već je prošlo 4 mjeseca kako MBM i ja nismo skupa. Kao što sam već pisala problem je bila droga, dugovi... kad sam saznala pokušali smo nešto spasiti, nije išlo, pa smo se pozdravili.
On je sad u komuni - dobro, nešto pokušava nešto napraviti. Mi živimo dalje. Ali me zadnjih tjedan dana pere takva kriza da je to strašno...
Svako veče plačem, stalno mi se motaju po glavi lijepe slike nas dvoje (troje ili četvero) zajedno, lijepi doživljaji koje smo doživjeli.
Josip ne pita više toliko za tatu, tata je u bolnici na moru, kada pita hoće li doći, ja kažem hoće i to je to. Max je još premali da bi išta pitao ili razumio.
Ali ja se gubim. Teško mi je samoj, dobro, imam mamu i tatu u kući da mi pomognu sa djecom, ali se osjećam sama u drugim stvarima - svi imaju nekoga, ja nikoga. Svi se s nekime mogu popričati, ja ne. Znam da pretjerujem, znam da kompliciram ali takva me je ambnormalna tuga uhvatila zadnjih nekoliko dana da ni sama sebi ne mogu vjerovat. Inaće sam jaka osoba, moju tugu nitko ne vidi, a najradije bi se zavukla pod dekicu i plakala.
Na svu sreću, imam moje anđele pa ne stignem, to je isto jedna super terapija (kada nemaš vremena razmišljat, nemaš vremena niti biti tužan), ali...
Kako ste vi curke prešle svoje krize? Znam da se situacija neće promijeniti, znam da nema šanse da nas dvoje budemo opet skupa, ali sam tužna jer ovo nije ono što sam si željela, što sam željela svojoj djeci. Ma znam da će biti bolje i znam da ću se izvući iz svega još jača, i znam da nije kraj svijeta, ali stalno mi se mota jedna rečenica po glavi: nije fer.
