Kako se rodio naš Vanja...
Dok sam bila trudna „gutala sam“ priče s poroda i zato se nadam da će i naša priča nekome biti korisna i zanimljiva.
Naš mali Vanja rodio se 14.01.2010., a kako je to sve bilo pročitati ćete sada.
Jako sam željela prirodan porod, bez intervencija i zato sam planirala roditi u rodilištu u Sinju (jer je to rodilište prijatelj djece, ima rooming in, ima osoblje koje je spremno izaći maksimalno u susret i poštovati želje…ali nema operacijsku dvoranu i neonatologiju pa se za bilo koju komplikaciju ili mogućnost komplikacije ide u Split ), imali smo plan poroda, prošli tečaj u Klubu trudnica Split i u KBC Firule (za prisustvo očeva na porodu, u slučaju da „propadne“ Sinj).
Cijela trudnoća bila je uredna, osjećala sam se odlično, išla na vježbe za trudnice, nisam se puno ni udebljala, nikakvih zapreka za porođaj u Sinju nije bilo.
ALI…sudbina je htjela drugačije. Termin je bio 1.01., ali bebaču se nije žurilo. On je imao svoje planove, a meni je bilo prirodno čekati da bude spreman. Na preglede sam odlazila u Sinj (na plodnu vodu-koju sam napravila tek na 4.pregledu jer prije nisam bila dovoljno otvorena i ctg), tamo su mi rekli da će čekati do kraja 42.tjedna ali ne više i da ako prođe 42.tjedan moram roditi u Splitu. Uh…kad se sjetim toga perioda, nadala sam se da će krenuti prije, molila, mantrala, šetala, hopsala na lopti, pila čaj od lišća maline, jela ananas…i ništa.
Mali miško još nije bio spreman, 42.tjedan je završio i došao je dan kad sam trebala na indukciju u KBC Firule. Ja sam znala da je sve ok i da se mene pitalo još bi ga čekala…ali …ne može se protiv sistema…
U četvrtak, 14.01. oko 9 ujutro MM me dovezao u KBC Firule. Čim sam ušla u rodilište, iako me bilo strah, u meni se rodila neka nova pozitivna energija, znala sam da moram dati sve od sebe, izvući najbolje od novonastale situacije i nekako sam znala da će sve biti u redu.. Nakon pregleda (na kojem su se svi redom iščuđavali nad mojim „slučajem-puna 42.tjedna, a još nije inducirana i još je htjela roditi u Sinju“) odlučeno je da nema više čekanja, da ću dobiti gel.
Kad su me pregledali i stavili gel legli su me u sobu na odjelu Patologija trudnoće da čekam trudove, a trudovi su krenuli odmah.
Oko podne bili su već dosta jaki i na svake dvije minute, disala sam kako smo učili na tečaju (prvo duboko trbušno disanje, a onda hi-ho disanje kad su se trudovi pojačali), kad sam otišla u wc primjetila sam da krvarim i to krvarenje i jake trudove prijavila sestrama na odjelu, ali me nisu baš ozbiljno shvatili, pa sam se vratila u sobu i tako disala i i čekala. Nakon nekog vremena jedna od žena iz te sobe (soba ima 8 kreveta) vidjela je da me već stvarno boli i otišla po njih, opet su me pregledali, bila sam otvorena dva prsta i onda su me prebacili u predrađaonu.
U predrađaoni klistir (obrijala sam se kući) i ctg. Pustili su me da šetam po hodniku i stojim na nogama u predrađaoni, to me spasilo, stajala sam tako i šetala i disala, trudovi su bili sve jači, a onda oko 16:30 dobila sam nagon za tiskanjem. U predrađaoni je bila gužva, a bome i u rađaonama pa su mene nekako ignorirali, a meni je to baš odgovaralo. Kad sam rekla da ne mogu više i počela stenjati babica se iznenadila “pa ti si za boks“ i odosmo u boks.
Boks sa starim metalnim krevetom, makar su dva boksa sa novim krevetom bila slobodna. Kad sam pitala zašto, rekla mi je da je njima u starome lakše.
Porod je počeo, barem je babica tako rekla. Nagon za tiskanjem mi je bio još nekako nejasan i slab. Pokušavala sam dobiti muža na mobitel da dođe (a njemu mob. ostao u autu i nije čuo…na kraju nije bio na porodu…ali to je druga priča) i istovremeno pokušavala sa babicom pregovarati da mi ne radi epiziotomiju. Nije bilo ni jednog doktora, samo babica i medicinska sestra.
Imala sam užasnu potrebu još malo pričekati sa tiskanjem, ali ona me nagovarala da počnem, da nema tu čekanja, da udahnem jako i tiskam…prva dva–tri tiskanja nikako nismo bile usklađene, a onda se meni nagon pojačao i krenulo je…rekla je da sam počela pucati i da će me ipak rezati.
U 16:45 rodio se Vanja, točno sam vidjela glavicu kako izlazi, kad su ga stavili na mene osjećala sam se ko u nekom snu, nije bio plav ni zgužvan…bio je odmah nekako savršen i pravilan, mali čovjekić. Babica mi ga je stavila na prsa, kratko, nije uspio sisati. Slikala nas je mobitelom. Ja sam ga ljubila i tepala „mali moj miš“, nisam plakala, bila sam u nekom čudnom stanju transa.
Onda je uslijedilo šivanje, pa dva sata u predrađaoni, pa odjel. Kući smo otišli nakon dva dana.
Eto, to je naše iskustvo, na kraju puno toga nije ispalo kako sam željela, ni MM nije bio na porodu (kaže da si nikad neće oprostiti), krenulo je sa gelom i dobila sam epiziotomiju, ali sve u svemu nije bilo strašno. Opet bi to prošla i još sto puta gore ako to znači da ću dobiti svoga miška!!!
P.S. fotke ovdje
http://public.fotki.com/Rusulica/
