(Samostalna) igra petogodišnjaka

U zadnje vrijeme sve me više muči činjenica da se D. uopće ne zna ili ne želi igrati sam.( Inače ga čuva baka ).Ali uopće!Ja čim stignem s posla, čujem pitanje: Hoćeš se igrati sa mnom ?Ukoliko odgovor nije pozitivan , bez obzira što ja radila on mi je za petama i priča o tome kako se ljuti na mene, pa me moli da se igram, pa cendra i ne prestaje s tim.Smireno mu objašnjavam da trebam raditi to i to ,ili da mi se trenutno neda igrati jer sam odrasla, ili kako sam se i ja kao mala igrala sama, no to ništa ne pomaže.Ja vjerujem da je stvar u tome što smo mu odmalena mi odrasli sudjelovali igri, ali onda mi je to nekako bilo prihvatljivije i vjerovala sam da će me s odrastanjem manje trebati u svojim igrama , ali očito sam se prevarila.Također mi je malo čudno što često umjesto igre sa klincima iz susjedstva izabere odlazak doma i onda traži da se ja igram s njim( ili tata, ili stric...ili tko se već nađe blizu ).Za igru lovice kaže da mu je dosadna, za skrivača isto tako, igrati nogomet s dečkima mu se ne da...Govorim o igrama koje igraju djeca oko nas, ako ih igra 1 na 1 onda je prihvati.
Ako netko ima iskustva sa sličnim vršnjakom, neka nabaci koji savjet ili misao...

Ne kužim da baš nitko nema ništa za reći na ovo o čemu pišem...Stvarno me zanima kako vaša djeca u ovoj dobi provode svoje vrijeme, posebno ako nemaju brata ili sestru da se druže s njima.Ukoliko imaju društvo, a ne paše im baš odabrana igra, priklanjaju li se većini ili radije soliraju ukoliko im izabrana aktivnost ne paše...

mi imamo igru "pokvarena igračka" u kojoj filip ponavlja: "meni je dosadno" ili "tko će se igrati sa mnom?" a onda mu ja skinem glavu i preprogramiram je, pa mu sa čekićem razbijam kompjuter u glavi ili ga iščupam klještima i sl. dok igračka već jednom ne prestane to ponavljati i ode se sama zabaviti.
kod nas je stanje bilo slično iako otkad imamo malu seku počeo se igrati sam zato jer mora (jedan od nas čuva bebu a drugi radi kućanske poslove). kako je stariji više prihvaća drugu djecu, nekad bi došli na rođendan ili u goste pa bi se on igrao s mamom i tatom rađe nego s drugom djecom.

Kada se meni bas ne da igrati sa M i ne mogu je odgovoriti od njezinog nauma, onda pokusam sa taktikom sto manjeg uplitanja u igru, toliko koliko najmanje treba dok se ne zaigra, a onda velim da idem na wc ili .. Pa kad me uhvati nakon xy vremena velim " joj pa vidis, da, kako sam samo mogla zaboraviti..."
Mislim da je samostalno zaigravanje vjestina koja se uci. Neka djeca uce to lakse, a nekima ide teze. To je povezano i s karakterom i sredini u kojoj djeca zive( vrtic, braca, susjedi, park..) budi strpljiva i ne tjeraj ga da se sam igra jer bi se tek tada mogao inatiti. Zaigravaj ga pa se povuci i sudjeluj samo toliko kolio trazi on.
Sretno.

Takav je bio L. I danas (ima 15 godina) me maltretira da gledam nekakve video isječke koji su njemu interesantni ili da komentiram neku igru koju igra na kompu. Uvjek meni za petama.
M. je skroz drugačija. U stanju je igrati se sama po sat vremena (ima 4 godine).
Mislim da je to do djeteta. S godinama malo olabave, ali obrazac ostaje isti. Jedino što ja mogu L. s 15 godina reći da me davi i da mi je nezamislivo dosadno gledati nekakav video s autom koji se prevrće 123 puta. Kad je imao 4 nisam mu mogla reći da mi je dosadno slagati lego.

I ja sam to prošla. U pravilu sam krenula igrati se 10-ak minuta, pa kad je i njemu postalo zanimljivo, nastavio je dalje sam. A nekad me i potjerao jer sam ja imala svoje ideje za igru, a on je želio baš po svome:)

Kad mu nedostaje moje društvo onda mi se zalijepi za skute. Mislim da mij e to alarm da ostale poslove odgodim i posvetim mu se.
Imam i verziju kad otpilim sve i očistim kuću/kuham...Nakon seanse mame kućanice pkušam mu dočarat da i to neko treba obavit...

Slažem se s Gitom75 da sve ovisi kakvo je dijete a i s mammom da se samostalna igra uči , zato sam i htjela od vas čuti male naputke kako da i mi krenemo u pravom smjeru...

Jan isto većinom traži mene ili tatu za igru... jedino kada me ne treba je kada je na kompjutoru ili gleda crtić... ili lista albume s nogometašima...ili igra nogomet u hodniku...
A kada mi se ne da igrati ali ipak sudjelujem s mislima na sasvim stotom mijestu (voženje autića i sl.) onda on to skuži pa brzo odustane od te igre...Meni je to isto jako zamorno i nisam doskočila problemu kako da se sam zabavi.
I također, radije će se igrati s nama nego s nekom drugom djecom. Ma uopće nije društven tip. Ima ekipu u vrtiću, s njima se tamo igra a svo ostalo vrijeme smo mi broj 1.

Moja Mila je tek poslednjih nedelju dana pocela sama da se zaigra na duze vreme (u novembru ce 4.god) Aleluja! Konacno! Bila me je stalno vukla za ruku da se igramo, a meni se ponekad prevrne zeludac kad to uradi (ponekad hehe). Ista situacija je bila i kad odemo negde, ona bi se najradije opet igrala sa mamom. Sad ide u vrtic (krenula je januara ove godine) pa se nekako promenila i nije toliko vezana za mene. Zaigra se tako da pravi gnezdo (!) negde je to videla na nekom crticu pa premesta jastuke, cebenca i jos milion sitnih igracaka tamo vamo. Ja sam procvetala!! Valjda im to samo dodje, nekom pre nekom kasnije...

I mi imamo sličnu situaciju.Josip čim ujutro otvori oči,nekad i prije 7 sati, odmah počinje mama igraj se samnom,a ja još ni oči nisam otvorila.I tako je cijeli dan.Ako odbijem onda pravi nered,lupa,izaziva,bude bezobrazan.Još uvijek se ne želi igrati sam.Ima mlađu seku,ali se veoma teško igraju zajedno.Suprug se više bavi s njim,ali tek kad dođe s posla.Najviše bi se igrao bakuganima ili gormitima,a meni to ide na živce,ne volim te igre.Tek se navečer i to pred spavanje zna početi zaigravati samostalno kad je već kasno.Onda mi bude žao što mu to moram prekinuti,a ne može shvatiti da je tako trebalo prije.

I K. će sada 5 godina, dođe iz vrtića, pa odmah da se igramo s Gormitima, moš si mislit, ko luda sam!!!!
L. ima 2g. i 5mj., sam se igra i cijeli dan ak treba, njemu je super, no u zadnje vrijeme i on traži sudjelovanje, ali njemu je dosta da smo u istoj prostoriji, a T. je još beba, no i on se po pol sata sam igra, sve mu je super!!!!!
K. je najsretniji vani, sa drugom djecom, divljanje, trčanje, i ponekad unutra društvene igre. No, moram priznati da uz sve obaveze koje imam, i oko njih dvoje starijih, i oko bebe, dajem sve od sebe da se poigramo, pa ak treba i sa Gormitima, ali isto tako nikako da pronađem rješenje, kako da K. potaknem na samostalnu igru, jer L. se baš i neće igrati sa njim, iz jednostavnog razloga - drugačije interesacije!!!
Psihički se pripremam na skori dolazak dana kada nećemo toliko moći biti vani, i u pripremi sam nabavke nekih društvenih igara, a i onih kojih se može igrati sam, je ćemo svi skupa izluditi, stoga sam i otvorila topik sa prijedlozima društvenih igara, pa se slobodno uključite !!!

Ja imam sličnog starijeg sina i već sam dosta o tome pisala na forumu. Tek sad vidim da se počinje sam zabavljati (čak to i sam primjećuje), a ima 5,3 godine. Samo jednu stvar bih ti preporučila: kad dođeš s posla, obavi doslovno najnužnije (toliko da sebe skockaš, izuješ, opereš i sl.) i poigraj se s njim najmanje pola sata. Neka bude baš kako on hoće, pronađi snage da zbilja uživaš u igri, ne da si samo prisutna. Nakon tih pola sata, sat, reci mu da sad moraš obaviti te i te stvari, da se on nastavi igrati sam (možeš mu predložiti više stvari kojima bi se mogao baviti ako on nema ideju) i kaži mu da ćeš mu se kasnije opet pridružiti u igri. Možeš svako toliko samo pokazati interes što trenutno radi i pohvaliti ga.
Skužila sam da djeci jako falimo kad nas nema i jako im je teško čekati da se s nama druže nakon što nas vide. Zato mi se čini bolja opcija da se prvo poigramo i posvetimo njima, bar na pola sata, nego da su oni ludi od čekanja, a mi od neprestanog forsiranja da se igramo s njima.

Vitekova mamuška, slažem se sa tobom, u potpunosti !!!
Tak sam i ja radila kada je samo K bio sa nama. Kad sam ga pokupila od čuvalice direkt ili u park, ili igranac. Teško je danas sve uskladiti i posložiti si prioritete, a ovih nekoliko prvih dječjih godina, prioriteti bi nam trebali biti samo i baš oni, naši savršeni potomci.
I ne bi se trebalo pitati, a gdje sam ja u cijeloj priči, ali svi se to mi pitamo, i to je i normalno i neminovno !!!!
U biti BI trebalo sve laganini i bez forsanja, ali i do toga treba doći.
Ni tona strpljenja ponekad jednostavno nije dovoljna !!!
Mislim da treba delati po trenutnom filingu, nekak, kaj ja znam, jednom po njihovom, jednom po mojem , nekad funkcionira, nekad ne, ali sve u svemu, živi se!
Dobro i sretno se živi, i vjerujem, na obo i svestrano, više manje zadovoljstvo ;)
Ali, i dalje nemam pojma, kako K. potaknuti da se samostalno igra, jer njemu sve brzo dosadi i nikada mu nije dosta posvečenosti !!!

Ovo je živa istina da im se treba posvetiti kad se dođe doma.

Jer oni jedva čekaju da se roditelj vrati, nisu vidjeli mamu i tatu cijeli dan (o našem slučaju pričam), i ne mogu oni još čekati da obavimo nešto svoje, nego samo operem ruke i odmah im se pridružujem štagod trebali: ili se ide u park (s posla u park :mrgreen:), ili gledam s njima crtić, i tak. Uglavnom, ono šta oni žele.

slažem se s lolom34... mislim da nije toliko stvar u igri već u provedenom vremenu s njim...
Dovoljno je star i da ga uključiš u kućanske poslove... Moji stavljaju veš u mašinu, dovuku mi usisavač pa skupa usisavamo, brišu kuhinju izvana, prozore, dodaju mi veš za sušenje i tak... Jednom sam bila napravila veliku grešku i od tada pazim da mi se to ne ponovi... Uglavnom, stavila sam ih spavati, navukla rukavice i idem izribati wc, dolazi mi sin i kaže da dođem do njega da mi nešto ispriča, a ja njemu da budem al tek kad operem wc i da ode u krevet i tamo čeka... Na to mi je rekao: Ok mamice, razumijem te! Otišao je i kad sam došla do njega on je spavao. Osjećala sam se ko zadnji idiot radi toga. On je mene razumio a ja njega nisam! On uvijek ima vremena za mene, a ja? Ja perem školjku!
Od tada mi ni nije više bitno, svi kućanski poslovi uglavnom ne pobijegnu nigdje, ostaju... Dječje misli i njihovo odrastanje prođe toliko brzo da se kasnije lupamo po glavi!

