Želja mi je bila roditi što je moguće prirodnije, bez dripa i epiziotomije. Ali nizom okolnosti ništa nije bilo prirodno, no sve se na kraju dobro završilo.
Ovako, termin mi je bio 23.04. i tog dana se ništa nije događalo. Sljedeći dan sam otišla na ctg i amnioskopiju u vk bolnicu. Unatoč tome što sam bila potpuno zatvorena i što mi nije ispao cervikalni čep, dotični dr je napravio amnioskopiju iako je dvije minute prije rekao da se amnioskopija ne može napraviti. Totalno ljuta otišla sam svojoj gin koja se počela iščuđavati njegovom postupku. Cijeli taj dan me sve razaralo od bolova i bila sam psihički slomljena.
Tijekom noći, točnije u 4 ujutro otišla sam na wc i tada mi je ispao čep i pukao vodenjak(ali kanije se ispostavilo da nije pukao, nego je plodna voda tek malo počela curiti). Barem sam ja mislila da mi je pukao vodenjak. Krenuli su lagani bolovi, suprug je nastavio spavati a ja sam se preselila u drugu sobu i hopsala na lopti. Uspjela sam se istuširati, doručkovati i negdje oko pol 8 smo krenuli put Vukovara. Išli smo okolnim putem da se bolovi intenziviraju tako da što kraće budem u rađaoni. Malo smo i prošetali pored Dunava, a ja sam svakih nekoliko koraka zastajkivala i pokušavala disati kak treba dok je suprug pisao vrijeme trudova(svakih 5 do 7 minuta).
Napokon smo krenuli u bolnicu(iako se meni nije još išlo). Došli smo gore u prijemnu ambulantu, sestra je uzela moje papire i onda je nastao šou. Među papirima je bio plan poroda, na što su i doktor i sestra jako burno reagirali.(To je možda jedino što bi im mogla zamjeriti.) Doktor se čudio što sam došla k njima a ne u vk i bilo je tu svakakvih riječi, ali nisam se dala. Rekla sam mu da sam došla roditi u vu bolnicu iz određenih razloga, a ako me neće primiti da onda idem nekamo dalje. Na to je on malo zastao i rekao naravno da će me primiti. Dok me pregledavao ispričala sam mu događaj s amnioskopije na što se on jako začudio jer se to kao ne bi trebalo tako raditi.
Primili su me u bolnicu i rekli da sad moramo čekati da krenu trudovi, bila je subota. Ukoliko do ponedjeljka ujutro nema trudova, idemo na indukciju. Od subote ujutro do nedjelje navečer sam non stop šetala po hodniku ali od trudova ni t. U ponedjeljak ujutro krenule pripreme, prvo klizma, tuširanje pa rađaona. Malo iza sedam su me spojili na drip, nedugo zatim je došao i suprug. Krenuli su rudovi, sve češće i sve jači. Ne znam točno koliko je prošlo od prvog truda kad mi je dr probušila vodenjak. Moram priznati da ih ne bih mogla preživjet bez supruga koji je radio sve samo da mi bude lakše: mijenjao položaj kreveta, masirao leđa, pričao gluposti itd. Nakon četiri sata pod dripom i ponovnog pregleda, nisam uopće bila otvorena, stanje kao i prije dva dana kad sam stigla u bolnicu. Doktori su predložili carski, naravno pristala sam a moj suprug je bio tužan i zabrinut. Odvezli me u salu i to je otprilike ono čega se sjećam.
Kad sam se probudila, već sam bila u sobi, med. sestre oko mene,a onda je stigao i moj mali Jan. Odmah su ga stavili na mene, koža na kožu, bio je već gladan i tako sićušan. (3650g i 55cm) Od tada smo se počeli upoznavati,a u tome su nam puno pomogle med. sestre za koje imam samo riječi pohvale. Naravno i doktori su bili super, vrlo pristupačni i voljni objasniti sve što god sam ih pitala.
Kad budem opet rađala,neću ni trenutka dvojiti, opet idem u Vukovar. :)
