Kako je moj bebe dosao na svet
(unapred izvinjenje na jaku dugoj prici... :oops: mogu da boldujem bitne delove :lol:)
Bo je prekjuče napunio 6 meseci...
I mozda je doslo vreme da pokusam da sastavim NASU pricu... Kako je beba Bo dosao na svet...
Počeću malo davnije. Pre samog porođaja. Čak i pre trudnoće. Da bi sve bilo malo jasnije.
Mrzim bol, kukavica sam. Zubar ne sme da mi priđe bez anestezije. Pomalo klizam, pomalo vozim bajs, pomalo skijam, ne mogu se opustiti jer se bojim padanja...
Trudna sam. Poluneplaniralno, iznenađena sam, dragi i nije, skoro smo prvi par od naših prijatelja koji će imati dete, nema dece oko mene... Svi smo nešto načuli o porođaju, niko ništa ne zna... Epidural se podrazumeva. Naravno da nema govora o porođaju bez epidurala! Pričamo o muževom prisustvu porođaju. Ja ga u osnovi ne želim, jer sam hrabrija sama, i zašto bi on to sve gledao (fuj, bljak!), ali se bojim lekara! Bojim se horor priča sa porođaju! Bojim se da me ne ostave samu! Hoću da imam nekog da pazi na mene, pošto ja to sama u takvom stanju neću moći. Hoću da imam svoj glas na svom porođaju! Muž se dvoumi, boji se...
Ne planiram da se informišem o porođaju do 7. meseca, da se ne traumiram unapred! Ali prijateljica mi u zezanju spomene da je bebina glava veličine dinje :shock: AAAAAAJJJJJJ! Premeravam sve po kući! Kako će TO uopšte da izađe iz mene?!?! Kuma mi poklanja knjigu o trudnoći. Ne odolevam, čitam o porođaju! Plačem... Muž me teši... To je strašno, kako ću ja to uopšte...
Čitam sve što mi dođe pod ruku o porođaju, u pokušaju da proverim koje su šanse da ostanem paralizovana od epidurala. Čitam i o prirodnom porođaju. Uopšte nisam fascinirana! Naprotiv. Ali ne mogu da se oslobodim jakog utiska koji je konkretna priča ostavila na mene, i danima razmišljam o tome.
U nekom trenutku su mi se u glavi iskristalisala činjenica da ne želim epiziotomiju. Želim da posle porođaja budem tu za svoju bebu, da budem dobro, a ne da se oporavljam danima. Ne želim ni brijanje ni klistir! Ali se priča zavrtela pre svega oko epiziotomije i kako je izbeći. I želim muža sa sobom sve vreme! A ne da mi se samo nasmeši u trenutku izlaska bebe... Smišljamo kako da zaobiđemo protokole...
Epidural otpada. Odlučujem se za kadu. Saznajem da porođaj u vodi u Beogradu nije porođaj u vodi, nego 1-2h proživljavanja kontrakcija u vodi. Moj lekar govori ne treba puno razmišljati o porođaju nego da treba da ga što lakše prebrodimo. Menjam lekara. Nova doktorka me upućuje na vežbe za trudnice. Obećava da će mi porođaj biti minimalno invazivan, koliko god to bude moguće. Ali nema nameru da dozvoli da se porodim u kadi!
Meni se sve više kristališe u glavi šta želim: porođaj kod kuće! Neću lekare, neću bolnice, neću protokole, neću lekove, neću ništa što mora dokle god smo beba i ja u redu! Hoću bebu na grudima čim se rodi! Hoću da bude neopisivo lepo...
9. mesec, kontrola. Otvorena sam 4cm! Doktorka pita u šali hoće li me odmah voditi u porodilište. Moli da dođem ujutru da bi videla da li se zbilja porađam ili sam ko zna od kad tako otvorena. Dolazim. Isto 4cm. Ok, kontrola za 3 dana, mada ona veruje da će beba i pre!
Kontrola, otvorena sam skoro 6cm! Ostajem, nema govora, ona me neće pustiti da tako šetam gradom! Pa nisam normalna, porodiću se na ulici! Neka ostanem makar na patologiji ako neću da mi indukuje porođaj. Neću i neću i neću! Neću indukovani porođaj, neću zdrava u bolnicu! Ok, na potpis idem kući, kontrola za 2 dana, ako se pre toga ne porodim. Na ulici!
Kasnim na kontrolu, doktorka je sigurna da me nema jer sam se porodila. Nisam. Nemam kontrakcije. Ne, ni jednu nisam osetila. I dalje 6cm! Ponovo ista priča, ponovo odlazim kući.
Pregledi postaju skoro svakodnevni! Ja počinjem da bivam u očajnom stanju! Kako je moguće da mi stvori takav problem od moje savršeno normalne trudnoće!! Problema nema, ali ja svakodnevno moram da se natežem sa pola bolnice hoću li otići ili ostati!! Svi me već znaju tamo! (Sad se pitam zašto prosto nisam odbila te preglede! Ali lako mi je sada da budem pametna!).
