Kako je naše malo zlato ugledalo svijetlo dana...
Dok sam sanjala kako ću jednoga dana biti trudnica i mama nisam o ničem drugom mislila osim o 100% prirodnom porodu. Pročitala sve što postoji, i znala da ja to mogu. Kada sam napokon ostala trudna, a samo nebo nas je iznenadilo pozitivnim testom i jednim srčekom koje je već kucalo ispod mog:-D, znala sam što želim i nastojala prije svega pripremiti sebe na to što me čeka. Bila sam spremna, i kako se termin bližio tako sam ja postajala sve više nestrpljiva. Dani su prolazili i tako je prošao i dan kada su doktori izračunali termin porođaja. No našem sinu se nije žurilo. Zadnja tri tjedna prale su me BH kontrakcije, i već sam bila luda. Željela sam da kada počne i završi, a ja sam ovako stalno čekala i čekala, a njemu je bilo tako lijepo unutra i nije mu se žurilo. Kiša je padala danima, pa tko bi htio van po takvom vremenu. ????
15.05 subota– prošao termin
17.05 ponedjeljak – prvi pregled u Vinogradskoj, otvorena 1 prst, plodna voda OK, sljedeći pregled zakazan u petak
20.05 četvrtak – noć, mene boli, počnem pisati razmak, nepravilno sve između 15 i 10 min, trudovi dosta jaki, ali vidim ja ništa od toga. Mučilo me cijelu noć i nisam ok sklopila.
21.05 petak – ponovno vinogradska, otvorena 2 prsta, plodna voda OK, zakazan pregled za nedjelju jer je doktor dežuran gore na rodilištu
Idemo kući umorna i s željom samo da jedem i da malo odspavam. Stomak nisko, tvrd i težak. Nadam se da će skoro... Kiša ne prestaje padati... napokon jedem, legnem malo da se odmorim, kad opet boli... trpim neko vrijeme pa počnem pisati... razmak na 10 min...pravilan... sretna sva – to bi moglo biti to. Pitam muža da ide sa mnom hodati po stubištu... i tako nas dvoje hodamo... pišemo ...smanjuje se na 8 min. Trudim se da se ne grčim, dišem i zamišljam svog sina kako se sprema na ovaj svijet. Razgovaram s njim i veselim se da ćemo se upoznati. Trudovi postaju sve duži a razmak sve kraći. Spustili se na 5 min. Kaže muž – mislim da bi trebali ići. Pomogne mi da se otuširam... Kad ono... trudovi popustili...ponovno na 10 min...jaki i dugi, ali na 10 min...
Nema smisla na to ići u bolnicu, odemo opet u šetnju. Uzmemo kišobran i cijelu noć hodamo oko zgrade. Godi mi hladan zrak a i kiša dok dišem kroz trudove. Opet se pojačavaju...na 4 minute se spuste, jedva hodam...stanem...i oni kroz 10 min popuštaju...opet isto...:-(
Pokušam spavati...aha...moš misliti...to mi je druga neprospavana noć...sviće..opet kišni dan... pokušavam jesti...ne to ne ide...ali mene muči to što već dugo ne osjetim bebu... i tako pomalo uplašena tražim MM-a da me vozi u bolnicu, jer ne bi mogla podnijeti da se mojom krivicom nešto dogodi našem zlatu. Stigli do bolnice, trudovi na 8 min. Sama se došetala s parkinga. Subota je 22.05., jutro, nema gužve. Primaju me na pregled. Nakon još jedne cijele noći trudova otvorena 2,5 prsta. Ja još malo pala u nesvijest. Pa to je pola prsta, a ja već iznemogla. Stavljaju me na ctg. Trudovi šibaju svakih 8 min. Jačine između 80 i 90, ali bebini otkucaji slabi. Dižu me da pravim čučnjeve. Otkucaji se popravili, ali doktorica zabrinuta. Kažu da bi napravili još jedan ctg kroz sat vremena i neka pričekam u hodniku, neka šetam. Ponovno ctg, i savjet da ostanem u bolnici da me mogu stavljati na ctg jer su bebini otkucaji na donjoj granici. Ne protivim se jer znam da se sa tim ne mogu svojevoljno igrati te ostajem u bolnici. Gužva je neopisiva, nemaju kreveta i čekam na hodniku u svojoj spavaćici, jer ni njih nemaju čistih. Došla sam ujutro u 9 h a krevet dobila u 14.30h. Trudovi me ne prestaju držati. A meni je najlakše hodati. U sobi super cimerice, proživljavaju sa mnom trudove. Hodam tako po dugom hodniku, gladna, hranu ne mogu ni pogledati a kamoli jesti. Gledam kako donose i odnose bebe, kako žene koje su došle poslije mene rađaju svoju djecu i dobivaju te male smotuljke, a ja još ni blizu:cry:. Trudove pišem u mobitel jer više ne mogu pamtiti. 21 h navečer, u hodniku tiho samo ja hodam, već teturam od neispavanosti, gladi i bolova. Doktorica kaže da će me pregledati, otvorena 3 prsta. Mislim da je to ono što me slomilo... toliko bolova, toliko čekanja a mom tijelu treba tako dugo. Mislim da me snaga izdaje. Samo bi malo odspavala. To mi je već 36 h trudova od petka popodne, a one lažne u četvrtak ni ne brojim. Isto toliko nespavanja i ne jedenja. Doktorica predlaže klistir, jer da nekada i on zna potaknuti trudove i otvaranje. Ok, nije bilo ni najmanje neugodno. Čak olakšavajuće iako nisam imala što izbaciti, samo voda, ali su trudovi stali i do mi je dalo da malo dođem do zraka. No nakon tuša trudovi se pojačavaju, postaju duži a pauze sve manje. Stavljaju me u box u 00.30 i zovem muža da je počelo i da dođe. Mene je tako pukao adrenalin da sam se tresla, tj. Odskakala od stola. Nisu mi mogli prikopčati ctg. Sestre su me pokušavale nasmijati, ali ja sam se i dalje tresla. U 1 h dolazi muž, smiren. Pruža mi ruku i sjeda mi pored glave. Ni on ne shvaća zašto se toliko tresem. Daju mi infuziju. Otvorena i dalje 3 prsta. Pa Bože zar sam ja zacementirana dolje. Ne ide i gotovo. Predlažu prokidanje vodenjaka jer ne dam da mi daju drip. Pristajem i trudovi postaju još jači. No ja sve slabija. I tako je pala odluka – epiduralna. Sva sreća pa sam imala svoje trudove i to pravilne, pa sam ju dobila bez problema. Blaženo stanje. Bol je prestala. MM i ja razgovaramo, ja čak malo i kunjam. Trudovi skaču do 100, a meni fino. To je bilo razdoblje kada sam skupila snagu. Čula sam u boxu do sebe kako je žena rodila malu Evu, plakala sam s njom od sreće. U 4 h ujutro otvorena 7 prstiju. Pristajem i na drip da ide brže jer i tako ne osjetim jake bolove zbog epiduralne. MM mi donosi vode i gazom briše usne, hladi me maramicama i mazi dok spavam. Šutimo, ali pogledi nam sve govore. Sviće...iza moje glave plavo nebo okupano žutim suncem koje se rađa... u 7.30 kažu da bi mogla skoro. Epiduralnu istekla...osjetim nagon za tiskanje...i znam da je to napokon TO...ali još mi ne daju. Dolazi babica Marica :angel:, gleda me i kaže da samo što nisam rodila. Jedina moja molba je bila da me ne reže ako ne mora. Smijale smo se i pokazivala mi je kako ću tiskati. Dolazi mladi doktor Sabol, divan...pita nas kako smo, pažljiv i suosjećajan. Dolazi vrijeme da tiskam, dajem sve od sebe ali beba još ne bi van. Doktor me je čak i tri puta stisnu na trbuh...ali babica je rekla kako misli da bi bilo bolje da ja sama tiskam, ako želim da mi se međica sačuva. I kaže ona meni – kada budeš spremna ti tiskaj...i tako razmišljam ja...trudove ne osjetim od uzbuđenja, sve mi isto, stalno boli. I idem sada. MM mi drži glavu na prsima, u sred tiskanja poželim odustati, iako i doktor i babica, a i MM viču ajde još, još , tiskaj... a onda sam čula MM-a – zlato vidi se kosica, ajde još malo. Dobila sam neku snagu u sebi, znam da moja beba želi van... Osjetim da sam spremna kao i on...i čujem babicu kako kaže – dosta...sada samo malo stisni. Olakšanje...osjetim kako se bebica okreće i plup. 23.05.2010 u 8.12 h rodio se mali Ivano. Vidim to malo sklupčano roza tijelo na rukama babice. I onda plač. Tata s ponosom reže pupčanu vrpcu, stavljaju ga na mene a on me gleda i šuti. To savršeno biće je nastalog od mene i mog muža? Iza nas prekrasan dan. Sunce obasjava naš krevet dok se svi troje mazimo. Nisam znala da rođena djeca tako miriše. Plačemo MM i ja...to je nešto što nikada nećemo zaboraviti. Hvala divnoj babici što je poštivala moju želju, dobila sam samo dva površinska šava. To joj nikada neću zaboraviti. Hvala sestri Zili, zbog nje i danas dojimo. A posebno hvala MM-u koji je bio uz nas dvoje kao moj muž, prijatelj, moja podrška i utjeha, kao otac i zaštitnik, kao moja ljubav. I što je na dan izlaska iz bolnice došao u slavonskoj nošnji zlatari po svoga sina i ženu. Tako me je iznenadio, a i cijelu bolnicu svi su ga išli vidjeti, a ja sam od sreće plakala ko kišna godina. Iako sam sina rodila u Zagrebu i tu živimo - mi smo slavonci, a i naš sin je. :zaljubljen:
