odsutnost majke zbog zdrastenih probelma i dijete

Nažalost, zbog operativnog zahvata prisiljena sam biti odsutna prvo na tjedan dana, a onda na tri zbog rehabilitacije. Ono čega se bojim je reakcija moje trogodišnjakinje na moju odsutnost tj. bojim se da ne "uleti" u koji poremečaj jer kao neurorizična ima predispozicije za to. Vezanost za mene je velika (i ja za nju - roditelji djeteta sa pp će me razumit) ali za sada (od kada je bolest počela) dobro prihvaća privremenu odvojenost npr. popodne ide kod bake, strike ili sa nekim bliskim, ide spavat sa sekom sama, prihvaća da je drugi hrani sl. bez suza ili odbijanja. Dapače kao da je to prihvatila kao neku akciju - pakira rusak, planira šta će nosit ...
Ono šta me zanima da li je bolje da je dovode u bolnicu i tijekom rehabilitacije (udaljeno sat vremena pa bi mogli svaki drugi dan) ili da je ne dovode?
Šta je manje stresno za nju? Inače je emotivno plašljiva i "mekša" ali uz dobro okruženje, podršku i stabilnu okolinu je zadovoljavaljuća.

ja bi rekla da je bolje da ti je dovode
bit će vjerovatno suza kod rastajanja
ali bolje i to nego da te 3 tjedna ne vidi
3 tjedna je jako puno vremena u toj dobi

split, nemoj da ti je ne dovode.
mogla bi se osjećati odbačenom.
ako vidi da si negdje i da nešto radiš... shvatit će.
nije ona više tako mala.

u bolnicu svaki dan, na rehabilitaciju najčešće što je moguće.
to je najbolje i za nju i za tebe.
ni ti nećeš moći biti usredotočena na oporavak ako stalno budeš razmišljala što je s malenom.

sretno!

Isti takav problem je bio kad sam ja bila u rodilištu kad je malac bio star 4.5 godine, i već jedno godinu i nešto više išo u vrtić, inače djete s pp ( s kojim sam nonstop bila do njegovih 3 i nešto kusur), ja sam rekla nek dođe, a drugi su mudrovali, da je bolje da ne , istina baš kad sam otišla u bolnicu dobio prvi put upalu uha, tak da ga nisam vidla 2-3 dana, a poslije je uvijek dolazio, doma je kasnije bilo sve OK.