Samo neki od detalja tih 10 dana:
- Ostani hajde da biramo spavaćicu! - doktorka
- Ostani, vidi bićeš zajedno sa Kristinom - moja babica sa vežbi
- Doktroka, ja ne verujem da ste zbilja pustili kući trudnicu sa 6cm! Pa vi ste odgovorni!! - babica na prijemnom
- Mislila sam na tebe ceo vikend! -doktorka
- Da li bole kontrakcije?! Naravno da bole, čupaš kosu, oči ispadaju!
Posle 10 dana zarad mentalnog zdravlja sebe, muža, cele familije (i doktorke!) kapituliram. Ne zna se ko je više iznenađen od svih nas! Ali ja popuštam pod pritiskom, jer više nemam snage da se pitam da li sam u pravu.
Veče pred plačem kao kiša što neću imati svoj normalan, neinvazivni porođaj, onog dana kog beba i ja odaberemo... I što živim u ovoj ****** zemlji, gde se ništa ne može...
Skuplja nas se 5 u "klistir baru". Beskrajno čekanje, mislim skoro 2h. Ni jedna nema kontrakcije!! 1 je pukao vodenjak, 3 indukuju porođaj zbog otvorenosti (sve su otvorene manje od mene!). Počinjem da sumnjam da kontrakcije postoje!
Pristajem na brijanje i klistir, odjednom to ne deluje tako bitno... Pričam sa babicom, spominjem da želim da izbegnem epi, obećavam da ću sarađivati, ona vrti glavom da ne zna unapred dal će moći pošto sam prvorotka, ali da ćemo da pokušamo.
Ulazim u porođajnu salu na ctg. Uzimam odmah telefon da zovem muža, a doktorka prilazi sa "onim" za prokidanje vodenjaka - Slobodno telefoniraj, tako nećeš obraćati pažnju na ovo što ti radim! Prokida vodenjak, ništa ne osećam. Stavljaju mu iglu za infuziju u ruku! Ne želim je, ali ne vidim kako da je izbegnem. Doktorka održava obećanje da ne daje indukciju. Očekuje da će samo krenuti , kad je prokinut vodenjak.
Narednih sat i po su mi magloviti. Tu je muž, često traži da mi menjaju čaršave koji su stalno mokri od plodove vode. Ja kao osećam neke kontrakcijice, uopšte nisam sigurna da li su to kontrakcije ili me nešto onako bolucka. Pokušavamo na ctg-u da otkrijemo da li su to kontrakcije! Dišem ih da bih uvežbala za "one prave"! Stalno ležim na boku i ustajem da sedim(to su nevoljno dozvolili), pa oni ne čuju ctg. Opominju me, ali ignorišem. Nisu sigurni u tonove bebe, pa mi daju kiseonik. Sećam se vežbi za trudnice, pa vredno dišem "za bebu". Često me pregledaju dežurni doktori. Skoro 7, 7, 8cm! Lepo napreduje. Čekam da budem sigurna da su to kontrakcije, i da se ustale, pa da tražim da idem u kadu! (hahaha! kako sam primetila kontrakcije, zaista sam i mogla da se porodim na ulici!)
Kontrakcije postaju čudne! Liči na fazu mešanja! Liči na napone! Ali kako da znam!? Odjednom boli strašno! Pregledaju me u kontrakciji. Na vežbama su rekli da to strano boli! Ali ne boli. 9cm, "samo još malo drži ivice". Zovu moju doktorku. Ona dolazi, pregleda me. I kaže to je to. Neka sarađujem. Sve može biti gotovo za 10 minuta. Ponavljam za epiziotomiju. Ona se smeje kako žuri na sastanak i nema vremena da me ušiva! Hoće da mi da sintocinin. Pitam jel može bez toga. Kaže da ne može. Ok, sad je i onako pri kraju!
Dozvoljava mi da prve napone pokušamo sa boka. Ja tiskam, sve boli, ali ništa... Nešto radim pogrešno. Stavlja me na leđa. Još je gore! Pa učili su te na vežbama! Nisu baš, zabranila mi je da idem na vežbe kad sam bila toliko otvorena, a to se uči samo u 9 mesecu. Pokušala sam samo 1-2 puta... Uopšte mi ne ide. Ja radim to što osećam, ali me ubeđuju da to nije to! Ali svuda sam čitala da su naponi "logični"! Nisu! Potpuno sam zbunjena šta očekuju od mene! Boli strašno!
Devojka pored mene počinje da se porađa, i sve je začas gotovo!
Kod mene se i dalje jedva mičemo sa mrtve tačke! Mene boooliiii, i napnjem se, ali to ne rezultira ničim korisnim po izlazak bebe. Ponovo pokušavamo sa boka, i bolje mi ide, ali mi ne daju da se porodim tako! ****** protokoli!!! Ali nemam snage da se bunim! Okrećem se na leđa. Muž mi podupire glavu i leđa, doktorka me drži za nogu.
