svadljivac i ljutibaba

baš se glupo osjećam kad ne znam što je s mojim djetetom i kako da se ponašam... u zadnje vrijeme nešto je narogušen, svadljiv. probudi se ujutro i prvo što kaže je recimo "a kakao? pa di mi je, hm? trebaš mi ga donijeti!" i to kao nekakav veliki, sav bitan :roll:
za gluposti on tako izjavljuje da ga ljutimo. krenem se igrati s njim, ako on to nije tako zamislio, on se naljuti. i onda mi tako spočitava, tim tonom i rječnikom.
a inače je silno osjetljiv, poguram ga da prođem pored njega: "Pa šta me guraš?! Jel ti hoćeš da ja padnem?!" i takve fore...
i ne znam kako da reagiram na tu njegovu ljutnju. kada mi se čini da nema razloga tome, i ja se naljutim, što on pravi loše raspoloženje i napetost.
je li to neka faza? ima li još tko ljutito dijete? i ideje kako da to riješim ili kako da se ponašam u tom trenutku? jer ništa ne pali, ni da ga pokušavam smiriti, ni da se i ja ljutim.

I mi smo do nedavno bili u toj fazi! Ili bar nekoj sličnoj.
I baš smo dugo tu zaglavile jer sam se i ja uglavnom ljutila, ili ignorisala.
Posle puno dana, suza i svađe sam skontala da pomaže da jednostavno imenujem to njeno osećanje. Kad se ona duri ja samo kažem: to te baš ljuti? ili: baš si se naljutila? baš si neraspoložena oko toga???
Ona obično kaže da i na tome se završi, kao da je ljutnja prođe. Ili ponekad dozvoli da malo proširimo temu.
Probaj :)

ja,ja,ja!!
ni ja nemam ideju kako to riješiti ali samo znam da mi nekad totalno digne tlak!

isto tako, nekada to počne odmah ujutro, ne paše joj ovo , ne paše ono, nisam donila pravu bebu, nisam joj dobro napravila doručak...itd
ali najčešće se događa kad je umorna i pospana, npr. ako nije odspavala popodne onda je neka sitnica izludi pa počne vikati na mene, prijetiti da će me istući, vikati da sam zločesta, nekad me zna i tući...a ja , ja joj se nekad smijem-što nju još više raspi..di a nekad se ja naljutim na nju i pokušavam joj objasnit da se tako ne ponaša...al ne ide mi baš

ugl skužila sam da oponaša mene i ponavlja sve ono šta ja njoj kažem kad puknem i počnem vikat na nju..:oops::-(

Faza, nego šta! I fala Bogu da je, jer bi ispalila! Nama se još sad nekako poklopilo sa dolaskom seke i boravkom kod bake, pa je još više potencirano, jer misli da ako može baku vrtit oko malog prsta, može i nas dvoje.. Nekad upali razgovor, al uglavnom mora odramit do kraja i onda zaboravi, kao da ništa nije bilo.:mrgreen:

Iako nemam baš tu istu situaciju,slažem se s vissnjom. Imenovati osjećaje. Učimo djecu da slobodno izražavaju svoje osjećaje i da ih imenuju. Recimo, kada mala plače pitam ju zašto plače, pa odgovori da je tužna jer joj nisam dala to i to. Cilj nam je bio da ih naučimo da jasno izražavaju osjećaje. (to što oni s njima manipuliraju to je druga priča) Prije je plakanje trajalo jaaaaako dugo, sada odmah viče da je tužna i sav problem se odmah riješi bez puno plakanja, cviljenja, vriskanja.

Mislim da je tvoj mali jako sličan mojoj. Treba mu puno pohvala. Samo što mojoj reakcije odu u drugu stranu. Ne pohvale tipa:super, odlično...time shvate da su nešto dobro napravili, ali nema koristi za njih. Nego tipa - to si jako lijepo napravio, ti si jako pametan, ti si jako vrijedan, ti si jako poslušan, jako mi se sviđa kako si to nacrtao, jako lijepo crtaš...lijepa riječ svaka vrata otvara...pa i tih malih mrguda.

nama nije faza, moja je takva oduvijek.
sad ima 5,5 godina i duri se za svaki dr**. ja više uopće ne reagiram.
najgore je što neće reći što ju je naljutilo.
pitam jednom, dvaput, ako se ne izjasni ne reagiram.
fino kažem da ćemo se nastaviti razgovarati/igrati/štogod kad dođe sebi.
onda vidi da je vrag odnio šalu pa se brzo uljudi. razlog zašto se naljutila obično izmisli jer misli da mora nešto reći, a nema pojima zašto se duri.

Uh, hvala vam! to mi je sve olakšavajuća spoznaja. I ja sam čitala da se treba imenovati taj osjećaj, on to ionako sam kaže, "sad sam jako ljut, sad si me naljutila, rastužila si me" i sl. a ja s jedne strane ne vidim razlog tome, i pokušavam mu objasniti da nisam htjela, što ne pali, jer to je njegov razlog, a s druge strane se naljutim jer nije u redu da tako razgovara sa mnom, bez razloga, jelte, pa mu objašnjavam da takvo ponašanje nije lijepo, što ga još više naljuti. :roll:

astral, i ja sam se pitala i preispitujem jesu li to moje riječi kojima me on "kori", ali nisu. zato mi i je čudno. ali logično je da se dijete ponaša onako kako vidi od drugih. možda ga previše grdimo, ili koristimo previše "naredbi" u razgovoru, i ne primjećujući to. :-/

Njetočka, vjerujem da si u pravu! Pokušat ću više obratiti pažnju na pohvale.

Citiraj:

---

Smokvica. prvotno napisa

al uglavnom mora odramit do kraja i onda zaboravi, kao da ništa nije bilo.:mrgreen:

---

joj, da... on zaboravi, ali ja ne! znam da je glupo i nezrelo, ali nisam baš uvijek u stanju, kao on, da ga nakon te njegove drame odmah grlim... dok je on zaboravio, ja još brijem što se tako ponašao in the first place!

manal pored imenovanja osećanja mislim da je bitno i da to njegovo osećanje zaista prihvatiš
nešto kao ok, ljut si, na sve i svakoga, na mene
poštujem, tu sam za tebe
i da to stvarno misliš i osećaš
ja ponekad kažem: u redu je da si ljuta, svi smo ponekad ljuti
i stvarno mislim da je u redu, ima pravo da se ljuti

posle, kad sve prođe eventualno razgovaram o načinu pokazivanja ljutnje

moja deca u principu nisu "ljutiše", ali je meni lično, kao roditelju, teško da prihvatim izražavanje negativnih osećanja, da slušam njihove rasprave...to je valjda zato jer su me kao malu učili da uvek budem "pristojna", da ne "odgovaram"... tu svoju osobinu smatram jedom od svojih roditeljskih mana i vrlo se teško sa njom borim. kada čujem da se prepiru i koriste malo teže reči, jedva se odupirem porivu da uletim među njih i nagrdim ih što su "nepristojne". no, dobro je da sam svesna toga, pa se trudim da se kontrolišem. na ljutnju se svesno trudim da reagujem baš ovako kako vissnja opisuje, mislim da je to ispravan način - ok, ljut/a si, imaš pravo, odbesni svoj bes, a možemo o tome i popričati.
dok je i. bila mala, bila je teška za saradnju, ništa joj nije odgovaralo, baš je bila gunđavko. ali, to je prošlo, čini mi se sa izgrađivanjem samopouzdanja. kada je samom sobom postala zadovoljnija, i čitav svet joj je postao bolji.

nedavno sam čitala jednu knjigu, pa je baš naglašeno da ih treba prihvatiti s tim njihovim osjećajima, i da im treba dozvoliti da se tako osjećaju, i slažem se, mora se moći ljutiti, kao što želim da osjeća sreću i "dobre" emocije. ali ovo je sad prečesto, baš ga nešto uhvatilo, s druge strane, mislim da je i kod mene kao kod Vishnje da sam ja uvijek šutjela, pasalo mi ili ne. i ne kažem da je to bilo dobro za mene. ali nosim to breme svog odgoja...

manal, možda je ovo totalno glupo pitanje i nema veze s vezom ( ne poznajem te pa eto) ali ipak ću pitati:

možda tvoj mali kopira tj. oponaša nekog muškog člana obitelji?

mislim, ja sam skužila da moja ponavlja rečenice koje su bile upućene njoj od strane mene, bake ili none... i to ne samo pogrde nego i pohvale...

npr. ona meni često kaže " bavo, dušo moja", ili kad ide spavat "laku noć,djeco moja"

isto tako i kad je ljuta viče na mene "sto puta ti tlebam reć, je ti mene cujes? ili "dosta, zloćo jedna mala!"

moj je isto malo gundalo. ili je u fazi nista mu ne pase, cvili za sve pomalo, ili je faza da je opcenito ok, al ima teze ispade zbog sitnica

a kad ga pitam sta mu je, kaze da ne zna, da mu je tak doslo

evo sad je nagnjavio macka da ga je ovaj na kraju ogrebao. i drama jer ima ranicu. a ja mu kazem da jel zna koliko je on njega napikao, a on kaze da zna, al da se to macku ne vidi

znaci njemu nije problem sto ga boli nego da se to vidi i to mu je groooozno :roll:

Citiraj:

---

astral prvotno napisa

manal, možda je ovo totalno glupo pitanje i nema veze s vezom ( ne poznajem te pa eto) ali ipak ću pitati:
možda tvoj mali kopira tj. oponaša nekog muškog člana obitelji?
mislim, ja sam skužila da moja ponavlja rečenice koje su bile upućene njoj od strane mene, bake ili none... i to ne samo pogrde nego i pohvale...
npr. ona meni često kaže " bavo, dušo moja", ili kad ide spavat "laku noć,djeco moja"
isto tako i kad je ljuta viče na mene "sto puta ti tlebam reć, je ti mene cujes? ili "dosta, zloćo jedna mala!"

---

nije uopće glupo, logično je, kažem, znam da oni oponašaju (i baš mi je slatko to što tvoja mala govori!), ali je fora da ne prepoznajem čije bi to riječi bile... nekad znam tko to kaže, npr. glupo retoričko "Znaš šta?" mm :roll:, iritantno i meni!!! ali uglavnom ne prepoznajem... danas je recimo opsovao, tj. rekao je nešto tipa "j***te, kako je dobar auto" na što sam ostala baf! pitam ga tko to kaže. nitko.
oponaša nekad tetu iz vrtića, to sam nedavno skužila kada je mojoj mami rekao "Bako, ja sam jako ponosan na tebe." ali ne mogu znati što im ona sve govori. a vjerojatno to nisu neke ružne stvari, draga je teta.

i danas, dođem po njega u vrtić - on se ljuti što nisam stavila špangice u kosu!!! AAAAAAAAA!!! dođe kući, tatu ne pozdravlja, nego mu počinje "čantrati". ja krenem prepoznati osjećaj, rekoh, jel se ljutiš? a on, "pa ne. nego me je razočarao." ja ponovim, aha, razočaran si? on kaže "da", i tu je stalo. mislim da nije prizano ljutnju, kako se mi ne bismo naljutili, što znači da misli da će ljutnja biti sankcionirana, što je već loše, greška s naše strane. :-/

moja je recimo na dane na ratnoj nozi s tatom, jednostavno neće ni da ga pogleda a kamoli da ga pozdravi ili bože sačuvaj poljubi kad dođe doma, na šta on poludi.. kako je zločesta, neposlušna itd... onda opet nakon par dana stalno pita za njega, kad dođe doma ljubi ga, grli i sl.

ma , ne znam ni sama, nisam pametna.
sve mi se čini kao što kažu - mini pubertet - mijenjaju raspoloženja, a ne znaju prepoznati šta osjećaju i mislim da im mi u tome trebamo pomoći iako znam da bi nekad najradije pobjegla glavom bez obzira a ne raspravljala s njom
nekad ne znam ni šta ja osjećam a pogotovo dijete od 3 i po godine :)

nadam se da je faza i da proć brzo i do tada nastojim biti cool i ne histerizirat i vikat na nju ( što nije lako s obzirom na hormone:))

Citiraj:

---

astral prvotno napisa

moja je recimo na dane na ratnoj nozi s tatom, jednostavno neće ni da ga pogleda a kamoli da ga pozdravi ili bože sačuvaj poljubi kad dođe doma, na šta on poludi.. kako je zločesta, neposlušna itd... )

---

ne znam kako drugi, ali ja na ovo ne bi bas bila presretna. govorim o reakciji tm-a.

ne moze dijete biti odgovorno za to ponasanje. i moj ima takvih faza kad se tako ponasa prema tati. mm se ne ljuti na to, al ja mu dam do znanja da to bas i nije fer, dam mu neke konkretne primjere, ne moze dijete znati cijelu kompleksnost funkcioniranja obitelji

ma znam...to mu i ja pokušavam objasnit, pa pobogu nekad kad dođe doma od bake ni mene niti ne pogleda a kamoli poljubi pa mi to ne smeta....mislim to ja dijete:)

ali MM je jako tankih živaca, iznervira se u sekund i to za sitnicu i oduvijek se borim protiv toga...ne volim se svađati, ni vikati pogotovo ne radi gluposti
nemojte me krivo shvatiti, on nju ne tuče niti ne viče na nju nego "grinta"

Citiraj:

---

astral prvotno napisa

manal
mislim, ja sam skužila da moja ponavlja rečenice koje su bile upućene njoj od strane mene, bake ili none... i to ne samo pogrde nego i pohvale...

npr. ona meni često kaže " bavo, dušo moja", ili kad ide spavat "laku noć,djeco moja"

isto tako i kad je ljuta viče na mene "sto puta ti tlebam reć, je ti mene cujes? ili "dosta, zloćo jedna mala!"

---

Tako i moja. Kaže: "joj, tatice, opet si prolio, joj, šašavi, neuredni tatice!!!" (nema zločesti/a)
Djeca kopiraju naše ponašanje i našu reakciju na nepodopštine. Kod nas općenito slabo ima ljutnje. Ljutnja je rezervirana za skroz krucijalne stvari. Ostalo joj dajemo do znanja na neki funny Pepa pig način. Ako ona prolije nešto, reći ću joj (bez ljtnje) joj šašava, neuredna L..., donesi krpu i to pobriši! Ako ja prolijem, reći će mi: šašava, neuredna mamica, donesi si krpu i to pobriši. Moja reakcija je: bravo, lutko, dobro si to primijetila, vidiš kako ja nisam pazila i sada sam prolila, to nije lijepo od mene, trebala sam više paziti. Ali to nije strašno, sada ću ja to sve lijepo pobrisati.

Ovakav način kod mog djeteta fantastično funkcionira. Kada ode baki ili teti onda je sva pametna pa njima prodikuje i uči ih. Šašava bakica moraš reći oprosti, moraš reći hvala, kada kišeš stavi ruku. Naravno i baka i ostali pohvaljuju ju kako je lijepo primjetila.

dobar pristup Njetočka! :-)

da, super, i ja sam s mojom tako komunicirala kroz šalu sve dok nisam ostala trudna...ali sad mi je teže kontrolirat sebe

manal, vidim da imas i malu bebu uz njega. prvo sto mi je palo na pamet je da trazi tj.skrece paznju na sebe. probaj se prisjetiti otkad je takvo ponasanje krenulo, da nije sa rodjenjem bebe? i mi imamo bebu doma i stariju curku koja je imala svakakve promjene u ponasanju kad se mali rodio. bilo je i bezrazloznog durenja, svadjanja, neposluha, tucnjave sa djecom...ma svasta..
sad polako to dovodimo u red i trudimo joj se svakodnevno davati do znanja koliko nam puno znaci. nista manje od bebe.

nely, beba je još u trbuhu :-)
inače, to bi bilo dobro obrazloženje za takvo ponašanje. i bojim se kako će izgledati kad se rodi brat... sada je super sladak kad pričamo o bebi.

Moja je isto reagirala na neki svoj način na dolazak brace. Ali kako je naučena iskazivati osjećaje sve je lakše. Ali obavezno svakog dana joj govorimo kako ju jako puno volimo. I nju i bracu i tatu i tetu i baku pa nabrajamo. I sada svaku večer prije spavanja ona nama kaže da nas jako, puno voli i onda nabraja koga sve voli. I daje nam puse i grlimo se i mazimo po glavi, svi, cijela obitelj, navečer prije spavanja kada je najmirnije jer je uvijek ludnica preko dana.

I ja sam ponekad preko dana i luda od svega i svim i svačim opterećena, ali navečer se nekako smirimo svi i pomazimo i malo zaliječimo dnevnu ludnicu.