Bliskost blizanaca

Na otvaranje ovog topika potaknula me je Marčina rečenica iz onog o boksevima za blizance gde kaže da njene cure ne podnose ništa što ih razdvaja.

Naime, moji momci nikad nisu kao mali pokazivali da ne mogu jedan bez drugog (dakle mogli su bez problema boraviti u dva boksa koji su udaljeni i po više metara jedan od drugog). Ipak, izgleda da su i pored toga previše vezani. U vrtiću se ne odvajaju, u šetnji se ne odvajaju i iako se između njih dvojica redovno javljaju munje i gromovi ipak se traže i ne mogu jedan bez drugog.

Ovo bi bilo pitanje za mame malo starijih blizanaca mada i one druge mogu imati svoje mišljenje. Dakle, koliko poticati ovu vezanost odnosno treba li se malo više angažovati i praktično ih na silu naučiti da su 'dva puta po jedan' .

Mi jako retko praktikujemo njihovo razdvajanje prosto iz nemogućnosti da to odradimo. Ja sam sama sa njima i nemam kome da uvalim onog drugog tako da tata ponekad uskoči ali opet dolazimo do sporne tačke koja se javlja u pitanju ''A gde je Boka-Maki?''

Ovo pitanje može biti preformulisano i u koliko praktikujete 1on1 igru pošto se dosta radi i o tome. Mislim, meni je super što su moji momci dijametralno suprotne ličnosti i što kroz igru i druženje potiču jedan drugog na razne stvari (Boris Matiju na govor, Matija njega na jurcanje) ali bih možda više volela kad bi se svaki malo više koncentrisao na ono što voli i što mu leži :/

neznam koliko ti ja mogu pomoci, ja nisan mama blizanaca ali sam ja sama blizanac :mrgreen:
mislim da ih ne trebas kako si sama napisala, silom nauciti da su dva puta po jedan, kako budu rasli sami ce zahtjevati da ih tako tretiras :mrgreen: . jos su mali, pa imaju tek tri godine! ne mislim, naravno, da trebaju biti 24/7 zajedno , dapace... ali kako budu rasli tako ce se i njihovi interesi mjenjati pa ces onda postupiti u skadu s tim. inace, cest je slucaj da i braca i sestre kod kojih je mala razlika zele stalno biti skupa i pitaju gdje je onaj drugi.
nas dvije smo kao male stvarno bile stalno zajedno ali smo se ipak razvile u drugacije osobe, imamo skroz suprotan karakter (a jednojajcane smo blizanke), i druzile smo se sa razlicitim ljudima iako su nam interesi pretezno bili isti... (tako smo cijelu srednju skolu sjedile skupa iako smo u osnovnoj to izbjegavale zeleci dokazati da smo svaka za sebe. kad smo kod skole razliciti predmeti su nam razlicito isli, tako da smo se nadopunjavale jer je njoj npr, bolje isla matematika a meni zemljopis - znam da ti je ovo jos daleko ali ovaj primjer mi je prvi pao na pamet...)
eto, nadam se da sam bar malo pomogla...

clumsy mom, meni su jos deca mala za takvu studiju, mada je dobro postaviti se na vreme. Ali, nije mi do insistiranja. I ja sam gotovo celi dan sa njima sama i cesto ih prepustam medjusobnom druzenju, jer toliko su privilegovani! Bog im je na rodjenju podario jedno drugo. Tu sam da ih pratim, da prepoznam ekstremne i opasne trenutke, i da intervenisem kada sami ne mogu nesto da rese, i da animiram ili da se zajedno igramo i ucimo kada u odredjenoj situaciji prepoznam potrebu za tim. Toliko se slatko igraju recimo ispod stola ili ispod stolice hranilice da moja jedina rec pokvari njima sve!

Ili jurcanje, odnosno, veoma brzo puzanje, traze se, mame jedno drugo sakrivanjem, osmesima i slatkom mimikom na radovanje i ciku, i ponovno brzo puzanje. To je uzivanje gledati.

Ali u pravu si oko koncentracije! Taman sa devojcicom lagano sednem, polako joj priblizim kocke i dve kutije, ona mirno posmatra i krene iz jedne u drugu da ih premesta. Brzo trcim do onog drugog da mu nesto slicno zadam kao zadatak, upravo da ne bi ometao zapocetu studioznu igru. Nekad i ne uspem, jer ovaj bas krene da sve to radi. Ona odmahne glavom par puta i otrci na nesto drugo.

Pokusavam i da ukljucim oboje u istu igru, ali nije bas jednostavno. Bolje funkcionise igranje i pevanje i drzanje za rukice svi zajedno, tada se puno smeju, to im je zabavno i lepo sve otprate. A mislim da razlicito primaju i razlicito "preradjuju" u svojim glavicama.

Clumsy, mislim da je najvaznije opusteno pristupiti sprovodjenju takvih odluka, a ti si veoma brizna, pa sigurna sam, neces pogresiti. A deca su ti preslatka. :heart: :heart:

Nažalost, sve ovo što ispisah juče potvrdih nekoliko sati kasnije u vrtiću u razgovoru sa tetom. Skrenula mi je pažnju da su previše vezani, da se ne uklapaju u tim, da se boje razdvajanja...Recimo sutra im je sistematski, danas im dolazi med.sestra da ih izmeri a juče su vežbali kako će se meriti - sva deca lepo stala a njih dvojica se stisli jedan uz drugog i ni makac samo zato što to moraju odraditi jedan po jedan. Jednom nedeljno idu u fiskulturnu salu i sva deca rade vežbe sa trenerom a njih dvojica sede na klupi. Ne žele da crtaju kad sva deca crtaju, praktično izbegavaju svaki kontakt sa drugom decom iz grupe. Valjda bi jedan i pristao ali tu je uvek onaj drugi a kod njih se odluke donose pogledom pa ako jedan neće automatski neće ni onaj drugi.

Ne znam, možda preterujem ali me brine ovakav razvoj situacije :/

Citiraj:

---

clumsy mom prvotno napisa

Valjda bi jedan i pristao ali tu je uvek onaj drugi a kod njih se odluke donose pogledom pa ako jedan neće automatski neće ni onaj drugi.:/

---

Ovo isto je Markova čuvalica pričala za svoje blizanke (sad dvije odrasle, po svemu sudeći normalno socijalizirane cure koje su završile različite srednje škole, svaka ima dečka). One npr. u vrtiću kad je bila priredba nisu htjele nastupati, jedna bi rekla da neće, pa onda nije htjela ni druga i uvijek su se držale skupa.

Inače ja imam sestrične blizanke. One su se tek na faksu razdvojile, ali koliko vidim još su vijek prilično vezane. Imaju isto društvo, no sad jedna ima i dečka, dakle nisu baš toliko vezane, da ne može jedna bez druge.

Dakle, pretpostavljam da će sve doći na svoje. Ne brini se. Vrtić je veliki šok za sve malene, pa naravno da im je lakše kad se drže jedan drugog. Zamisli da je samo jedan, kako bi mu tek onda teško bilo.

clumsy, ne brini se. daj im vremena. dobro kaže mici, važno je bit opušten, da im ne preneseš poruku da je nenormalno da su tako bliski. upravo suprotno. oni moraju bit bliski, pa oduvijek su zajedno! (znam da ti to znaš, samo ponavljam što je očito). najgore mi je kad odrasli blizanci mrze jedan drugog i nemaju tu bliskost. to je tužno. i mrzim kad psiholozi preporučaju nasilno odvajanje kako bi se individualizirali (ovo govori moja osobna trauma, nisam volila kad su mene i seku htjeli odvajat). A da je dobro ponekad ih uzeti 1na1, dobro je.
Ja ti tu na žalost isto imam slabog uspjeha, jer se ne mogu organizirat. I vidim da im toga više treba. Treba im malo bit na samo s mamom, ili s tatom. Svakom posebno. Ali rijetko se posložimo da to i uspijemo.

Što se tvojih dečki tiče, porazgovaraj sa stručnim suradnikom vrtića ako ga ima, psihologom ili bar pedagogom. Ili neka odgajatelji probaju radit individualno s njima, npr. kad se preklapaju (obično je to oko ručka da su oba odgajatelja prisutna) neka se igraju svaka s jednim, i tako ih postepeno uče da ima draži i u samostalnoj igri. Ali vrlo nježno i polako! Ako se drže skupa, znak je da se ne osjećaju sigurno u toj situaciji da bi se odvajali. Vidi malo u čemu bi mogla bit stvar.
I pokušajte si posložit neke šetnje odvojeno - ti uzmeš jednog, tm drugog.

Neće vječno trajat. :) odvojit će se kad-tad, čak će si i ići na živce. sretno i hrabro mamice!

koliko čujem moji se isto u vrtiću drže zajedno, ali inače u svakodnevnom životu smo ih znali razdvajat i osim što obavezno pitaju jedan za drugog sve prođe bez problema :love:

moje plaču i pitaju jedna za drugu samo kad su odvojene. no, kad ih oblačim ili kad im se nešto kupuje uvijek paze da se npr. jedna čokoladica, gumica za kosu ili sl. uzme i za drugu....ne znam kakve su u vrtiću jer ih nisam vidjela, ne smijem jer bi me skužile na prozoru, ali ako ja uzmem jednu i odem u dućan, a tata drugu i ode recimo u poštu odmah se zatrese bradica i počnu s pitanjima...(zato to ne radimo često).

ali, isto tako su najgrublje jedna prema drugoj, nikada prema drugoj djeci....

E, da...takva je to veza - najjača u svemu...jednostavno se ne da opisati. Treba osluškivati djecu i ne ih raniti prenapadnim odvajanjem, jačati ih se može i nježno i oprezno, poštujući tu njihovu izuzetno finu i silnu ljubav.

ja sam još u renoj fazi sa mojim curama ali moram se uključiti.krasno mi je gledati da počinju kužiti jedna drgu,gledaju se i proučavaju,pa se slučajno uhvate za ruke.stvarno su privilegirane.što se tiče vezanosti za mene,ponekad ih ostvim nasamo sa mužem na dva,tri sata(kad imam obaveza u školskom odboru ili moram na pregled ginekologu)i čini mi se da mi godi malo se odmaknuti od njih i odahnuti,iako jedva čekam da se vratim. :D :D