Bio je 08/11 i već danima sam čekala 'nešto' što bi značilo da ću uskoro rodit (prenijela devet dana).
Oko 10h me probudila (o da, u trudnoći sam se naspavalaaaa) bol u donjem dijelu trbuha, neko stezanje. Nije boljelo jako i nekako nisam mislila da je to ono 'nešto' što čekam, eventualno da su lažnjaci. Ali sam ipak ustala nakon par 'lažnjaka', sve mi je to bilo zanimljivo. Doručak, pospremanje po kući (o da), tuširanje, chatanje s prijateljicom (kojoj je, btw, 08/11 rođendan; objašnjavam ja njoj da me nešto kao boli u donjem dijelu trbuha, ona meni zovi doktoricu, ja - ma nije napeto, relax); negdje oko 12h javila MM-u da imam nekakve kontrakcije, ali da nisu jake ni pravilne, tek toliko da zna. A onda se primih točnog praćenja trudova – na pet minuta su!!! Zovem MM-a da odmah dođe po mene. Sjećam se da sam još uvijek razmišljala jesam li ga trebala zvati?, što ako to nije to?, bezveze će izlazit s posla ... a trudovi me peru na pet minuta!!! Budući me još uvijek nije boljelo kako sam zamišljala, otezala sam s kretanjem u bolnicu i, kad je došao, izmišljala sam što još moram napravit i jedino bih u trudu stala, naslonila se na sudoper ili već što i prodisala pa nastavila dalje ... dok nije lagano šiznuo tokom jednog od trudova (valjda ipak nisam izgledala tako dobro kako sam se osjećala) i skoro me istjerao iz stana. Stižemo na SD, MM šizi na portira koji ga ne pušta u bolnički krug autom nego mora na parking, mene ostavlja samu pred ulazom (hoćeš moći?, sjedi tu, nasloni se na zidić ...). Razmišljam hoćemo li liftom do rađaone, a onda me sastavi jači trud i kroz glavu mi prolazi – kako sam uopće mogla pomislit na stepenice?! ;) MM veli – liftom, naravno (očito, ne izgledam bajno). Zvonimo u rađaonu, velim sestri – mislim (blagi Bože, još uvijek sumnjam i odugovlačim, a najradije bi' kidnula) da imam trudove. Moramo malo pričekat na hodniku – otvaram si prozor, naslonim se na okno i dišem; po hodniku zbunjeni tate i MM s njima i ne znam tko još, a bilo ih je. Brzo me zovu unutra – tlak, CTG, pregled – ostajete, porod je počeo, otvorena dva prsta (a da?! bila sam straaaaaaaaaašno ponosna, ali me bilo i pošteno strah). Brijanje smo odradili doma dan-dva ranije, slijedio je klistir; pa idem do MM-a po torbu i da mu dam 'civilnu robu', ma nisam ga stigla ni poljubit, već me 'potjeralo', je li ;) Jedva mi sestra našla šlape, već sam se grčila po hodniku i jedva 'držala' ;) Nije mi ni tako strašan taj klistir ... I onda svečano ulazim u predrađaonu. Jedna na CTG-u, jedna hoda u trudovima i žica doktore epiduralnu, jedna samo veli – vi ćete lako, mlade ste, ali ja ... Trudovi su još uvijek podnošljivi i ja šetam, proučavam što mi je dr. koje me primila napisala u anamnezi, zezam se ... ova što je žicala epiduralnu, hvali carski – ja filozofiram da smo 'napravljene da to možemo izdržat, da treba vjerovat u svoje tijelo, da je sigurno jedinstven doživljaj ...' Vizite dolaze, prolaze ... ja se držim odlično, dopisujem se s MM-om, otvorena sam već pet/šest prsti ... Ni sama ne znam kad i kako, trudovi su postali baš jaki i sa malim pauzama, stavili me na CTG ... sjećam se da sam gledala u zid, držala se za cijev radijatora i da mi se plakalo, stvarno je boljelo. Dišem kako sam učila, pokušavam s vizualizacijama, zamišljam stvari koje najviše volim ne bih li pobijedila bol ... U jednom sam trenutku zazvala sestru 'boli me, dajte mi nešto', hrabrost se topila ... Jedva je pogodila venu, stavila me na sve i svašta, znam da je bilo puno bočica i otišla. Boljelo je, čini mi se, sve jače. Opet dolaze vizite, hvale me, da se super otvaram, sve pet ... Sljedeće, zovem sestru, imam pritisak na debelo crijevo, tiskala bih ... Kako me dovela do boxa pojma nemam ... Molim da mi zove MM-a, može li?, Bože, hoće li?, samo da ne budem sama ... Obukli ga u zelenu kutu (odlično mu stoji), ulazi, smješka se, mislim da sam se i ja nasmijala ... Daje mi vode, labelo, veli da dobro izgledam ... Znam da sam mu rekla 'mazi me' jer mi je to najviše trebalo. Trudovi su baš bolni. Dr. me opominje da ne 'skačem po stolu', ja ne mogu bit na miru, boli, boli, boli ... Dr. veli da neću još satima, kao, prvo dijete ... Imam strašnu, neodoljivu potrebu tiskati, velim MM-u da nek ide po nekog. Dolazi dr., pogleda, ode ... Ja molim da mi netko pomogne, dolazi opet, veli 'tiskaj' – nemam ni snage ni koncentracije, ne tiskam dobro, drugi put malo bolje, dr. je hladna i stroga, skoro da viče na mene što ne tiskam dobro i što me strah ... Odjednom se stvorilo još puno dr. i sestara i onih mladih sestara na praksi, navaljuju mi se na trbuh, 'tiskaj', 'e ovo je dobro tiskanje', opet, opet ... 'sad više ni bebi nije dobro' veli ona grozna dr., 'tiskaj', još ...
I sestra veli 'Curica je', MM veli znamo, čini mi se da vidim da joj nešto rade s nekim cjevčicama ... tiho, tiho je zaplakala, prekrasan zvuk, važu ju, kupaju, daju mi ju na prsa ... trabunjam 'sunčica moja, maza ...' MM veli 'gle, gleda, otvorila je jedno oko' ... mazim ju, MM-u velim 'pomazi ju', mazi ju nekako plašljivo i odnesu nam ju, ona grozna dr. potjera MM-a van. Posteljica ne ide van, morat će me uspavat pa ručno ... budim se na zadnja dva šava, boli, boli ... Nakon nekih pola sata, voze me na hodnik do MM-a, još su neki tate tamo, ispituju me za svoje žene, neke su bile sa mnom u predrađaoni, MM i ja se gledamo, mazimo ...
Vraćaju me natrag na hodnik rađaone sljedećih pet sati. Ribicu sam vidjela tek ujutro, a obećali su još istu noć. Gladna sam, sva zdrmana, sretna, ponosna, žalim žene što upravo rađaju, vrište, željna svoje bebe ...
Nije bilo kako sam zamišljala, jako je boljelo, strah me; prošlo je 25 dana, sanjala sam porod već dva puta i budila se prestravljena ... ali sad imam svoju Elu, ma sve bih preživjela još koji put, ipak ;)