Ali sve mi je zamagljeno, polovinu rečenog ni ne registrujem, a drugu polovinu ignorišem! Pomišljam kako bi bilo idiotski da mi sada rade carski rez! Ali da se ne bih bunila ni to ako mi predlože!
U jednom od napona doktorka u očajanju poviče
-Napni se Marija, jače!
i počinje da se kikoće! Babica je Marija, ja sam Marina, a ona mi je i inače stalno mašila ime! I babica počinje da se smeje! I moj muž! Prepričavaju još nekom zašto se smeju! Na moj napon potpuno zaboravljaju! Ne mogu da poverujem! Ne znam dal bih se smejala ili plakala!
Odjednom naponi postaju puno jači, valjda je sintocin počeo da deluje. Postaje mi jasnije šta da radim! Gledam ka njima, i vidim makaze! Jasno mi je šta se dešava, ali sad je kasno da se bunim! Ni za carski rez se ne bih bunila! Koncetrišem se da se napnem da ne bih osetila rez. Ali osetim ga, i te kako!
Čujem kako pričaju kako da ga uhvate. Pogledam dole, vidi se glava! Koliko kose! Crne kose!
Ne znam šta se još dešavalo. Kad sam sledeći put pogledala, videla sam da se rodio. Da je to bilo to... Sigurno sam to primetila sa nekoliko sekundi zakašnjenja...
Muž mi je posle pričao šta mu je rekao, i da je zaplakao(beba, ne muž). Ja se ničeg ne sećam. Toliko mi je vremena trebalo da se setim da ga tražim, da su ga do tad već umotali i odneli na merenje. Doneli su ga da ga uzmem, pre 2h obavzne odvojenosti (posmatranje bebe i odmaranje mame). Moja beba! Ali nisam osetila ništa veliko. Samo neku euforiju da sam se porodila! Mislila sam da će mi 2h bez bebe biti strašna, ali priznajem da nisma osećala ništa od onoga što sam očekivala i što sam mislila: mala moja beba, sama u novom svetu, bez mame... Osećanja su došla kasnije.
Sad je trebalo obaviti još posla. Posteljica. Sestra hoće da izbaci muža, jer sad ide ušivanje. On poslušno kreće van, ali ja ga sprečavam: neka ostane! Ostaje. Nakon toga mi prilazi doktorka da kaže da mora na sastanak, da će me ušivati posle! Jel ozbiljna ili me zeza? Ne, ne, ne, ne!! Neka ne ide! Hoću anesteziju! Neka me ne šije bez anestezije! Ok, ostaje, ušiva me. Poslednji šavovi bole i pored anestezije. Imam ogromnu epiziotomiju! Mislim se da mi se osvetila za 10 dana maltretiranja što neću da ostanem u bolnici! Nisam ljuta, ni tužna, smešno mi je!
Osećaji su došli kad umesto 2h, celi dan nisam videla bebu, jer sam se onesvestila, i primala sam infuziju, a sutradan i transfuziju... Osećaji su došli kad sam ga tražila kod sebe čim sam mogla da stojim na nogama! Babica je bila protiv, ali patronažna mi ga je ipak dala na rooming-in. Hvala joj. Osećaji su došli kad sam ga prvi put umirila u rukama...
I tako, to je bio moj nesavršeno-savršeni porođaj... U brojkama, ukupno je trajao 2h i 15 minuta, od kad mi je prokinut vodenjak. Od toga, "beskrajni naponi" su zapravo trajali svega 20minuta! Bebac 3350g, 53cm. Porođaj nije bio ono što sam zamislila, bio je smešan i konfuzan i savršen i NAŠ, bebe i mene i muža, koji je sve video i zapamtio bolje od mene :heart:
*****
Eto, najveca kukavica se porodila bez epidurala! Srecna!
Sada bebe ima 7 meseci...
Lagano razmisljamo o drugoj bebi (za godinu-dve). I pitam se na koji nacin cu uspeti da se porodim kuci, ili u bolnici bez intervencija?? Hocu svoju bebu odmah! Necu iglu u ruci! Necu ono idiotsko svetlo iznad glave, kao da sam pokusni kunic! Necu ctg! Iznad svega - necu da se poradjam u polozaju na ledjima!!
ALI, hocu bilo sta od toga, ako za to ima valjanih razloga, boljih od "tako se to ovde radi!"
Nije stvar ni novca ni poznanstva, ni privatne i drzavne prakse, ni niceg... Lekari rade tako kako su ucili. Veruju da sve najbolje znaju... Samo ih niko nije naucio da su tu da mi ponude opcije, na osnovu svog tehnickog znanja, a ne da donesu odluku umesto mene...
Bila sam vesela kad sam pisala prvi deo ove price, onaj kad je Bo imao 6 meseci! Moj smesni porodjaj :) lak i brz, i sve to sto se desavalo je bilo smesno i sa gomilom anegdota...
sada sam tuzna... jer ce moj fiktivni sledeci porodjaj u najboljem slucaju da bude kao prvi... beba se opet nece roditi bez stresa, u polumraku...
