Sve je počelo pucanjem vodenjaka u 01:35 ujutro. Probudila sam MM-a, polako smo se počeli spremati i malo prije pola tri bili smo u rodilištu. Trudove nisam imala, pa su MM-a poslali doma, a osim toga bila je i gužva u rađaoni pa ga ne bi imali ni kamo smjestiti. Taman minutu nakon toga počeli su mi lagani trudovi. Doktor me pregledao, nešto promumljao da sam otvorena 1 cm i poslali me na klistir i brijanje. Klistir mi uopće nije bio neugodan, zapravo sam poslije bila jako sretna kaj sam ga dobila jer su me nekoliko puta morali iz boksa voditi na wc radi mokrenja. Trudovi su mi postali bolniji kad mi je mjehur bio pun, pa mi baš ne bi bilo zgodno da sam još morala hodati na wc radi pražnjenja crijeva. Ovak sam to obavila kad mi još trudovi nisu postali jaki.
U 4:00 smjestili su me u prvi boks u kojem je bilo dosta prometno, jer je bila strašna gužva to jutro. Prvo su me prikopčali na ctg, onda su ga odnijeli jer je nekom bio potrebniji a nemaju ih dovoljno. Došla je sestra s dvije injekcije, pitala sam kaj je to, veli ona Apaurin i Spazmex. Ja velim da neću jer me još ništ ne boli, trudovi su kao menstrualni bolovi. Veli ona da je to doktor prepisao i da sam to onda njemu trebala reći. Pa, nitko me ništa nije ni pitao. Rekla sam nek ostavi na ormariću za poslije kad me bude jače boljelo jer mi to još nije potrebno.
Ponestalo im je kreveta i čula sam sestre na hodniku kak razgovaraju koga će privremeno staviti na kolica, mene ili jednu drugu ženu. To me malo iznerviralo zato jer je bilo očito da bolnica nema dovoljno kapaciteta a masovno dolaze žene rađati u Varaždin iz drugih gradova. Mislila sam ako će me sad baciti na hodnik, nazvat ću Bandića i psovati mu sve po spisku zakaj Zagreb nema pristojno rodilište. Nakon par minuta k meni u boks dovoze tu drugu ženu na kolicima u poluležećem položaju. U međuvremenu sam zvala MM-a nek dođe i kupi mi vodu usput jer sam već bila žedna a zaboravila sam kupiti i staviti u torbu za rodilište. Nisu ga pustili gore jer je bila takva ludnica pa je jadan morao čekati pol sata dolje u hodniku.
Došao je oko 8:00 i prebacili su me u normalnu sobicu kojoj se daju vrata zatvoriti.
Trudovi su sve jači, i u 10:00 dođe doktor i veli da sam otvorena 5 cm i da je to zasad o.k. pa će me pustiti prirodno. Oko 11:00 dobila sam strašan nagon za tiskanjem, ali je glavica bila još visoko i jako se sporo spuštala pa sam se morala suzdržavati. To je još neko vrijeme potrajalo i za to vrijeme sam ležala na boku, držala se s obje ruke za metalnu šipku i tresla skupa s krevetom. Kad je dolazio trud, smetalo mi je da me MM uopće dodirne ili da bilo što govori, ali mi je u pauzama jako puno značila njegova prisutnost. Probala sam sjesti na stolčić, stajati na nogama obješena MM-u oko vrata itd. ali je i dalje sve skupa išlo dosta sporo. Negdje oko jedan sat dobila sam dozvolu da tiskam. Tu su sad nastali problemi jer su mi trudovi oslabili i postali prekratki, pa sam tiskala iz sve snage a nije bilo nekog efekta. MM me pridržavao da budem više nagnuta prema naprijed kod svakog truda, primalje masirale i stavljale tople obloge. Međica mi je bila tvrda iako sam radila masažu od 37. tjedna. To tiskanje na stolčiću je potrajalo cca. 2 sata i već me sve boljelo. Zadnjih sat vremena nakon kozultacija s doktorom primila sam lagani drip jer je već to sve skupa predugo trajalo, a kaže MM da su i otkucaji bebinog srca počeli padati. Bila sam sretna zbog dripa, iako sam se nadala da mi neće trebati, jer sam znala da će se konačno početi nešto događati.
Kad je sestra vidjela da mi još fali samo par trudova, pozvala je doktora koji je došao sa još dva specijalizanta i primaljom kojoj je počela smjena. Dala sam sve od sebe da tiskam koliko najjače mogu, nisam se mogla kilaviti pred toliko publike, i Paula (48 cm, 3020 g, 10/10) je rođena u 15:15. Odmah su mi je dali u naručje svu krvavu i sluzavu i nakon par minuta MM je prerezao pučanu vrpcu. Mene su onda šivali jer sam popucala do rektuma, ali nije bilo strašno jer je površinski pa sam isti dan mogla i sjediti. Paula se uopće nije derala, bila je totalno cool kad su ju stavili u krevetić. Htjela sam ju staviti na prsa ali za sisanje uopće nije bila zainteresirana, nije htjela otvoriti usta samo je lickala usnama bradavicu kad sam je stavila blizu. Mislila sam da će biti problema oko dojenja ali je ispalo na kraju sve super.
__________________________________________________ _________________________
Sestre na odjelu za novorođenčad su posebna priča. Kad sam nakon poroda došla u sobu, taman je bilo vrijeme kad su dolazile presvlačiti bebe. Došla je jedna starija sestra u sobu i pita ona mene koja mi je to beba po redu i ja velim prva. Ona na to komentira sestri u hodniku: «Baš super, još jedna prvorotka. Još jedna s kojom bu problema jer ništ ne zna.»
U sobi samnom je bila još jedna žena s dečkićem od cca. 3500 g kojeg je pokušavala dojiti ali joj baš nije išlo jer joj je došlo puno mlijeka pa su joj dojke bile tvrde. Uzme sestra malog, ide ga izvagati i počne špotati ženu zakaj se ne izdaja, da se vidi da je mali gladan jer je izgubio 200 g od porođajne težine a drugi dan od poroda je bio. Žena je bila u komi i onda sam joj ja rekla da je normalno da padne i do 10 %, uostalom to joj piše u knjižici koju smo dobili u paketu Sretna beba, pa se malo smirila. Sljedeći dan pitam ja tu sestru za to, a ona veli: «Da, normalno je da malo padne, ali treći dan kad se ide doma već mora opet biti na porođajnoj težini ili više.» Sestra je inače bila stara cca. 50-60 god. pa nisam mogla vjerovati da takve gluposti priča. Veli moja mama da su nekad žene išle doma peti dan od poroda i sve bebe su imale manju težinu. Btw. posebno mi je išla na živce jer je o svim bebama govorila u muškom rodu, npr. Paula je bila gola pred njom i vidjela je da je cura i ona veli «mali M...(prezime)».
Drugi dan je došla žena od cca. 23 god. koja je jedva čekala da počne dojiti i stalno bebu stavljala na prsa čim je došla iz rađaone. Problem je bio u tome što je imala velike bradavice i nije znala bebu namjestiti na prsa pa joj je beba samo cuclala bradavice i već drugi dan je imala krvave ranice. Ja sam joj pokušavala nekak objasniti kak beba mora sisati jer je moja već počela i da ona mora osjetiti kad beba povuče (mene je to jako boljelo u početku) ali joj sestre baš nisu bile od neke pomoći. Na kraju ni drugi dan od poroda kad sam ja išla doma nije imala ni kapi mlijeka. Sestre su ju samo poticale da cijelo vrijeme ima bebu na prsima jer će ona navući mlijeko a nijedna nije skužila da ova to radi krivo.
Meni je beba dobro prihvatila dojenje ali mi je drugi dan došlo toliko mlijeka da su mi se grudi jako stvrdnule, pa mi je pedijatrica rekla da obavezno moram to izdojiti da se ne upali. U noći oko jedan sat nahranila sam ju i ona je nakon par minuta počela plakati i izvijati se pa sam ju probala malo nositi da se smiri, ali je ubrzo opet počela. Došla je dežurna sestra s bočicom (kršitelj koda)a i rekla da je beba gladna jer ne može dobro povući i nahranila je a meni rekla nek se odmah počnem izdajati kad mi je opipala prsa. I tak sam ja onda sjedila na krevetu od 1 do 3 ujutro i u ta dva sata uspjela izvući 70 ml u plastičnu čašicu. Paula je spavala 5 sati i od tog (kršitelj koda)a je izgledala ko da je u nesvijesti koliko je čvrsto spavala. Ujutro mi je rekla sestra nek ju probudim, pa sam ju počela nježno maziti i škakljati po licu. Sestra je zakolutala očima i rekla da od toga nema koristi, pa ju je povukla za kosu pokraj uha ali se ni od toga nije probudila. Nakon dojenja bila sam sva sretna da joj na bočicu mogu dati još i mlijeko koje sam izdojila kroz noć a ne više (kršitelj koda).
Još jedan biser: Jedna je došla k nama u sobu i vidjela da obje lagano ljuljamo bebe u krevetiću jer su bile malo nemirne. Počela je kokodakati da zakaj to sve žene rade, to bebe ne vole jer od ljuljanja imaju vrtoglavice itd.
Jedva sam čekala da dođem doma...
Moram još i ovo napisati... Paula je prekrasna beba, MM i ja smo zaljubljeni u nju. Prije su nam svi govorili kak je to imati dijete, neprospavane noći, urlanje itd. Ona jako malo plače. U rađaoni je bila totalno smirena i kad su nas vozili u sobu, imala je širom otvorene oči, gledala je okolo i nije ni zakmečala. Plače samo kad je jako gladna i kad joj nešto baš jako smeta. U bolnici je zaplakala kad je dobila injekciju ali čim ju je sestra pustila na miru, ona se umirila i zaspala za razliku od drugih beba koje su vrištale još pola sata.
Mislim da utjecaj na to ima trudnoća bez imalo stresa, porod bez lijekova, odgađanje rezanja pupčane vrpce, a i odnos između mene i MM bez ikakvih svađa i napete atmosfere. Izgleda mi je da je baš sretna beba.
