kako su došle moje cure

Pošto sam tek pridružena evo mojih priča s poroda.Prvo da kažem da je prva beba bila dosta nisko pa tako nisam mogla ni sjediti ni kretati se... A o hormonima da ne pričam. Suze, strah od poroda......Mogla sam na psihijatriju….. Termin je bio 08.12.2001. Ali je Anđela došla dan ranije.Navečer sam imala trudove, ali su bili podnošljivi. Česti, ali podnošljivi.Cijelu noć se okretala po krevetu, ali nikako se namjestiti. Naravno, da ni muž nije mogao spavati. Ujutro svekrva i muž navalili da odem u bolnicu, jer «sigurnija si ti u bolnici». I tako stignem ja u šest ujutro, uvjerena da ću se vratiti kući, pošto trudovi nisu jaki, što ću ja tamo, bolje mi je u kući.... Ali sam se prevarila.Sestra sva pospana odvela kat poviše gdje su uzeli podatke i sve što slijedi ....Nakon pregleda rekli su da sam otvorena tri prsta. Super, mislm ja. Prvi porođaj, a ja već otvorena tri prsta. I to je nešto. Predrađaona puna. Tako da još jedna cura i ja nismo imale gdje (još bolje) pa smo šetale. Tri sata smo bile na nogama a onda su nas stavili u box, oko 9 i 30. Onda je došao drip. Tup, tup, tup, tup.... Uđe u box neki doktor gdje sam ja zapomagala, prođe oko kreveta i kaže mrtav hladan «'Ajde, što ti je?» Mislim ja u sebi «ma ništa, evo ležim i zabavljam se....» Od onog pustog disanja i kukanja usne suhe. Kažem jednoj sestri da mi malo navlaži usne. Ali ta usluga ne spada u njenu radnu obvezu.... Cijelo vrijeme su mi govorili da se okrenem na lijevi bok. Ali, ja nikako nisam mogla, jer me je tako još više boljelo. I tako prolaze sati u tupkanju, tup, tup, tup...Oko dva sata čujem ja da doktori pričaju o ručku. Mislim ja u sebi «oni će otići na ručak, a nas 'ko šljivi» «Pa, sve smo mi prvorotkinje nećemo mi još..... ipak moramo biti ljubazne i sačekati njih da ručaju.....» U tom trenutku ja se nekako okrenem na lijevi bok, a kad sam se okrenula, osjetim da moram tiskati. Tada sam se tako izderala «Doooooktore!!!!!» Stvarno se ne šalim, ali u toj boli i iznemoglosti, smušenosti, ja ni dan danas ne znam odakle mi snaga za takvo deranje. E, a da ste vidjeli kako su doletjeli. I počne porod. Prvi put sam tiskala dobro, ali drugi put malo slabije. Dokor pritisnuo trbuh i beba izađe.U dva i trideset, nakon šest sati dripa. Svih devet mjeseci mislila sam kako ću, kad rodim, prvo pitati da li je sve u redu. Ali, sam bila toliko smušena da sam zaboravila to pitati. Nakon toga doktori su otišli na ručak, a ja onako ležim otvorena, smrznuta..... Cvokotala sam kao nikad u životu. Srećom prepoznah jednu ženu koja tu radi pa mi je donijela deku i pokrila me. Poslije mi je našla krevet inače bi spavala na onom pomoćnom. Završio ručak (nakon pola sata) dođe doktor da me šije.....Svaku iglu sam osjetila... Bilo je još toga, ali ....Prošlo je i to.. i. A o čistoći i osoblju splitske bolnice (čast iznimkama kojih nisam susrela puno) moglo bi se pisati danima.....
Drugi porod je bio 30.10.2003. Sama trudnoća je bila super tako da sam tek tada saznala što je jedna normalna trudnoća. Trudovi su počeli oko podne, ali pošto su bili podnošljivi ostala sam kući do 8 navečer kad su počeli «junački boljeti» Došla u bolnicu, nikoga u predrađaoni, nikoga u rađaoni. Neizbježni klistir i brijanje. U box sam došla oko 21 sat. Trudovi su bili jači i žešći nego kod prvog poroda. Zato je i porod bio brži. U 22 i 40 došla je Ana. Kad su je stavili na mene i kad sam je zazvala odmah je prestala plakati. Koji osjećaj! Sam oporavak je bio brži.
Sad je treća trudnoća (20 tjedana). Termin 20.01.2006. Nisam pitala za spol, pa mi «dozivamo» Antu. Samo nek sve bude ok i nek bude brzo.

Kako je krenulo, ovo ce se trece djete roditi bez ikakvih problema i u par minuta,obzirom na redosljed prvo jako teska trudnoca,onda normalna i sad ,nadam se ,isto normalna i sve u redu.
A o odnosu u bolnici u Splitu necu nista komentirati jer mi se tlak toliko podigne da izgledam kao u crticima, para mi ide iz glave ....
U svakom slucaju cestitam na djecici i zelim da sve prode super ovaj put.

Hvala. Sad su me uhvatili "bezvezni" strahovi i "napadaji plača" sa svaku sitnicu. Uf, što je ponekad teško. Sve gledam crno. Ništa, moram čekati da me prođe....

Ne brini svi manje vise prolazimo isto,kad krene crnilo ja si samo kazem :
proci ce.
Samo hrabro, ako ti je tesko, samo pisi. :love: