glavi.
Ali to nebi bila istina... Ja sam uz sve još izluđena i doktorskim pročama koje sam slušala cijelu trudnoću i prvu godinu o tome kako je trudnoča "rizična" kako trojke i blizanci zaostaju u razvoju, a pogotovo sa onakvim početkom kakvu su imali moji...
Ipak... s druge strane pogledam ih i vidim im u očima da je zapravo (fala Bogu stvarno) s njima u glavi sve ok i da mogu biti sretna što nemam stvarno bolesnu dijecu ko neke žene (svaka njima čast na hrabrosti)...
Kažu da nam Bog nikad neda nešto što nemožemo izdržati - ali vidim da on/a opasno ispituje granice moje izdržljivosti.
Rekla bi da Marči i ja zapravo prolazimo kroz grdo grdo razdoblje u kojem se bojimo za svoje mentalno zdravlje, i nadamo se da je to faza lai ne vidimo svijetlo na kraju tunela i tu je problem....
Ja bi zapravo rekla da smo pitale kako se izvuči iz ovog stanja i ima li tome kraja ili moramo početi uzimati lake droge i posječivati psihijatra jer je onda problem u nama....

Uh al se ispuhah... :roll:

ovaj topic je ustvari trebao biti na IZAZOVIMA RODITELJSTVA...ali zaista mislim da mame blizanaca, trojčeka....djece s malom razlikom u dobi imaju poseban izazov kako biti dobar roditelj...

Evo opet ja .Da i ja sam u krizi od prvog dana trudnoče pa sve do danas .
Da i ja se pitam jeli mi je to trebalo?Svima govorim da ovo što ja prolazim nebi poželjela ni najgorem neprijatelju.Ali vjerujte mi izdržite još malo doči če razdoblje kada če vam biti lakše.Kada su moji imali 2.god isto sam se pitala kada,kada če doči taj dan da se možemo u miru prošetati u gradu a da se jedan makar normalno ponaša, a ne da se baca na pod,pobjegne ili koja druga glupost.Kada če doći dan ,kada sjedimo svi za ručkom , da je mir a ne plač i ja to ne volim, meni nije fino,ja neču to itd.........
Možda če taj dan doči za sad ga još nema ali ima zato drugih dana kada se igraju kada crtaju,režeju sa škaricama pjevaju šta stvarno do sada nije bilo tako .Evo mogu vam pisati do sutra

Juli :*

Zaboravila sam ovo, kada sam ležala u bolnici (9.tj.trudnoče)rekao mi je jedan dr. žašto nisam otišla u njemačku gdje i inače živim da uklonim jedan plod?Da trojke zaostaju u razvoju da su maltene glupi i da ču imati samo problema.AAAAAA tooooo stvarno nije istina moja djeca se ne razlikuju od osalih u toj dobi a kamoli da su glupi.To što im ja govorim da nisu normalni i ist upotrebljavam riječ MONSTRUMI samo se malo ispušem,odmah mi je lakše. :*