Nikome nista nisam platila, nisam trazila nikakvu stelu- kao sto je kod nas obicaj i nisam insistirala na tome da mi trudnocu vodi samo jedan doktor. Na samom pocetku trudnoce odlucila sam da cu se potruditi da budem sto smirenija i da se oko tih stvari necu previse zamarati- te da je najbolje pustiti da sve ide svojim, prirodnim tokom. Mnogo sam citala i informisala se i zakljucila da je tako najbolje.
Termin mi je bio 21.12.2007. mada smatram da je termin upravo onda kada se porodite (bez izazivanja) i da je nesto tako nemoguce izracunatii nekom matematickom operacijom.
Po tom doktorskom zargonu- prenjela sam 8 dana- i tu zadnju sedmicu svi su mi se „natovarili“ bezbrojnim „kad ces“ i „jesi li“ ali ja sam nekako ostala smirena. Odbila sam bilo kakvu mogucnost namjernog izazivanja porodjaja, isla na ctg svaki drugi dan i strpljivo cekala. Muz i ja smo uspjeli do zadnjeg dana ostati potpuno cool.
28.12. sam ustala oko 9 ujutro i odmah sam shvatila da se nesto desava. U WC-u sam vidjela da mi je izasao sluzni cep i na ustima mi se pojavio onaj blesavi kez...pocelo je pocelo.
Obukla sam se, doruckovala, sredila kucu (mi zene smo ponekad stvarno kriticne ) i oko pola 12 krenula u bolnicu. Taj dan sam ionako u 12 bila narucena na redovni pregled. Nakon pregleda- nista. Bila sam otvorena tek jedan prst. Vratila sam se kuci. Pregled je bio odvratno bolan i njegove posljedice sam osjecala cijeli dan. Oko 20. sati neugoda i bol su se pojacavali ali sam i dalje bila ubijedjena da je zbog pregleda. Gledajuci moju facu...mm je odlucio da uzme sat i da stopa. Ja sam odlucila vec ranije da cu u bolnicu tek kada mi bolovi budu na 5 minuta. Oko 1 sat ujutro to se i desilo i krenuli smo u Opcu bolnicu. Bolovi su bili jaki i ja sam mislila da je to- TO. Medjutim- nakon pregleda- sok. Porod je poceo ali otvorena sam tek 2 prsta! Odlucila sam da se vratim kuci a muz me u toj odluci podrzao. Kuci smo stigli oko pola 2- po belaju ni lift nije radio pa smo morali pjeske na 4. sprat.
To je definitivno bila najduza noc u mom zivotu. Od tog momenta pa sve do kraja imala sam silne i uzasno jake bolove svakih 2-5 minuta. Disala sam, mijenjala polozaje, svaki cas trcala u WC (tako da nije bilo potrebe za klistirom- to valjda priroda tako uredi), mm mi je masirao ledja, bauljala sam po stanu unezvjerena...jaukala, jecala, stenjala, ucila sve sto sam znala a onda oko pola 8 kao da mi je neko sapnuo na uho- znala sam da je vrijeme da krenemo.
Nikad necu zaboraviti trenutak kada sam, izlazeci iz stana, slucajno vidjela svoj odraz u ogledalu- katastrofa. Same sam se sebe prepala.
Stigli smo u bolnicu oko 8. Prijemna soba, pregled- maksimalno otvorena! Pozdravila sam se s mm i sestra me odvela u sobu. U sobi sam lezala jos nekih 20 minuta- bio mi je crnjak da jaucem jer je samnom u sobi bila tek porodjena zena sa bebom koja je spavala ali nisam se mogla kontrolisati (tek noc poslije sam skontala da se u bolnici svi redom drece te da nije bilo razloga za moju nelagodu). Odveli su me u salu. Najjasnije se sjecam one svjetiljke na plafonu. Drip u venu (nije mi jasno zasto- ali nisam pitala) a odmah zatim nagon. Potrgala sam infuziju mahinalno se uhvativsi za rucke. Od siline tog osjecaja i od jakog napinjanja sam mislila da se mi glava eksplodirati. Doktorovo navaljivanje na stomak me iznenadilo ali nisam prestala da se napinjem. Pauza. Cujem sebe kako se molim Bogu. Cujem babice kako mi govore da disem polako. Slijedeci napon jos silniji a odmah nakon toga jos jedan. Osjetila sam rez a odmah zatim sam ugledala svog Hamzu.
Bio je ljubicast- i vidjela sam da place ali nisam ga cula, plakao je ali nekako ispotiha...ja sam zaplakala naglas- umjesto njega a sestre su me smirivale...hajde, dobro je.
Rodio se 29.12 u 09.05. Imao je 4050 g i 56 cm.
Onda slijedi moje pitanje- sta sad? Posteljica- odgovara jedna od babica. Posmatram doktora kako uvlaci konac, daje mi inekciju a odmah zatim slijedi uzasan osjecaj potezanja i trganja koze dok se zasiva. Bas kad je taj tupi osjecaj poceo prelaziti u jaku bol- dali su mi moje cedo u ruke. Poljubila sam ga- i neka prica ko sta hoce- za samo taj trenutak vrijedi izdrzati i sto puta jacu bol. U Sali smo u trenutku ostale samo ja i jedna od sestara. Ocistia me, stavila mi ulozak izmedju nogu i pomogla mi da ustanem. Tek u tom trenutku- dok poslije svega- idete do sobe na svojim laganim nozicama- shvatite kakva je, zapravo masina ljudsko tijelo. Mi zene smo zaista cudesna bica. Lezala sam dva sata i ogovarala na telefonske pozive. Telefon je neprestano zvonio...Dosle su sestre i podigle me. Pomogle su mi da se presvucem. Tek tada sam osjetila slabost. Noge su mi drhtale a tijelo me izdavalo. Vratila sam se na krevet...pojela Snikers i popila sok- i odmah mi je bilo bolje.
Donijeli su mi ga. Spavao je. Legla sam pored njega, zazmirila, mirisala ga i zahvaljivala Bogu sto je sve proslo i sto smo ja i moje dijete, nakon devet mjeseci- opet skupa.
