Veče je 25.04.2005., tetka i tetak su kod mene, cerekamo se do 23:00 ( mene su hormoni šibali - cijelu trodnoću sam se presmijala) kad tetak ustaje da krene kući kaže još ćeš se poroditi od ovolikog smijanja. No za to nema straha, mislim ja, na pregledu prije 3 dana mi je rečeno da još nema ništa od poroda. Sve od tada ja nagovaram Renatu da se pojavi, stomak mi je ogroman, ne mogu se kretati, više ne idem na posao, stvarčice su spremne. Idem u kupatilo da se spremim za spavanje, na šolji :stidljivi smajli: nikako da prestanem, ma Bože ne mogu imati toliko tekućine u mjehuru :glupi smajli se češe po glavi: MM već spava, kažem ja njemu "hajde ti ipak po kola" (nemamo svoja pa je išao do mojih) i stavljam pelenu "čini mi se da mi je pukao vodenjak". Veze nemam što se dešava, prvorotkinja, sredina je takva da niko ništa neće reći, kurseva za trudnice nema,... Zovem mamu da je pitam kakve je boje plodna voda, očekujem nešto bijelo, a ovo je rozkasto, kaže ona hajde sine u bolnicu. MM došao uspaničen i morala sam otići, a toliko sam htjela još ostati kod kuće. U bolnici nigdje nikoga, 2 sata u noći, dođe napokon dežurni doktor ( jedan od ginića kojeg nisam ni ranije mogla smisliti) obavi "nježni" pregled i kaže ostajete. Ma, hoću vraga pa da me ti porađaš,... Došla sestra, obrijala me mojim žiletom, klizma ( koju neću prežaliti jer sam uvjerena da zato sad imam hemeroide) i u predrađaonu, uključe mi CTG, trudovi kao postoje ali ja ne osjećam ništa i mislim pa nije to ni strašno. MM ne može samnom, meni dosadno, hodam ja odjelom, zavirujem tuđe bebe, ne mogu sići na kavu u njihovoj spavaćici. Ujutro oko 7h napokon dolazi doktor koji mi je vodio trudnoću i sa kojim smo se dogovarali da bude na porodu, pregleda me i uključuje drip. Drip me nije puno smetao, samo se nisam mogla kretati. Babica, mi povremeno iskopčava da mogu na WC, u predrađaoni već 5 žena. Meni idalje dosadno, zovem svoje, zovem kolege sa posla, muža, svekrvu,... Oko 9:30 počinjem osjećati bolove ali nešto sitno na svakih 10 min, čekam da se spuste na 3-4 min pa da idem u rađaonu. Atmosfera na odjelu luda, sve je puno radnika, čuju se pneumatske bušilice, mijenjaju instalacije na jednoj od rađaona, prolaze radnici sa malterom. (Moram priznati da mi je bilo podlo drago, sve su to stariji mužići iz 70-tih koji su kraj telefona i uz piće čekali da im se javi kraj poroda, a sad slušaju žene kako rađaju, vrište, jauču). U 10:30 se javljaju svakih 3min i prebacuju me u malu sobicu kraj rađaone, kako bi i MM mogao doći, usluga koju je debelo platio (nije sigurno bolnici na račun). Ostavljaju nas same, eh, sad nastaje frka. Trudovi su toliko jaki ( otvaram se zadnjih 2cm) da mi nije jasno kako i zašto sam si to mogla napraviti. Babica ulazi povremeno. Konačno ulaze doktor i babica i tiskanje počinje, ja uporno ponavljam da neću epizotomije. Nekako mi je tad bilo puno lakše, pritisak je ogroman ali nešto radiš, znaš da će brzo biti gotovo pa ti i to daje snagu. U neko doba kaže babica, ako hoćeš režemo te i porođena si za minut. Ma nemoj, pa da poslje ne mogu sjediti, hraniti bebu, presvlačiti je, neka hvala. Doktoru svaka čast razvlačio je tkivo i lagano mi pritiskao stomak. Babica se na kraju pokazala dobrom izvela je onaj ?(zaboravih) zahvat kojim se međica prevuče bebi preko glave tako da nisam pukla. Nakon još par trudova i jakog tiskanja ( MM kaže da sam poplavila u njima) Renata je tu, plače odmah po izlasku, skuplja nogice u fetalni položaj. Mene nije preplavio osjećaj sreće, žao mi je ima nas i takvih, nego ogromnog olakšanja što je sve gotovo. Euforija me šiba i MM mi dodaje telefon da javim mami kako nemam šavova. Izbacivanja posteljice se ne sjećam, MM kaže da je ginić pritisnuo stomak i povukao pupčanicu kako bi ispala. Donose nam Renatu 3260g i 50cm, a ona ima zbunjeni pogled kao: "A gdje sam ja? Ček, ček, ko sam ja?" Uzima bradavicu u usta i gleda me odozdo upitno. Odnose je, MM također odlazi i ja spavam u toj sobici 2h, premještaju me u sobu. Nakon nekog vremena shvatam da sam atrakcija na odjelu, valjda sam im prva prvorotkinja bez rezanja. Renatu su mi donjeli tek u 17:00. U sobama su mali krevetići za bebe odmah pored naših. Iz bolnice smo izašle sutra, nakon 24 sata.
