Prijevremeni porod (35+2), drugi put
Ne znam zašto ali je priču o drugom porodu mi nekako teže napisati nego onu o prvom. Vjerojatno zato što jednostavno nisam očekivala da ću roditi.
Dva dana prije poroda se Damjan umirio. Spomenula sam to svima, no nisam to smatrala previše bitnim, koliko god me nerviralo, jer kao ima manje mjesta, on raste, a i bila sam na pregledu par dana prije i sve je bilo b.o. – od posteljice, trudova, do stanja cerviksa. Naravno da se sad znam zapitati zašto nisam išla provjeriti stanje. S prvim djetetom sam se s 33 tt (priča s poroda je isto tu negdje napisana) otvorila, bila u bolnici do 34+5 kad sam rodila - vaginalni, superbrzi porod, otvaranje uzrokovano e.coli a porod se desio jer mi je vodenjak puknuo 34+2.
Subota ujutro, dan prije Uskrsa. Budimo se, danas bojamo jaja, Tin i ja. Uzbuđenje je veliko. Odlučila sam i raditi tortu od jagoda i jogurta za Uskrs da odnesem svekijima kod kojih idemo na uskršnji ručak.
Oko 8 sati, jaja su skuhana, i na stolu, boje pripremljene (neke mramorne iz Mullera), sastojci za tortu su na radnoj površini. Idem na wc kad ono sukrvica.
Pretpostavljam da se otvaram, no kako se to jutro Damjan nije uopće javio uhvati me totalna panika. Količina sukrvice je minimalna, no zovem privatnog svog ginekologa (ne mogu ga dobit na mob), zovem mm-a i kažem mu da dođe (radio je).
Spremam se, spremam Tina. Stvari za rodilište, rađaonu su zbog problema s tlakom (ležala sam 5 dana u bolnici s 25 tt zbog visokog tlaka, od tad sam bila na neslanoj dijeti i tlak se bio ok, čak i na sam dan poroda) davno spremljene (i hvala Bogu na tome). Legnem na kauč, mrdam trbuh, pijem, jedem. Ništa.
Mm je tu u roku 20 minuta, idem na wc, sukrvice ima još više. Počinju nešto nalik na trudove. Nije mi jasno, kako se sad to dešava. Do prije sat je sve bilo uredu.
Vozimo se prema zadarskoj bolnici, zove me gink i kaže da idem direkt u rađaonu. Nisam ni do vrata došla a gink je zvala bolnicu i dočekuje me doktorica.
Hitno ctg. Čim su me staviti i našli srce meni je laknulo. No vidim da ctg registrira trudove. Pa ja sam 35+1. Rano je još. Još je rano….. Mislim da ovdje kreću svi problemi. Ovaj ctg je uhvatio trudove, i prikazao ih.
Na ctg-u sam sat vremena. Urin mi je ok, tlak mi je ok. Doktorica kaže da ako vaginalni pregled bude ok idem doma se malo odmorit i da dođem opet popodne na ctg. No vaginalni pregled pokazuje da sam prst otvorena i da ima dosta sukrvice. Doktorica kaže da je to od otvaranja ali da me ne može poslati kući. Šalje me u rodilište, ali u 4.doba, gdje sam sama, imam svoj wc. Trudovi me peru na 10 minuta, mene boli onako, a ctg pokazuje neke mini trudove. Svi su dobri, kad kažem da me boli donesu ctg, ali ne pokazuje trudove a mene boli, znam da imam trudove jer nisam prvortoka. Na ctg-u neke mini 10-20-30 a mene baš boli.
Svakih 2h idem na ctg, stanje je stalno isto. Doktorica dolazi i kaže da ako ne rodim u roku 24h da idem na održavanje trudnoće, gdje će mi dati tokolizu a da će mi oni dati dex za pluća za svaki slučaj.
Poslije mi je rekla da se vidjelo da se neće moći zaustaviti porod pa da me nisu htjela prestrašit. I hvala joj na tome jer mislim da bi sve prošlo puno gore.
Oko 9 navečer mene peru trudovi već na 6, pa na 10 minuta. Govore mi svi da neću roditi, na ctg su trudovi i dalje slabašni ali mene boli. BOLI. Dobivam dex. I dalje me prikopčaju na ctg, i dalje mini trudići, ne mogu vjerovati da se ne vidi koliko me boli. :-o
Oko 10 su trudovi na 4minute, zovem sestru da me boli i da mislim da ću rodit. Trebam li se odjenuti, zvati muža ili nešto. Stavlja me na ctg a trudovi i dalje minimalni, a ja se sad već raspadam. Dišem kroz trudove a sestre me gledaju što to radim. Pa nisu to takvi trudovi, za porod, kaže sestra. Ne oblačim se, i dalje sam u svojoj pidžami i ne zovem muža (koje je propustio i prvi porod).
Oko 11 trudovi na 3 minute, zovem opet i dolazi doktorica. Idemo na uzv jer i dalje imam sukrvicu.
U ambulanti se penjem na stol ali od pregleda ništa, kako me boli ne mogu pogledati ni vodu ni ništa. Pokušavaju dosta puta no kad me uhvati trud svu opremu "izguram" van. Idemo na uzv. Dijete je procijenjeno na 2700g (a par dana prije na pregledu je bilo 3000g pa me hvata panika) i posteljica izgleda loše. Vode ima malo i ništa. Nema ništa od održavanja, čekamo do jutra da porod krene. Meni je to uredu, jer se bojim indukcije, dripa i ostalo te imam vjere da ja to mogu sama obaviti. Vraćaju me u 4.porođajno doba.
11.30 i eto mene u wc –u. Čišćenje. E sad mi se upalio alarm.
I dalje ne vjerujem da ću rodit. I oni mi svi govore da neću rodit. Ali mene sad boli na minut. Sestre mi daju spazmex, i normabel i kažu da idem spavati. I idem ja, jer opet na ctg ništa, trudići. No ne mogu ležati, boli me, ustajem se i prodisavam trudove. Najbolji položaj mi je stojećki. Masiram si sama leđa.
Oko ponoći osjećam nagon za tiskanje. I dalje sam u svojoj pidžami, u sobi. Dolazi sestra, ctg pokazuje neke trudove (čak do 40 :roll:), ali to „nije za rađanje“, nisam ni 5 minuta na ctg-u i kažem sestri da ili moram tiskati ili moram opet na wc.
Panika. Dolaze babice i doktorica. Žele me pregledati ali nema šanse. Idemo preko puta do predrađaone, kažu mi da se popnem na stol. Ja se ispričam i kažem da ne mogu. Doktorica mi kaže da se moram pregledati, da ne mogu sad ovdje roditi, a ja joj samo kažem da mi je žao ali da ja moram tiskati. Ja moram tiskati.
Presvlačim se (sama), idem u rađaonu (hdB ima samo par koraka do nje i babice i doktorica mi pomažu) i čim sam legla na stol tiskam.
Tiskam u ljutnji, očaju i nemoći. Nisam ni mm-a zvala, zašto su me opet ignorirali. Vodenjak nije pukao, pa ga doktorica prokida, slažem se s tim, jer sam doslovno samo za izgon se popela na stol. Nema klistira ni brijanja jer nema vremena. Prokidanje vodenjaka je dosta bolno, vode ima malo.
U 00.25 stiže Damjan, 3110g i 50 cm, čujem plač. I minut nakon toga mi je najgori trenutak, sjetim se muža, opet nije bio na porodu. Zovem ga, budim ga i samo projecam da sam rodila. On je šokiran. Doktorica je zabrinuta, Damjan nije zreo, čudno diše, nije otvorio oči. Apgar 9/10.
Pokazuju mi ga a meni izgleda prekrasno. Savršeno. Crnokos namrgođeni dečko.
Odnose ga.
Posteljica se ne porađa. Zar opet? Ovaj put potežu, izvlače i gnječe. Bunim se, čak guram rukama od sebe, ali me nitko ne doživljava. Na kraju su je iščupali, ostali su neki ugrušci pa dobivam kasnije terapiju.
Voze me na odjel. Pitam za Damjana, nitko ništa ne kaže. Presvlačim se i ležim. Ne mogu zaspati. Ujutro dolazi vizita, doktor kaže da je ok, da diše, u inkubatoru je, nezreo.
Nakon toga sam zaspala kao klada.
7-i dan izlazi iz inkubatora, konačno na maminoj cicki (do tad se izdajam, hrane ga na špricu i na bocu).
Moje malo uskršnje čudo.
