Za par dana moj djecak slavi svoj prvi rodjendan, I u to ime zelim sa vama da podijelim pricu o njegovom rodjenju.
To je jedna “obicna” prica, ali kad procitam mnoge price ,koje uljucuju dramu, akciju a ,bome i horror ova nasa se izdvaja mozda bas svojom jednostavnoscu...
Moj prvi porodjaj je bio slican, ali zbog cjelodnevnog boravka u bolnici prije poroda, previse pregleda i uplitanja, i moga straha – nisam uspjela da dozivim I onu uzvisenu stranu toga cina kao sto se desilo drugi put. Zbog toga sam odlucila da napisem drugu pricu, mozda nekom u ovom momentu bas treba takvo ohrabrenje.
Pretopao ljetnji dan, 11.6.2010, termin i telefoni zvone cijeli dan… ja se divno osjecam, sigurna da su doktori promasili jer ja sam zatrudnila 16.9. i nema sanse da se porodim ranije- zacrtala sam 16. A bilo bi idealno I 18.6. na godisnjicu braka. Sve sam ja to fino zacrtala.
Sve je bilo spremno za dolazak bebice, mama nam dosla iz daleka, kuca sredjena, robica slozena, ja izdepilirana, manikir, pedikir, ma sve…samo mi jos jedna terasa ostala , treba da se opere, i sredi. Mm to odlaze iz dana u dan, I skoro se posvadjamo zbog toga , a ja ,control freak, ne mogu da se porodim dok se ne sredi terasa .8-)
Prevruce je taj dan, cijelo popodne odmaram , spavam- a nikad ne spavam preko dana-o , kako ce mi dobro doci to sto sam se naspavala, i kad je zahladilo ,puna elana sredjuem terasu, sto i stolice, cvijece itd , sve je zavrseno oko 22h I konacno opusteno sjedimo, odmaramo,pijemo kaficu itd…
Oko ponoci smo posli na spavanje, mm, cerka i moja mama, a ja pod tus i na spavanje. Osjecam neke grceve, ali posto sam bila u pokretu, i umorila se cisteci, mislim da ce sve biti ok cim legnem i odmorim.
Medjutim, ne popustaju grcevi, i ja idem opet pod tus. Ako su lazni prestati ce. Nisu prestali, vec se pojacavali, ali nista strasno. Mm u krevetu pored mene mirno spava. Ja se vise ne mogu smiriti, moram da se namjestam , okrecem i oko 02h shvatam da je to to,idem u wc i osjetim sluzni cep, i budim muza. Kazem mu da je pocelo, a on me pita je li me boli, I nastavi da spava.:-x Ubijam ga pogledom , ali on to u mraku ne vidi. Budi se poslije minut , I kao mahnit pocinje da mi masira krsta. To je radio bez prestanka dva sata, a kaze da nije ni osjetio, inace ga molim za 5 minuta masaze. Zahvalna sam mu na tome. Bolovi nisu jaki kako bih ocekivala, ne moram da jaucem, vristim itd kao na filmovima, ali recimo da mi prija da ponekad radim mmmmmm . Svo vrijeme sam u polozaju cetvoronoske, i samo kad mi naidje jak bol , tih minut,dva se malo uspravim, tad mi ne prija masaza… Tako je bilo naredna 2 sata.Bolovi su neujednaceni, na 3, 5 , 7, 2 minuta... Oko 4 h sam vec pocela u wc, svaki cas, pa lezi, ustani, hodaj, pali svijecu sa lavandom, mantraj , gasi svijecu …a najgore mi je bilo sto je u susjednoj sobi mama, mogla bi nas cuti, ili cerka kojoj je vec 12 godina, ne zelim da panice itd…muz me nesto pita, ide mi na zivce, negdje mi zvoni da je to moment kad se treba ici u bolnicu (za porodjaj kod kuce nisam imala podrsku, ni bas puno logistike,a na kraju ni hrabrosti- ipak sam ovu trudnocu cekala 11 godina) kazem mm da uzima torbu i da idemo…on se sprema, ispred ogledala popravlja frizuru ,u 4:20 ujutru :-o, o Boze dragi!!! Adrenalin cuda radi…na putu do bolnice, koji traje 5 minuta, stajemo da kupimo vodu, i zvake, on se vraca do auta da pita koje cu…ja mu kazem da ga ne mogu vise slusati, I da samo vozi, on je izgubljen , volim ga. U autu odradjujem jos par trudova, ali nekako je sve pod kontrolom.
Necu liftom, idemo stepenicama 2 sprata, bolje je, sve u cilju otvaranja, samo strahujem da mi ne kazu 3,4 cm…
Budimo sestru u 4:30, prima nas (tata ostaje na hodniku), pregleda me, i kaze:”Svaka cast, potpuno otvorena”…a ja sam presretna, i pomalo uplasena. Nema klistiranja, ali ima prokidanja vodenjaka, sto je meni nekako I prijalo…dok malo cekamo na izgon, ona uzima podatke, i na moj odgovor da imam starije dijete od skoro 12 godina ,ona pita sta ste cekali toliko. Kazem da nije islo glatko, da sam imala i jedan spontani, da je beba iz MPO, a ona onda meni da mora jos nekoga zvati- i zamislite scenu, ja se poradjam i govorim sestri :” E ,nemojte mi sad paniciti!!! “ :lol: Ja nju smirujem, jer ja moju trudnocu gledam kao svaku drugu, urednu, zdravu, i tako sam od pocetka, nisam htjela ni CR, ni ista drugo na sto su me nagovarali jer se dugo cekalo na trudnocu.
Ispostavilo se da je moj dr bio bas tu noc dezurni, pa je ona insistirala da njega zove-kao bice mu drago, a ja sam htjela da se sve sto prije zavrsi kad vec sve tako fino ide.
Stigla je jos jedna babica, i dr koji je mogao samo konstatovati da je sve kako treba i da ce biti gotovo za 5 minuta. U 4:45 poceo je izgon, jedna babica je bila ispred, dr I druga sa strane, daju mi moju vodu, govore kad treba da guram, kad da stanem- i tad sam osjetila zar i peckanje (cuveni “ring of fire”), i znala sam da je to kraj, zaustavila sam tiskanje, disala duboko i samo osjetila kad se moj djecak sam provukao, kakav osjecaj! Gledam na sat 5:00, u samu zoru, 12.06.2010! Iza mene otvoren prozor, topli ljetnji zrak, nikad ljepsi nisam udahnula …
Ziv je i zdrav, place, ja se dizem malo i vidim ga ispred sebe, ljubicica moja, sav je rumen, buckast, crne kosice, ma divan! Zahvaljujem Bogu na svemu!
Daju mi ga, ja mu govorim:” Duso mamina, Duso…”.:zaljubljen:
Ne rezu odmah vrpcu, zamolila sam ih, stvarno su dobri, ljubazni, hvala im na tome! Uzimaju ga na mjerenje, 4150/55, veliki mamin djecak, presretna sam!
Izlazi posteljica ubrzo, I ja pitam dr sta sad treba da radim (da li ostajem tu da lezim ,ili idem u sobu? ) I on mi govori sad samo treba da se pravis vazna . Sve je proslo divno, bez indukcije, epiziotomije, savova (kao I moj prvi porodjaj), bez panike ,sa suzama radosnicama ,onako kako I treba da bude rodjenje djeteta kad je trudnoca uredna I bez komplikacija.
Idemo u sobu, na hodniku se kratko vidimo sa tatom koji je izgubljen od srece, topi se dok nas gleda.
Kad sam stigla u porodiliste bila je noc, a pola sata kasnije ulazim u nasu sobu blistavu od sunca…moj beban je samnom u sobi, lezi na mom krevetu I gledamo se u tisini, I poslije par minuta prvi podoj, cista sreca.
Tata je otisao kuci, i mojoj mami koja se tek bila probudila i mislila da je i on tek ustao , rekao da stavi kafu i da pocnu da slave rodjenje naseg bebana, ona je bila u soku, nista nije cula, predosjetila, i bas mi je drago i zbog nje i zbog nase kcerke sto je tako bilo!
Evo skoro godinu dana kasnije, mi se jos uvijek gledamo kao toga dana, narocito kad je vrijeme za siku!