Po opisu - nikad se ne igra sam, ode kad se igra s vršnjacima - mi se čini da je ipak problem u načinu igre. Možda jer ga čuva baka - bake znaju biti i previše uključene i vise na djetetu, pomažu oko svega, pa se ono ne nauči igrati samo - jer uvijek imaju vremena za njega. Roditelji (i u vrtiću isto) normalno nemaju uvijek vremena pa dijete mora nešto raditi samo.
Kažu da je za kreativnost nužna dosada - čak su rađeni i eksperimenti gdje su dokazali da više razviju kreativnost kad odrastu s manje stimulacije (manje igračaka, manje zanimljivog. manje boja...) - mozak radi da nadoknadi.

Filip (5,5) po danu traži da se igramo s njim ili da gleda tv, igra igrice na kompu - ali ako mu ne dam i odbijem igru, prvo gnjavi, a poslije protesta ili cendranja se zaigra sam. A sat prije spavanja se počne igrati ko lud (Gormiti, autići, kockice, pruga, domine...) i moram ga tjerati na spavanje. Kad ga pustim (ljeti npr) igra se do ponoći, samo da ne ide u krevet. Obično te igračke nosi i u krevet sa sobom. A s klincima iz ulice... to je već mala banda koja prelazi iz jedne u drugu kuću, traži kekse ("Imaš s čokoladom? Ove ne volimo! Mi bi soka."8-) i igraju se s autićima, Gormitima, raznim čudima te u zadnje vrijeme sve više društvene igre (Pogodi tko - ta je totalni hit, pa Domine, Uno, Čovječe ne ljuti se; a na ulici - Skrivača, Boja, Životinja (pantomime), Lopova, Ledene babe, Graničara, nogometa, hokeja, mačevanja (tu mrzim, uvijek netko dobije po prstima)... A o igrama u vrtiću da ne pričam.
Po meni je djetetu u toj dobi potreban mali čopor - fala svemu - mi imamo odličan čopor u susjedstvu, uče se suradnji, trpljenju nepravdi, regulaciji svojih emocija, pregovaranju, svađanju, međusobnom tješenju, pa i ucjenjivanju.

a da ti on kao pomogne doma? ne znam kaj je gore, igra u kojoj sam ja cudoviste i ganjam okolo ili da on pomaze u kuhinji, npr...mozda da se poigras na kratko, ili pozoves nekog klinca doma za drustvo?
ili neka radi pomocne poslove u kuhinji...

Malo ga gurni u društvo - odvedi u igraonicu/park i ne idi za njim, nego sebi povedi neko društvo, a njemu reci nek se ide igrati.
I upiši u vrtić, obavezno prije škole (tj. sad).
A doma odredi kad se igraš s njim, a kad ne. Tipa - kad dođe s čuvanja i pred spavanje - igra s mamom, a ostatak vremena - zabavi se sam ili nemoj, kako god hoćeš. Dovoljno je velik da će smislit nešto kad ga dosada natjera.

Citiraj:

---

tanjads prvotno napisa

A doma odredi kad se igraš s njim, a kad ne. Tipa - kad dođe s čuvanja i pred spavanje - igra s mamom, a ostatak vremena - zabavi se sam ili nemoj, kako god hoćeš. Dovoljno je velik da će smislit nešto kad ga dosada natjera.

---

:)))
Danas je ionako previše djece kojoj je dooosadno.

Problem iz vašeg naslova izvor je mojih frustracija. Igram li se s njom, ne napravim ništa od posla pa sam nezadovoljna. Ne igram li se s njom, tužna sam i peče me savjest. I opet sam nezadovoljna. Zaboravih napisati da se ona ne igra dok ja nešto radim, nego čeka da ja završim i da se igram s njom. Djelomično smo riješile problem tako što je ona smislila dvije kategorije igranja:"zapravo"(kada se ja samo igram s njom) i "na pričanje"(ja radim nešto drugo, a u igri sudjelujem glumom, igranjem uloga)!Ovo drugo zna biti naporno,jer ona odmah detektira kada nisam baš ufurana i skoncentrirana, a ponekad mi je baš teško raditi dvije stvari odjednom.
I ona od svih aktivnosti bira kuću i igru s mamom i tatom. Šetnju, odlazak na igralište s mamom ili tatom i sl. ona "ne računa" kao igranje.Što i nije igranje, ali ponekad izračunam da joj je korisniji boravak na zraku od igre trgovine ili škole. Ali po povratu kući me opet čeka to jer se to, kao što rekoh, ne "računa".:yes: