Porod kakvim ga nisam zamišljala...i poslije
Trudovi počeli u nedjelju u 3 ujutro, sat vremena na deset minuta, zatim odmah dva sata na pet, idem u bolnicu, nisam otvorena. Vraćam se kući na 8 sati, trudovi na pet minuta, dolazim u bolnicu u 17 sati, otvorena 4 prsta. I dalje boli na 3 minute, u 10 sati navečer, izmučena, gladna, žedna, nenaspavana, otvorena 5 prstiju. Doktor predlaže drip. Nikad nisam pomislila da ću ga tako objeručke prihvatiti. Bolovi se pojačavaju, i dalje su redovni, ali se ne otvaram. U 3 ujutro dolazim do nekih 8 prstiju, što je premalo za moju veliku bebu. Probijaju mi vodenjak, ništa se ne dešava. Molim ih za carski rez, jer ne mogu više, bojim se da će od naprezanja beba da ostane bez kisika. Uključuju mi jači drip u 5 sati u nedelju ujutro. Nakon sat i po neprestanih trudova i klečanja na podu sobe, konačno sam se porodila. Plodna voda u međuvremenu pozelenila, ali beba je hvala Bogu dobro. Od muka, te dugog perioda bez vode i hrane nemam ni kapi kolostruma, beba izmučena ni ne pokušava da doji. Nikako. Sutradan izlazim iz bolnice, nema promijena, mlijeka nema (ništa, suho), beba neće da pogleda dojku. Pomalo ga prehranjujemo na kašičicu ali većina hrane završi na majičici. Drugu noć 5 sati vrišti od gladi. Ujutro šaljem supruga po bočicu. Kolostrum je nadošao 5 dan, i temperatura sa njim, ništa nije moglo izaći. 6 dan borba sa masiranjem i izmuzavanjem, te pokušaji da dojim koji nisu uspjeli ni sa babicom ni patronažnom sestrom. E sad molim sve protivnice dripa i bočice, od kojih sam i ja bila da mi objasne kako je išta moglo da bude drugačije, jer se ja i mjesec dana kasnije osjećam loše...
Re: Porod kakvim ga nisam zamišljala...i poslije
Citiraj:
Manch prvotno napisa
Trudovi počeli u nedjelju u 3 ujutro, sat vremena na deset minuta, zatim odmah dva sata na pet, idem u bolnicu, nisam otvorena. Vraćam se kući na 8 sati, trudovi na pet minuta, dolazim u bolnicu u 17 sati, otvorena 4 prsta. I dalje boli na 3 minute, u 10 sati navečer, izmučena, gladna, žedna, nenaspavana, otvorena 5 prstiju. Doktor predlaže drip. Nikad nisam pomislila da ću ga tako objeručke prihvatiti. Bolovi se pojačavaju, i dalje su redovni, ali se ne otvaram. U 3 ujutro dolazim do nekih 8 prstiju, što je premalo za moju veliku bebu. Probijaju mi vodenjak, ništa se ne dešava. Molim ih za carski rez, jer ne mogu više, bojim se da će od naprezanja beba da ostane bez kisika. Uključuju mi jači drip u 5 sati u nedelju ujutro. Nakon sat i po neprestanih trudova i klečanja na podu sobe, konačno sam se porodila. Plodna voda u međuvremenu pozelenila, ali beba je hvala Bogu dobro. Od muka, te dugog perioda bez vode i hrane nemam ni kapi kolostruma, beba izmučena ni ne pokušava da doji. Nikako. Sutradan izlazim iz bolnice, nema promijena, mlijeka nema (ništa, suho), beba neće da pogleda dojku. Pomalo ga prehranjujemo na kašičicu ali većina hrane završi na majičici. Drugu noć 5 sati vrišti od gladi. Ujutro šaljem supruga po bočicu. Kolostrum je nadošao 5 dan, i temperatura sa njim, ništa nije moglo izaći. 6 dan borba sa masiranjem i izmuzavanjem, te pokušaji da dojim koji nisu uspjeli ni sa babicom ni patronažnom sestrom. E sad molim sve protivnice dripa i bočice, od kojih sam i ja bila da mi objasne kako je išta moglo da bude drugačije, jer se ja i mjesec dana kasnije osjećam loše...
Re: Porod kakvim ga nisam zamišljala...i poslije
Citiraj:
Manch prvotno napisa
Trudovi počeli u nedjelju u 3 ujutro, sat vremena na deset minuta, zatim odmah dva sata na pet, idem u bolnicu, nisam otvorena. Vraćam se kući na 8 sati, trudovi na pet minuta, dolazim u bolnicu u 17 sati, otvorena 4 prsta. I dalje boli na 3 minute, u 10 sati navečer, izmučena, gladna, žedna, nenaspavana, otvorena 5 prstiju. Doktor predlaže drip. Nikad nisam pomislila da ću ga tako objeručke prihvatiti. Bolovi se pojačavaju, i dalje su redovni, ali se ne otvaram. U 3 ujutro dolazim do nekih 8 prstiju, što je premalo za moju veliku bebu. Probijaju mi vodenjak, ništa se ne dešava. Molim ih za carski rez, jer ne mogu više, bojim se da će od naprezanja beba da ostane bez kisika. Uključuju mi jači drip u 5 sati u nedelju ujutro. Nakon sat i po neprestanih trudova i klečanja na podu sobe, konačno sam se porodila. Plodna voda u međuvremenu pozelenila, ali beba je hvala Bogu dobro. Od muka, te dugog perioda bez vode i hrane nemam ni kapi kolostruma, beba izmučena ni ne pokušava da doji. Nikako. Sutradan izlazim iz bolnice, nema promijena, mlijeka nema (ništa, suho), beba neće da pogleda dojku. Pomalo ga prehranjujemo na kašičicu ali većina hrane završi na majičici. Drugu noć 5 sati vrišti od gladi. Ujutro šaljem supruga po bočicu. Kolostrum je nadošao 5 dan, i temperatura sa njim, ništa nije moglo izaći. 6 dan borba sa masiranjem i izmuzavanjem, te pokušaji da dojim koji nisu uspjeli ni sa babicom ni patronažnom sestrom. E sad molim sve protivnice dripa i bočice, od kojih sam i ja bila da mi objasne kako je išta moglo da bude drugačije, jer se ja i mjesec dana kasnije osjećam loše...
Manch...ja sam imala sličan porod. trudovi su počeli u 4 ujutro, u bolnicu sam otišla u 9 navečer sa trudovima svakih 5 minuta i to zadnji 5 sati. otvorena sam bila 2,5 cm.
htjeli su mi dati drip, ali sam ja odbila, u 5 ujutro sam bila otvorena 5 cm, prokinuli su vodenjak, i opet htjeli dati drip koji sam ja opet odbila. sve što su radili radili su bez da me se išta pita.
nisu mi dali da se dignem s krevete nego su me cijelu noć držali u boxu na kreveti u na ctg-u. u 8 ujutro (znači 24 + 4 sata od prvih trudova) kad je došla vizita ja sam se izderala na šefa odjela nek vade to dijete van iz mene jer ja više nemogu.
imala sam vodu koju su mi oduzeli, nisu mi dali piti, zadnjih nekoliko sati između trudova nisam uopće bila pri svjesti - trudovi su me dizali i onda sma opet padala u neko crnilo.
kad sam na kraju u 8:45 rodila, i kad sam čula bebicu kako plače počela sam tako ubrzano disati i srce mi je počelo luđački lupati da mi je netko stavio ruke na usta jer nije bilo kisika blizu a valjda nisu imali škarnicl.
plakala sam od jada, straha, bolova, nemoći....bilo mi je očajno i ne želim si to nikad više priuštiti.
nakon svega, bebu sam dobila tek posljepodne, dojit nije htjela jer je već nekoliko puta bila nahranjena, ja mlijeka tj kolostruma jedva da sam imala tri kapi. tako smo pokušavali dojiti dok na kraju nisam počela izdajati da barem nešto mog mlijeka dobije.
danas nam je tri tjedna od poroda, mlijeka više nema ni kapi, već 10 dana jede adaptirano.
grčeve nema, jede kad je gladna, a to je svakih 3-4 sata, između toga spava, i vidim na njoj da je zdrava i zadovoljna beba.
mene je počelo sve to frustrirati oko dojenja i poroda, počela sam samoj sebi umišljati da sam nesposobna bila roditi svoje vlastito dijete, i da sam nesposobna dojiti svoje vlastito dijete....ali sam onda samoj sebi rekla da je dosta i da ona neće biti sretna beba uz isfrustriranu mamu.
i sad je već bolje, bitno mi je da je sita, čista, zdrava i da me onako lijepo i bistro gleda......sve drugo sam ostavila iza sebe...i porod, i fuc** doktora koji je tu noć bio dežuran, i sve frustracije i strahove.
zato draga, glavu gore, opusti se, što je bilo - bilo je, to nemožeš promjeniti ali možeš promijeniti i učiniti dobrim i lijepim ovo sad.
:love:
