Noćni tantrumi koji traju po 2, 3 sata

Unazad mjesec dana su nas krenuli tanrumi, dnevni. Znaju oni kad je drugi rođendan :).
Nismo se odmah snašli, pa bi ga vodili na kišu i u mrak van oko 20.3o jer je baš to htio i ne bi prestao urlati, no čitali smo, surfali... i nekako ih preživljavamo, postavljamo granice, ignoriramo, mazimo... i prođu.

Ali krenulo je i po noći. I za razliku od ovih dnevnih, to traje po dva, tri sata da ga ne možemo umiriti i da urla. U 2 ujutro se probudi i odmah živčano plače da hoće izaći iz sobe, u dnevnu / kuhinju... piti kakao / jesti žgance / gledati Pepu... Ili ga ne pustim, nego kažem da je noć i da svi spavaju, i Pepa, i žganci :)... pa urla sat vremena, ili ga pustim van iz sobe da vidi da je mrak... uglavnom, dala mu te žgance ili ne (a jednom sam ih kuhala u sred noći)... kad mu dam to što hoće, baci to, počne lupati po tome i više neće, i krećem u novih sat vremena urlanja... pa ga smirim, pa se dogovorimo da ćemo malo pročitati slikovnicu, i onda ugasiti svijetlo i spavati, i on se složi, i ugasimo svjetlo... mir je, ja počnem tonuti u san i on ponovo urla da neće biti u sobi, da hoće van u drugu sobu, baca se, vrišti, udara me, hoće skočiti s kreveta dolje iako je mrkli mrak i ništa ne vidi... i to sve skupa traje po 3 sata.

Jednom, samo jednom nakon takvog buđenja mi je uspjelo da sam ga nakon takvog buđenja iznijela i sobe i rekla "vidiš da je mrak, da svi spavaju, idemo i mi natrag" i pristao je.

Ostalih 6-7 puta u zadnjih 3 tjedna je to trajalo po 3 sata, zadnji put prošlu noć, zato i pišem.
I onda svi skupa zaspemo oko 5, a 7.30 na posao i u vrtić...

Znam da je faza, i da će proći :love2:, ali ne znam što da radim, kako da ga umirim. Jednostavno bude preživčan, baca igračke u zid i vrata, noćas je iz sve snage gurnuo i prevrnuo stolicu (izbjegavam susjede). Čak i kad mu dam to što traži, te sekunde kad dobije više neće, nego se počne bacati, udarati mene i sl.

Po danu nekako lakše prođu... možda zato što mu "dozvolim" da se isplače, tj. ignoriram ga ako ništa drugo ne pali. Po noći jednostavno nekako ne mogu pustititi da urla 15-20 min bez prestanka, pa razgovaram, razgovaram, pregovaram, nosim, mazim... smirim ga na par minuta, i kad osjetim da ću pasti u nesvjest, kažem "hoćemo sad leći u sobu?"... i onda krene ispočetka...

Razmišljam što se promijenilo... i mislim da premalo spava. Tj. Budi se u 7.30 za vrtić, tko zna koliko tamo spava... ja dođem kod mame oko 18h po njega, malo se zadržimo (dok si gospodin pocica), idemo u park, doma smo tek oko 20h. Dok jedemo i spremimo se za spavanje bude 21.30, zaspe oko 22.00 / 22.15. Osjećam da mu je to malo... vikendom zna i do 9 odspavati. Probala sam u zadnje vrijeme pomaknuti sve, da jurim s posla, da nismo tako dugo kod mame / u parku pa da dođemo doma oko 19.00, ali opet rijetko zaspe prije 21.30.
I ne da nije umoram, nego mu i mi falimo pa se ne da u krevet.

Osim toga, zadnjih par mjeseci je borba za dnevno spavanje preko vikenda, nekada bi mi trebalo i po 2 sata da ga uspavam. Radili smo dvije greške... vikendom bi spavao bar sat vremena duže nego preko tjedna (a i mi - ko ne bi :)) i onda smo i to popodevno uspavljivanje micali na skoro 14h (kad se u vrtiću već probude). I druga stvar, ako se ne bi dao, ja bi ga pustila da se vrati iz sobe u dnevnu na još malo igranja, pa za 15 minuta natrag... i tako... nekad bi nam zaspao tek u 16h, probudio se u 18h, i ludi tulum subotom do 23, a i nedjeljom repriza.

Ako ga ne bi uopće uspavljivala, tj. ako bi nakon 2 sata odustala jer ne bi imala više snage, nego kao pustimo ga do navečer, ne bi izdržao, već bi se oko 18h skljokao, pa da bar onda spava do jutra... ne, on do 20h, pa ajmo večernji tulum...

Onda sam presjekla, i subotom se ruča u 12h, u 12.30 ulazi u sobu i ne izlazi van. On se baca preko mene, skače s kreveta, ja ga uzmem na ruke i ponavaljam "sad se moramo malo odmoriti" on urla "ideeeeeeeeeeeemooooooooo vaaaaaaaaan u duuuuuuuuguuuuuuu soobuuuuuu". Nakon 45, 60, 90 minuta udaranja, šamaranja (on mene, ne ja njega), bacakanja zaspe. Moram ga držati i nositi, inače skače s kreveta, sam otvori vrata i bježi u drugu sobu, a i iz kinderbeta (koji inače služi za ukras i odolaganje stvari) nekako može izaći, tj. baciti se na pod. Pa ga držim, a on me tuče...

I tako zadnjih par vikenda. Osim 2 spavanja u sjedalici (zaspe za sekundu), jer smo išli u goste, pa smo krenuli dva sata ranije, parkirali ispod drveta i čekali da se probudi. I jednom je pristao ići u sobu spavati, ali nakon toga smo opet imali i plačne epizode uspavljivanja.

Što sam se raspisala...

Je li sad zbog tog vikend dnevnog uspavljivanja ima noćne tantrume? Da odustanem od toga, ili da ustrajem i čekam da tantrumi prođu sami od sebe... pod uvjetom da su od toga?

I ono tužno... možda mu samo falimo pa koristi noć za to, ali stvarno smo svaku sekundu osim tih 9-10 sati, što ode na posao, s njim. Tu ne znam kako bismo mu nadoknadili sebe :-(.

p.s. Nema upalu uha, išla sam kod ped.

imas topice o tantrumima. gadno je, znam. :hug:

Ja ti samo mogu pruziti jedan :love2:

Nocne tantrume srecom nije imala, a ni dnevni nisu bili bas takva strava.
Ali dnevno spavanje.... bas tako kako pises. I svakim vikendom je bilo sve gore i gore. Isto je urlala, tukla nas, grizla... ma svasta nesto. Bolje da ne pricam.
E sad - moje "rjesenje" je bilo prilicno ajmo rec kukavicko, ali je djelovalo - a sastojalo se od toga da prakticno svaki vikend pred rucak ide baki na igranje, i tamo bi bez problema zaspala u 13 iako je prethodno spavala do 9. Meni pak u tim istim uvjetima ne bi zaspala do 16 i to isto uz minimalno dvosatnu scenu. Druga varijanta je bila da "slucajno" idemo nekud autom oko 13, pa da odspava makar pol sata u autu.

Probali smo i da ne spava - bila bi neopisivo premorena, nervozna, zivcana, cendrava i totalno nerazumna. Uglavnom (da kucnem o drvo, drzim fige i sl.) tek sad, s 3,5 godine, te scene za dnevno spavanje su se skratile, pa je i ja mogu uspavat popodne (kasnije nego u vrticu ali ipak u razumno doba, oko 14) ali uz hrpu mita, pripremnih razgovora i sl. Dok nije dovoljno odrasla da se makar malo urazumila bilo je ili kod bake ili ovakva ruzna dugotrajna scena (koja bi mi pokvarila svaki vikend i skoro svaki dan ljetovanja) ili trpiti premoreno neispavano dijete koje onda ipak ne moze zaspati do kasno...

Ja ne mislim da su trantrumi zbog scene s dnevnim spavanjem (njima je to u vise u rangu zabave nego traume, nama je to trauma i tlaka), ali to sto je opet u vrticu je vjerojatno jedan od razloga iako je glavni razlog najvjerojatnije samo to da ima dvije godine :gaah:. Ne znam sto bih na tvom mjestu, vjerojatno bi ostavila cijeli stan u mrklom mraku i rekla mu da ako hoce moze ic u dnevni boravak ali da vi dvoje ostajete spavati jer je noc i vrijeme za spavanje. I pravila se da spavam (doduse, kad sam to probala za dnevno spavanje moja me cupala i na silu mi otvarala oci da ne smijem spavati... )

Kod nas je bilo identično u toj dobi, samo što po noći nije trajalo baš tako dugo, već nekih sat najviše sat i pol. I nije bio razlog dnevno nespavanje jer je gospodin po danu spavao dva do tri sata. Mislim da smo mu mi jako falili preko dana pa zato nije htio navečer zaspati i radio je scene. A noću se budio redovno, i isto smo sve isprobali. Na kraju bi ga na smjene nosili u dnevnu sobu koja je bila u mraku, nekad bi mu samo pjevušili jer ga je to smirivalo, a kad ni to nije pomagalo upalila bi BabyTV oni imaju po noći nekakvu smirenu muziku koju na ekranu prate izmjenjujuće boje, malo je hipnotizirajuće i stvarno bi to pomagalo. Ali morala sam ga pustiti da zaspi u dnevnoj i to čvrsto, ponekad bi i ja zaspala pored njega, pa tek onda da idemo u spavaću jer sam ne bi legao u krevet ni u ludilu.
Sad ima 28 mjeseci i te su se epizode gotovo ukinule, još samo ponekad imamo ovakvo ludilo noću, iako dnevnih tantruma ima (ali mislim da je tu malo i njegov svojeglav i tvrdoglav karakter).

Mislim da mu falite.
Mi smo problem s uspavljivanjem, ako mi je baš bilo važno da zaspi, jer sam vidjela da će nam nespavanje ukenjati cijeli dan, riješili da sam ga stavila u auto i odvezla jedan krug. Onda bi zaspao i odnjela sam ga u krevet.
Dolazila sam s posla u 15, umorna, svega mi je dosta, a on čeka mena da zaspi. Naravno onda sam ga nosila kao magarac cca sat vremena. Teška vremena.:roll:
Uglavnom, ubacila bih ga u auto i provozala, ali u toj dobi smo polako i izbacili dnevno spavanje (2 godine). :preporod::yes:

Noćne probleme bih pokušala riješiti da mu odmah kažem da je mrak u cijeloj kući i pustila ga neka sam ide odmah vidjeti (ne znam koliko se snalazi u mraku).
Ili bih ga odmah pokušala prekinuti nekom jaaaaaako zanimljivom pričom, ili u krajnjem slučaju bih rekla, da će susjedi doči lupati na vrata. :roll:

Rezervno rješenje bi mi bio crtić. Kao što jeveč neko napisao, pustila bih mu taj MiniTv i neka bulji 15 minuta i zaspi u dnevnom, jer stvarno nisam tip koji dobro trpi noćno urlanje. :mrgreen:

Bibilo, jesi li sigurna da je budan dok tantrumira? Mislim, može se on pričati urlajući i imati otvorene oči, ali jesi li baš sigurna da je svjestan?

Meni to po noći puno više liči na "night terrors".

I meni se čini da dijete premalo spava...

Moj mlađi je imao jedan kratak period sličan (u doba polaska u jaslice).

Rješenje je bilo OBAVEZNO popodnevno spavanje, jer ako bi ga preskočio, noću bi se budio u grčevima i strahu. Znao je tada ponekad noću dolaziti k nama u krevet (te godine smo ga preselili iz dječjeg krevetića, možda mu je i to bilo stresno, ne znam). Ponekad bih legla uz njega, često bi se on zavukao k nama, ali bi se poslije pokupio jer bi mu bilo tijesno.

U periodu naglog rasta morali smo pojačati večeru jer je i glad znala biti trigger noćnog buđenja (kod nas nije bilo palente, nego su se tražile hrenovke :-o) Ponekad je pomagao čaj s medom.

Što se noćnih mora tiče, dobra ideja mi se pokazala da odabere igračke tješilice koje su išle s njim u krevet (rezultat, moji školarci i dan danas spavaju s ponekim plišanim cuckom, mačkom ili medvjedom :mrgreen:)

Da, MartinaP, i meni, ali ako kroz ta 3 sata ima i epizode mira kad se normalno razgovara, dakle da je skroz budan i svjestan, onda vjerojatno nisu.

U toj je dobi (1,5-2 g.) i moja kći počela s tantrumima (night terrors), počela bi urlati, otvorila oči i krenula pokazivati prema vratima da hoće van ("idemo tamoooo!!!...). Što smo je mi dulje smirivali i vraćali u stvarnost, to je tamtrum dulje trajalo. Ponekad bi ponovo pristala vratiti se u krevet i zaspati relativno brzo (nakon pola sata), a nekad bi trajaloooooo. Kad je bila manja, zabavili bismo je vađenjem jaja iz frižidera, slaganjem po stolu i "čekanjem" hoće li izaći koji pilić.

Danas ima 8 i pol godina i još se tu i tamo javlja. Nakon što se osvijesti, razgovaramo i prisjeti se da je u tom trenutku sanjala neki grozan san. Dok se ne osvijesti, urla kao da joj kožu deru (zapomaganje na sav glas, zapravo do gornje granice mogućih decibela) i ne dozvoljava da je dotaknemo. Ako je prehlađena punog nosa (ili zbog alergije) usput i povrati.

(danas samo "tješim" ljude po forumu :roll: )

Kod nas je to bilo povezano sa polaskom u jaslice, i prošlo je kad se navikao na jaslice.
Šta da ti kažem, i mi smo gledali Pingua usred noći, budili susjede i slično, a sve je prošlo samo od sebe kad se navikao na jaslice.

Ako traži sve i svašta, a onda to sve odbija, očito ni sam ne zna izraziti što ustvari treba od vas, a nešto treba. Čini mi se sasvim moguće da mu falite.

I mi smo ovdje...počelo je jučer sa buđenjem i plakanjem ja bih rekla bez razloga, mazim ga, ljubim ga, grlim...plače i dalje. Muž je uskočio u neko vrijeme i brzo se smirio i zaspao, ali noćas smo oboje bili ovako: :gaah:... Ok, možda više ja nego on, bilo je prestrašno i trajalo je 2 sata... Probudio se i tražio da ga mazim, ajde dobro, mazim ga po licu i on se meškolji i spava, čim stanem: mama maziiii...i tako do besvjesti... Kako sam trudna i nije mi nimalo ugodno stajati na mjestu duže vrijeme, a kamoli u 1h u noći, lijepo sam mu objasnila da mama isto mora spavati i da ide u krevet, ali ne, neće čuti počinje deranje.

Odem u krevet, vratim se i objašnjavam, kumim, a urlici sve jači.... Na momente pokušavam ignorirati ali ne mogu dugo slušati urlanje, opet se dižem, traži vode, traži medu, hoće k nama u krevet, hoće ovo hoće ono... Kosu bih si počupala koliko sam bila na rubu živaca....

Opet ga puštam da "malo" plače, smiri se pa opet... i tako jedno 2 sata traje to mučenje da bi na kraju na jedvite jade zaspao jer sam i ja počela vikati da plače bezveze i da svi spavaju i da on mora spavati.

Ne bih ovo povezala sa ničim drugim nego to što zadnjih 3 dana ima temperaturu i bolestan je i sav je mazasti i nježan, preko dana smo stalno skupa, igramo se, grlimo, mazimo i ljubimo....
Frajer sada još uvijek spava (nakratko se probudio u 7h, probudio naravno i mene) a mama je zombi...

Hvala cure, ima super savjeta. Probat ću ga sad odmah pustiti van iz sobe, do sad bih ga uglavnom pokušavala dobiti da ostane u sobi, i time mu valjda samo digla živac. Jednom ga je umiirila i neka muzika, zvukovi za uspavljivanje, pustila s youtube-a, ali naravno laptop je morao biti na krevetu i on leći pored njega. Nakon 45 minuta sam bila sigurna da spava i išla sam maknuti laptop, ali je otvorio oči iste sekunde i imali smo još pol sata scene.

Probat ću nekako i da probamo spavati u 21h, ali to je stvarno tako teško izvesti kad tako kasno dođem po njega, i kasno dođemo doma... probat ću.

Što se tiče vikend uspavljivanja, imali smo i mi vožnje samo zbog toga, ali onda si ja već isplaniram čitanje knjige u autu, jer ga ni nakon 5, 15 ili 30 minuta ne mogu izvaditi i odnijeti na drugi kat, a da mi se ne probudi. I urla. Pa ga ja pustim sat i pol neka spava. Baka ne pali, prije dva tjedna ga je i ona nosila 2 sata i zaspao je tek u pola 4.

Čudoviše malo. I ako to sve urla samo zbog vrtića u koji ide 2 i pol mjeseca, a kad smo imali "tetu vikalicu" nije imao tantrume - onda ću ga razbiti :mrgreen:. Sad ću još žaliti zbog nje. Nadam se da je to ipak zato što ima 2 godine (ni onda se nije dao vikednom na spavanje, a navečer skoro do 23, ali je barem njoj odspavao po 3 - 3,5 sata pa je bio naspavaniji).

Nisu night terrors, budan je on...

To je stvarno faza. u toj dobi upravo je tako i nas malecka izluđivala, probudila se i redom tražila: gledanje pepe, ako je mama u sobi hoće tatu, ako je tata hoće mamu (uz urlanje), pa se odjednom sjeti neke igračke i hoće odmah i sad tu igračku (a mi je zaklopljenih očiju tražili od umora po sobi)... nismo previše dramili iako nas je strašno fizički iscrpljivalo. ali kako došlo tako prošlo, treba biti strpljiv i čekati da prođe. to je bila naša strategija ako je tako mogu nazvat. nismo se puno s njom objašnjavali iako je to bilo urlanje iz sve snage, jednom je isto trajalo skoro pa 3 sata.
sad spava i po 10 sati u komadu, drugo dijete... ali trebalo je čekati drugi rođendan i još koji tjedan nakon toga.

Nama se starija budila noću i plakala, nije znala reći šta joj je samo bi plakala, trajalo bi i po sat vremena. Tek nakon desetak dana :škartoc: sam shvatila da plače jer je svrbi guza, a onda kada sam je tako u plakanju skinula da pogledam guzu otkrila sam da ima - crviće! Bila sam toliko šokirana, nisam mogla zaspati ostatak noći, iako je ona nakon što sam je okupala i oprala guzu mirno zaspala. Crvića se bilo lako riješiti, ali i dan danas kada mi netko od njih zaplače usred noći gledam guzu.

Od njih troje jedino je E. imao noćna buđenja, ali otkad je bio beba. To je bilo buđenje u urlicima, a najgore je bilo. između 1 i 5 godina. I dan danas je tanak sa spavanjem, a zadnji tantrum je bio prošli Božić, mjesec dana prije 6. rođendana.

U stvari, jedva čekam pubertet, kažu da tada počinju više spavati :mrgreen:

Zagrljaj...
Nemam resenje ni ideje samo znam kako je...
U uzrastu od 20 meseci do preko 2 godine se uspavljivao ISKLJUCIVO i danju i nocu u kolicima (napolju, ne u sobi) ili kolima. Uvek. Na +40, na -10, kisa, sneg... Ako se probudi nocu, trazi u kolica. Ako pokusamo da ga uspavamo u kuci - urlanje... I tako smo nocima setali... Nije se budio svaku noc, ali drugog resenja nije bilo kad se probudi... Ah, da, inace je u tom periodu pomerio vreme spavanja i nije hteo da zaspi pre 2... Nocu :) izmedju 2 i 4 je bilo uobicajeno... Vrhunac je bila jedna noc kad se s popodnevnog spavanja probudio u 23:30... Mislila sam da cu da umrem, doslovno, od umora.
Onda je sa 2.5 dosla faza histerija pred popodnevno spavanje, a nije mogao bez tpg spavanja. Zakljucak: ne sme da bude gladan i umoran jer je to propast. Uveli smo ritam jela i spavanja i stanje se znatno popravilo.
Ima 4.5 uglavnom ne spava popodne i ja sam sretna mama :)
Procice....

Oživljavam temu o tantrumima. Mi smo evo krenuli s tim ne samo po noći nego i po danu. Danas je u bjesu zamahnuo glavom na stolicu i lupio si zubno meso, krvi je bilo da smo skoro išli doktoru. Ne znam kako ga utješit i pomoći mu, jer svaki moj pokušaj rezultira stejanjem i još jačim udaranjem nogu o pod, vrištanjem i grcanjem, pokušava me lupiti, podiže ruke da ga podignem, a kad ga podignem počinje vrištanje i otimanje. Kad se uspije smirit, ponovno bjesnilo može aktivirat ako se ja ustanem s kauča, obrišem nos, ako zazvoni telefon... Imam dojam da mu je najbolje u jaslicama. Tamo jede, spava i nema tantrume, kad ga ostavljam ne plače i kad dolazim po njega isto je ok. Razmišljam da odem razgovarat sa psihologicom u vrtiću. Po noći se probudi i malo stenje ali onda ako bilo kako skuži da smo tamo, onda kreće vrištanje. Žao mi je i njega i mene jer polako gubim živce i strah me da ne puknem. Osim toga brinem se za njegovu sigurnost.