http://superbeba.com/dojenje/moja-pr...nju-9-izuzetna
Pročitala sam ju u jednom dahu, more isplakala...
To je priča jedne vrlo hrabre majke koja je odlučila dojiti iako je ostatak svijeta bio protiv.
Printable View
http://superbeba.com/dojenje/moja-pr...nju-9-izuzetna
Pročitala sam ju u jednom dahu, more isplakala...
To je priča jedne vrlo hrabre majke koja je odlučila dojiti iako je ostatak svijeta bio protiv.
Ne otvara mi. Javlja mi da je stranica zarazena virusima.
Probaj ponovo otvoriti,tako je i meni pokazalo prvo.
wow, svaka čast ženi :naklon:
Ajme, naježila sam se i rasplakala...
Stvarno, svaka joj čast! :naklon:
stvarno izuzetna priča :heart:
I mene je rasplakala priča.... svaka čast mami na upornosti.....
Majka hrabrost :heart:
Ja pokusavavam otvoriti preko mobitela ali javlja ovo:
DA UMRAT SRBSKITE BEBINJA ! HACKED BY
ANTISEC TEAM [ALBANIAN]
svaka čast! ako je ona mogla svatko može.. :naklon:
ista stvar!Citiraj:
BusyBee prvotno napisa
uh, al sam se naplakala. sta je zena prosla.. svaka joj cast 1000 puta.
ajme krasno, to je Mama!
Vi koje ne možete otvoriti stranicu... Koristite li možda Internet Explorer?
Zbilja prekrasna priča. Svaka čast majci!
:cry::klap::heart:
Da,internet expl. ne otvara
hakirana stranica by kosovo warriors :/
koristim google za android, ne explorer.
a da mozda netko kopipejsta tekst ovdje? :-)
E sad ga fućkaj, više ni ja ne mogu otvoriti. I počela treštat neka luda muzika, jedva sam to ugasila. Dobro da nisam malca probudila :shock:Citiraj:
seven of nine prvotno napisa
Da, stranica je hakirana... Šteta. :(
Mogu ispričati priču u kratkim crtama, ali neće biti ni približno tako dojmljivo kao da ste tamo pročitale. Osim ako je netko talentiraniji od mene pa će to ljepše ispričati.
probat ću ja kopirat
Evo dobila sam info da je stranica hakirana al da bi uskoro trebala bit osposobljena, kroz sat-dva.
Probajte sad, meni radi link normalno.
Od momenta kada sam ugledala one dve crtice na testu pa do samog porođaja, mogu da kažem da sam imala divnu trudnoću. Svi su jedva čekali da se beba rodi, nagađali da li ce biti dečak ili devojčica, kako će se zvati, šta treba kupiti pre nego što se rodi... samo se meni nije žurilo. Meseci su polako prolazili, stomačić se zaokruživao, to malo biće je raslo u meni, pospano i bezbrižno... Lagano se ljuljuškalo u mojoj materici, pokretom mi dajući do znanja da je tu i da je sve u redu. A ja sam ga mazila, pevušila mu, hranila ga, pojila, grejala, štitila... ja sam bila ceo njegov svet i on je postao moj...
Možda će nekome zvučati ludo, ali kada se rodio, kada su ga prvi put na 5 minuta odneli od mene, u isto vreme presrećna i uplašena, osetila sam da mi nešto nedostaje, da su mi oteli nešto moje. To je bio prvi put da se razdvajamo. Onda su mi ga doneli i stavili na grudi. Dojenje je za mene bila jedina opcija, majčino mleko je najbolja hrana za bebu i svaka majka mora da doji svoje čedo. Priroda je to tako uredila i ako mogu svi zašto ne bih mogla i ja? Mesecima sam se plašila porođaja, a o dojenju jednostavno nisam razmišljala... kada je gladan staviću ga na siku, ne može biti teže od toga...
http://superbeba.com/images/stories/ni1.JPG
U bolnici sam pokušavala, nije išlo, moj malac je bio pospan, nije vukao, a ja sam bila preumorna. Žena sa kojom sam delila sobu je jezivo hrkala, a sa njom je u duetu hrkao i njen muž, jer su ovde gde ja živim posete neograničene. Onda je nagrnula familija, njena pa moja, odnosno moga muža, pa drugovi, pa kolege sa posla... oni koji se nisu pojavili zvali su telefonom i do neba se izvinjavali sto ne mogu da dođu... A ja sam samo želela malo tišine, da zagrlim svoju bebu, da ga gledam, nisam mogla da ga se nagledam! Jako sam želela da ga dojim, iako nije vukao bila sam spremna da pokušavam, da ne odustanem. Sestre su mi rekle da nemam mleka, pedijatri mi preporučili koje AD mleko da kupim, jer beba zaboga mora da jede.
Došli smo kući, kupili smo AD mleko. Pokušavala sam da ga stavim na siku, nije vukao, samo je spavao. Izdajala sam se po malo i davala mu to na špric. Četvrtog - petog dana mleko je krenulo, ali L. nije hteo da siki. Držala sam ga dojci noć i dan, samo je spavao... To me je jako plašilo. Vodili smo ga u hitnu, rekli su da je sve u redu, da je umoran, da mu dam na flašicu i obavezno AD, jer je ono jače. Nisam mogla da znam koliko on uopšte posisa, ali mi se činilo da gubi na težini. Sa osam dana smo primljeni u bolnicu. Moje dete je teško disalo i bilo je plavo u licu. Imao je 200g manje nego pri izlasku iz bolnice. Osećaj krivice je bio strašan, zašto sam toliko insistirala? Zašto nisam uvela flašicu? Šta ako mu se desi nešto strašno? Imao je bronhiolitis. Sada je bilo jasno zašto je toliko spavao, zašto nisam uspevala da ga probudim, zašto nije imao snage da vuče...
U bolnici sam upoznala divne sestrice koje su mi pokazale kako da se pravilno izdajam, dale su mi pumpicu na korišćenje i ja sam se izdajala na 2 sata po 20tak minuta. L. su hranili u početku na sondu, pokušali su da mu daju na flašicu ali on ni za nju nije imao snage. Posle nekih nedelju dana je prihvatio flašicu i ja sam bila presrećna. Više mi nije bilo bitno da li ću ga dojiti ili ne, važno je bilo samo da jede, šta god, moje ili AD, samo da konačno dobije koji gram. Iz bolnice smo izašli posle 15ak dana, ja sam sada imala skoro dovoljno mleka da podmirim njegove potrebe, ali on nije sikio već ga je pio na flašicu. Mislila sam da ću ga kada dođemo kući lako vratiti na dojku.
U bolnici nas je dočekao još jedan šok. Dijagnostikovana mu je kongenitalna katarakta, čekale su ga dve operacije, sa 6 i 8 nedelja.
http://superbeba.com/images/stories/ni2.JPGKontrola kod babice 5 nedelja posle porođaja. Saopštava mi da nemam dovoljno mleka, da su mi grudi male, bradavice uvučene, da verovatno nemam dovoljno prolaktina, da nikada neću moći da dojim. Dodaje da zbog toga nisam ništa lošija majka od onih koje doje i da AD mleku ama bas ništa ne fali. Govorim joj kako ja svoje dete hranim mojim mlekom ali izdojenim, kako imamo samo jedan obrok AD uveče, a ona mi odgovara kako bebi treba "majka a ne krava muzara". Okrećem se i izlazim bez "doviđenja i prijatno". Na putu do kuće plačem, suze same liju. Osećam se kao najgora majka na svetu, da li je moguće da me niko ne razume?! Sutradan odlazim kod ginekologa, želim da me neko posavetuje kako da pumpicom podstaknem laktaciju pošto beba ne vuče. Doktorka mi predlaže tablete za zaustavljanje mleka i saopštava mi da sam u teškoj post-porođajnoj depresiji čim toliko insistiram da dojim. Jer da nije tako opustila bih se i uživala u bebi. Kaže mi da moram da izbacim pumpicu, da se odmaram što više ako hoću da se oporavim. Otpisala sam i ginekologa. Odlazim kod pedijatrice koja vodi L. Molim je za pomoć, užasno želim da izbacim i to malo dohrane ali mi ne ide. Daje mi uzorak sa nekim AD mlekom ubeđujući me da je odlično. I nju otpisujem, nalazim pro-dojeću pedijatricu koja me podržava u relaktaciji, preporučuje mi jedan preparat, navodno za podsticanje proizvodnje mleka i što je najvažnije govori mi da sam ja jedna divna mama i da radim pravu stvar. Što se porodice tiče, svi su poverovali u onu pricu o PP depresiji, sklanjali se od mene, nabacivši mi s vremena na vreme da dete mora da jede, da ja nemam mleka i da se pod hitno sredim i pomirim sa tim. Jednom prilikom sam čula kako pricaju da se L. zbog mene razboleo, jer je moje mleko nekvalitetno, pa je dete gladno. Napravila sam takav skandal da se zgrada tresla, od tada me niko više nije dirao. Možda sam ja u to vreme i delovala malo ćaknuto, 24h priključena na pumpicu, nervozna, umorna, zabrinuta... stalno sam mislila o operacijama koje slede, jednostavno nisam želela da slusam savete i pridike.
Odlazimo u bolnicu, prolaze i te dve operacije. Strašno je ispratiti novorođeno dete u operacionu salu ali ja tada nisam ni slutila koliko nas velika borba tek čeka... Samo sam znala da radim pravu stvar. Odustala sam od dojenja. L. nije smeo da se napreže i da plače dugo. Već je bio navikao na flašicu i rešila sam da ne insistiram. Izmlazala sam se danju na 2h, nocu na svaka 3h. Kada god bi beban zaspao panično sam hvatala pumpicu, spavala sam po 3 do 4h dnevno, ali je mleka bilo sve više. Kada je napunio dva meseca potpuno smo izbacili dohranu. Još u par navrata sam pokušavala da ga vratim na siku, ali nije uspelo. Pokušali smo i sa SNS sistemom za relaktaciju, ni sa njim nije išlo. Bilo je dana kada je lepo sikio, 2-3 epizode od po par dana, a onda bi se nešto desilo, otišli bi smo u bolnicu i on bi krenuo da bojkotuje siku i da plače sve dok mu ne dam flašicu. Kasnije sam saznala da se to zove štrajk. Popustala sam, ipak su njegove okice sada bile najvažnije. Ali tih par dana, tih nekoliko sati koliko sam uspela da ga dojim, slobodno mogu da kažem da su najsrećniji i najspokojniji trenuci u mom životu. Mama i beba mogu da budu toliko bliski samo dva puta u životu... u trudnoći i za vreme dojenja. Imala sam moju bebu kraj sebe, kao što sam nekada osećala njegove pokrete u stomaku, sada sam osećala tu malenu toplu ručicu kako pridržava siku ,dok me gleda onako zaneseno i blentavo...
A onda je beban prestao da gleda. Redovna kontrola, saopštavaju mi da se postoperativni tok iskomplikovao i da je moje dete slepo. Provodimo 4 nedelje na listi čekanja za operaciju koja bi mogla da mu spase vid, odbijaju nas u jednoj, pa u drugoj bolnici... jedno veče ga u ćebencetu odnosimo u bolnicu, jedno okce je nekontrolisano raslo u toku popodneva, akutni glaukom, hitna operacija, završavaju oko ponoći... Provodimo 3 nedelje u bolnici, za te tri nedelje operisali su ga jos dva puta. A ja sam nastavila da se izmlazam, stres je činio svoje, bilo je momenata kada ni kap nisam mogla da iscedim. A onda bih pogledala moju malu hrabru bebu, uzela ga u naručje, privila uz sebe... i mleko bi krenulo. Zanimljivo je to, da kada god bi on bio u velikoj opasnosti ja sam imala naviranje mleka. Kada god smo se pripremali za operaciju, dok je plakao od gladi, mleko je nekontrolisano teklo. Moj dečak je bio gladan, nije smeo da jede, a ja sam imala tako veliku potrebu da ga nahranim!!! Za vreme svake operacije sam se izmlazala, nisam mogla da sedim skrštenih ruku i čekam. Ovako sam činila nešto za njega, spremala mu mlekce, koje bi on kasnije, onako gladan slatko popio. Ubrzo smo postali povlašćena mama i beba u bolnici. Sestrice su mi noću donosile mleko, jogurt, voće, ujutru kafu, govorile su da tako nesto nikada nisu videli, da sam ja jedna neverovatna mama. Ta podrska mi je mnogo znacila.
Zatim je krenula terapija kortikoidima, jako visoke doze za jednu tako malu bebu. Pokušaj da se izbegnu dalje komplikacije... Bilo je kontraproiduktivno, komplikacija je bilo i više nego što smo mogli da zamislimo. L. je operisan jos četiri puta. Lekovi su prouzrokovali Kušingov sindrom: beban je bio jako otečen u licu i zglobovima, pojavile su se dlačice po telu, jako povišen krvni pritisak... i bio je stalno gladan. Ja sam pojačala izmlazanje i uspevala da ga pratim. Bilo je dana kada je pio i po 1200ml mleka dnevno i nije bilo nimalo lako izdojiti tu količinu. Kada je terapija kortikoidima obustavljena nadbubrežna žlezda je prestala da funkcioniše, kortizol je pao faktički na nulu, ali mi to tada nismo znali. Ja sam sumnjala, ali nisam imala nikakve dokaze za to. L. je preko noći prestao da jede! Odbijao je mleko, kada smo sa 6 meseci pokušali da uvedemo čvrstu hranu, ni nju nije hteo. Kada bih mu približila flašicu vrištao je i zacenjivao se. Par puta smo ga vodili u bolnicu zbog dehidracije, bio je u stanju da po 24h ništa ne pojede i ne popije. Davala sam mu na silu, na špric, po malo, samo da ne dehidrira. Gasio se polako, izgledao je umorno, smejao se i gugutao, ali je bio previše mirna beba. Počela sam da ga hranim dok spava, tako sam uspevala da mu dam po malo mleka - noseći ga u jednoj ruci i pevušeći mu... I tako smo mesecima funkcionisali, ne znajući šta se sa njim zapravo dešava. Zglob leve ruke mi se potpuno izdeformisao od nošenja i ljuljanja ali sam tako uspevala da ga nateram da barem nešto pojede. Opet su se pojavile sve one dobre duše sa početka priče da me posavetuju i kažu kako je do mleka, kako je previse slabo i kako mleko posle 6 meseci gubi na gustini i ukusu!?!? Ovaj put se nisam uzbuđivala, samo sam se smeškala, klimala glavom i ignorisala. Znala sam da radim pravu stvar, znala sam da je moja beba jako bolesna i da je moje mleko najbolji lek koje mogu da joj ponudim.
Pre 3 nedelje smo bili kod endokrinologa, konačno je potvrđen Adisonov sindrom i da L. zbog toga odbija hranu. Rekli su mi nešto strasno: da ne znaju kako je preživeo zadnje 3 operacije... da ne znaju kako je tako zdrav... da ne znaju kako nije izgubio na težini (nije dobio ni gram vec 4 meseca, ali nije ni izgubio)... Pitali su me da li često ima temperaturu. Za njega bi sada svaka upala ili infekcija mogla da bude fatalna... ali posle onog bronhiolitisa, on nikada nije imao temperaturu, nikada nije bio prehlađen, nikada proliv, nikada povraćanje... E da, rekli su da ne znaju šta ga to štiti. Kada sam im rekla da je do skoro bio iskljucivo na mom mleku, da ne sisa, već da se izdajam i dajem mu na flašicu, samo su se pogledali i rekli: "mama treba da znate da ste mu vi spasili život". Noseći L. u kenguru, ponovo sam iz ordinacije izašla plačući, ali ovoga puta ne zbog osećaja da sam loša majka. Bila sam jako ponosna na sebe i na svog malog dečaka. Užasavala me je i sama pomisao da sam u nekom trenutku mogla da odustanem. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da se razboleo, kako bi podneo sve one anestezije i dane u bolnici. Prvi put sam bila svesna šta smo sve prošli za ovih osam meseci. Nisam mogla odmah da idem kući, trebalo mi je vazduha. Ispred bolnice sam sela na jednu klupu, uzela svog dečaka, čvrsto ga stegla i ljubila ga dugo, dugo...
L. sada ima 9 meseci, preživeo je 9 operacija i 11 anestezija, vidi samo na jedno okce, ima 7,5kg, jedan zubic, sedi čvrsto, puzi. Puno se smeje, zna da kaze: mama, tata, baba, kada se vozi kolima vice brm-brm. Moja lepa, pametna i nasmejana mrvica!!! Sada je bolje, hormoni se polako vracaju na normalu, tako da je krenuo i da klopa. Pio je isključivo mamino mleko do 7. meseca, zatim smo krenuli sa kašicama, a od skoro sam mu uvela i nesto AD mleka... ne zato što sam se umorila od izdajanja, vec zato sto je on kako je rastao zahtevao sve više i više pažnje, pa je bilo sve manje vremena za pumpicu. Ali mama jos uvek ima za jednu punu flašicu... i to je minimum koji ćemo morati još dugo vremena da održavamo.
Autor: N. I.
evo kopiram sa linka:
Od momenta kada sam ugledala one dve crtice na testu pa do samog porođaja, mogu da kažem da sam imala divnu trudnoću. Svi su jedva čekali da se beba rodi, nagađali da li ce biti dečak ili devojčica, kako će se zvati, šta treba kupiti pre nego što se rodi... samo se meni nije žurilo. Meseci su polako prolazili, stomačić se zaokruživao, to malo biće je raslo u meni, pospano i bezbrižno... Lagano se ljuljuškalo u mojoj materici, pokretom mi dajući do znanja da je tu i da je sve u redu. A ja sam ga mazila, pevušila mu, hranila ga, pojila, grejala, štitila... ja sam bila ceo njegov svet i on je postao moj...
Možda će nekome zvučati ludo, ali kada se rodio, kada su ga prvi put na 5 minuta odneli od mene, u isto vreme presrećna i uplašena, osetila sam da mi nešto nedostaje, da su mi oteli nešto moje. To je bio prvi put da se razdvajamo. Onda su mi ga doneli i stavili na grudi. Dojenje je za mene bila jedina opcija, majčino mleko je najbolja hrana za bebu i svaka majka mora da doji svoje čedo. Priroda je to tako uredila i ako mogu svi zašto ne bih mogla i ja? Mesecima sam se plašila porođaja, a o dojenju jednostavno nisam razmišljala... kada je gladan staviću ga na siku, ne može biti teže od toga...
U bolnici sam pokušavala, nije išlo, moj malac je bio pospan, nije vukao, a ja sam bila preumorna. Žena sa kojom sam delila sobu je jezivo hrkala, a sa njom je u duetu hrkao i njen muž, jer su ovde gde ja živim posete neograničene. Onda je nagrnula familija, njena pa moja, odnosno moga muža, pa drugovi, pa kolege sa posla... oni koji se nisu pojavili zvali su telefonom i do neba se izvinjavali sto ne mogu da dođu... A ja sam samo želela malo tišine, da zagrlim svoju bebu, da ga gledam, nisam mogla da ga se nagledam! Jako sam želela da ga dojim, iako nije vukao bila sam spremna da pokušavam, da ne odustanem. Sestre su mi rekle da nemam mleka, pedijatri mi preporučili koje AD mleko da kupim, jer beba zaboga mora da jede.
Došli smo kući, kupili smo AD mleko. Pokušavala sam da ga stavim na siku, nije vukao, samo je spavao. Izdajala sam se po malo i davala mu to na špric. Četvrtog - petog dana mleko je krenulo, ali L. nije hteo da siki. Držala sam ga dojci noć i dan, samo je spavao... To me je jako plašilo. Vodili smo ga u hitnu, rekli su da je sve u redu, da je umoran, da mu dam na flašicu i obavezno AD, jer je ono jače. Nisam mogla da znam koliko on uopšte posisa, ali mi se činilo da gubi na težini. Sa osam dana smo primljeni u bolnicu. Moje dete je teško disalo i bilo je plavo u licu. Imao je 200g manje nego pri izlasku iz bolnice. Osećaj krivice je bio strašan, zašto sam toliko insistirala? Zašto nisam uvela flašicu? Šta ako mu se desi nešto strašno? Imao je bronhiolitis. Sada je bilo jasno zašto je toliko spavao, zašto nisam uspevala da ga probudim, zašto nije imao snage da vuče...
U bolnici sam upoznala divne sestrice koje su mi pokazale kako da se pravilno izdajam, dale su mi pumpicu na korišćenje i ja sam se izdajala na 2 sata po 20tak minuta. L. su hranili u početku na sondu, pokušali su da mu daju na flašicu ali on ni za nju nije imao snage. Posle nekih nedelju dana je prihvatio flašicu i ja sam bila presrećna. Više mi nije bilo bitno da li ću ga dojiti ili ne, važno je bilo samo da jede, šta god, moje ili AD, samo da konačno dobije koji gram. Iz bolnice smo izašli posle 15ak dana, ja sam sada imala skoro dovoljno mleka da podmirim njegove potrebe, ali on nije sikio već ga je pio na flašicu. Mislila sam da ću ga kada dođemo kući lako vratiti na dojku.
U bolnici nas je dočekao još jedan šok. Dijagnostikovana mu je kongenitalna katarakta, čekale su ga dve operacije, sa 6 i 8 nedelja.
Kontrola kod babice 5 nedelja posle porođaja. Saopštava mi da nemam dovoljno mleka, da su mi grudi male, bradavice uvučene, da verovatno nemam dovoljno prolaktina, da nikada neću moći da dojim. Dodaje da zbog toga nisam ništa lošija majka od onih koje doje i da AD mleku ama bas ništa ne fali. Govorim joj kako ja svoje dete hranim mojim mlekom ali izdojenim, kako imamo samo jedan obrok AD uveče, a ona mi odgovara kako bebi treba "majka a ne krava muzara". Okrećem se i izlazim bez "doviđenja i prijatno". Na putu do kuće plačem, suze same liju. Osećam se kao najgora majka na svetu, da li je moguće da me niko ne razume?! Sutradan odlazim kod ginekologa, želim da me neko posavetuje kako da pumpicom podstaknem laktaciju pošto beba ne vuče. Doktorka mi predlaže tablete za zaustavljanje mleka i saopštava mi da sam u teškoj post-porođajnoj depresiji čim toliko insistiram da dojim. Jer da nije tako opustila bih se i uživala u bebi. Kaže mi da moram da izbacim pumpicu, da se odmaram što više ako hoću da se oporavim. Otpisala sam i ginekologa. Odlazim kod pedijatrice koja vodi L. Molim je za pomoć, užasno želim da izbacim i to malo dohrane ali mi ne ide. Daje mi uzorak sa nekim AD mlekom ubeđujući me da je odlično. I nju otpisujem, nalazim pro-dojeću pedijatricu koja me podržava u relaktaciji, preporučuje mi jedan preparat, navodno za podsticanje proizvodnje mleka i što je najvažnije govori mi da sam ja jedna divna mama i da radim pravu stvar. Što se porodice tiče, svi su poverovali u onu pricu o PP depresiji, sklanjali se od mene, nabacivši mi s vremena na vreme da dete mora da jede, da ja nemam mleka i da se pod hitno sredim i pomirim sa tim. Jednom prilikom sam čula kako pricaju da se L. zbog mene razboleo, jer je moje mleko nekvalitetno, pa je dete gladno. Napravila sam takav skandal da se zgrada tresla, od tada me niko više nije dirao. Možda sam ja u to vreme i delovala malo ćaknuto, 24h priključena na pumpicu, nervozna, umorna, zabrinuta... stalno sam mislila o operacijama koje slede, jednostavno nisam želela da slusam savete i pridike.
Odlazimo u bolnicu, prolaze i te dve operacije. Strašno je ispratiti novorođeno dete u operacionu salu ali ja tada nisam ni slutila koliko nas velika borba tek čeka... Samo sam znala da radim pravu stvar. Odustala sam od dojenja. L. nije smeo da se napreže i da plače dugo. Već je bio navikao na flašicu i rešila sam da ne insistiram. Izmlazala sam se danju na 2h, nocu na svaka 3h. Kada god bi beban zaspao panično sam hvatala pumpicu, spavala sam po 3 do 4h dnevno, ali je mleka bilo sve više. Kada je napunio dva meseca potpuno smo izbacili dohranu. Još u par navrata sam pokušavala da ga vratim na siku, ali nije uspelo. Pokušali smo i sa SNS sistemom za relaktaciju, ni sa njim nije išlo. Bilo je dana kada je lepo sikio, 2-3 epizode od po par dana, a onda bi se nešto desilo, otišli bi smo u bolnicu i on bi krenuo da bojkotuje siku i da plače sve dok mu ne dam flašicu. Kasnije sam saznala da se to zove štrajk. Popustala sam, ipak su njegove okice sada bile najvažnije. Ali tih par dana, tih nekoliko sati koliko sam uspela da ga dojim, slobodno mogu da kažem da su najsrećniji i najspokojniji trenuci u mom životu. Mama i beba mogu da budu toliko bliski samo dva puta u životu... u trudnoći i za vreme dojenja. Imala sam moju bebu kraj sebe, kao što sam nekada osećala njegove pokrete u stomaku, sada sam osećala tu malenu toplu ručicu kako pridržava siku ,dok me gleda onako zaneseno i blentavo...
A onda je beban prestao da gleda. Redovna kontrola, saopštavaju mi da se postoperativni tok iskomplikovao i da je moje dete slepo. Provodimo 4 nedelje na listi čekanja za operaciju koja bi mogla da mu spase vid, odbijaju nas u jednoj, pa u drugoj bolnici... jedno veče ga u ćebencetu odnosimo u bolnicu, jedno okce je nekontrolisano raslo u toku popodneva, akutni glaukom, hitna operacija, završavaju oko ponoći... Provodimo 3 nedelje u bolnici, za te tri nedelje operisali su ga jos dva puta. A ja sam nastavila da se izmlazam, stres je činio svoje, bilo je momenata kada ni kap nisam mogla da iscedim. A onda bih pogledala moju malu hrabru bebu, uzela ga u naručje, privila uz sebe... i mleko bi krenulo. Zanimljivo je to, da kada god bi on bio u velikoj opasnosti ja sam imala naviranje mleka. Kada god smo se pripremali za operaciju, dok je plakao od gladi, mleko je nekontrolisano teklo. Moj dečak je bio gladan, nije smeo da jede, a ja sam imala tako veliku potrebu da ga nahranim!!! Za vreme svake operacije sam se izmlazala, nisam mogla da sedim skrštenih ruku i čekam. Ovako sam činila nešto za njega, spremala mu mlekce, koje bi on kasnije, onako gladan slatko popio. Ubrzo smo postali povlašćena mama i beba u bolnici. Sestrice su mi noću donosile mleko, jogurt, voće, ujutru kafu, govorile su da tako nesto nikada nisu videli, da sam ja jedna neverovatna mama. Ta podrska mi je mnogo znacila.
Zatim je krenula terapija kortikoidima, jako visoke doze za jednu tako malu bebu. Pokušaj da se izbegnu dalje komplikacije... Bilo je kontraproiduktivno, komplikacija je bilo i više nego što smo mogli da zamislimo. L. je operisan jos četiri puta. Lekovi su prouzrokovali Kušingov sindrom: beban je bio jako otečen u licu i zglobovima, pojavile su se dlačice po telu, jako povišen krvni pritisak... i bio je stalno gladan. Ja sam pojačala izmlazanje i uspevala da ga pratim. Bilo je dana kada je pio i po 1200ml mleka dnevno i nije bilo nimalo lako izdojiti tu količinu. Kada je terapija kortikoidima obustavljena nadbubrežna žlezda je prestala da funkcioniše, kortizol je pao faktički na nulu, ali mi to tada nismo znali. Ja sam sumnjala, ali nisam imala nikakve dokaze za to. L. je preko noći prestao da jede! Odbijao je mleko, kada smo sa 6 meseci pokušali da uvedemo čvrstu hranu, ni nju nije hteo. Kada bih mu približila flašicu vrištao je i zacenjivao se. Par puta smo ga vodili u bolnicu zbog dehidracije, bio je u stanju da po 24h ništa ne pojede i ne popije. Davala sam mu na silu, na špric, po malo, samo da ne dehidrira. Gasio se polako, izgledao je umorno, smejao se i gugutao, ali je bio previše mirna beba. Počela sam da ga hranim dok spava, tako sam uspevala da mu dam po malo mleka - noseći ga u jednoj ruci i pevušeći mu... I tako smo mesecima funkcionisali, ne znajući šta se sa njim zapravo dešava. Zglob leve ruke mi se potpuno izdeformisao od nošenja i ljuljanja ali sam tako uspevala da ga nateram da barem nešto pojede. Opet su se pojavile sve one dobre duše sa početka priče da me posavetuju i kažu kako je do mleka, kako je previse slabo i kako mleko posle 6 meseci gubi na gustini i ukusu!?!? Ovaj put se nisam uzbuđivala, samo sam se smeškala, klimala glavom i ignorisala. Znala sam da radim pravu stvar, znala sam da je moja beba jako bolesna i da je moje mleko najbolji lek koje mogu da joj ponudim.
Pre 3 nedelje smo bili kod endokrinologa, konačno je potvrđen Adisonov sindrom i da L. zbog toga odbija hranu. Rekli su mi nešto strasno: da ne znaju kako je preživeo zadnje 3 operacije... da ne znaju kako je tako zdrav... da ne znaju kako nije izgubio na težini (nije dobio ni gram vec 4 meseca, ali nije ni izgubio)... Pitali su me da li često ima temperaturu. Za njega bi sada svaka upala ili infekcija mogla da bude fatalna... ali posle onog bronhiolitisa, on nikada nije imao temperaturu, nikada nije bio prehlađen, nikada proliv, nikada povraćanje... E da, rekli su da ne znaju šta ga to štiti. Kada sam im rekla da je do skoro bio iskljucivo na mom mleku, da ne sisa, već da se izdajam i dajem mu na flašicu, samo su se pogledali i rekli: "mama treba da znate da ste mu vi spasili život". Noseći L. u kenguru, ponovo sam iz ordinacije izašla plačući, ali ovoga puta ne zbog osećaja da sam loša majka. Bila sam jako ponosna na sebe i na svog malog dečaka. Užasavala me je i sama pomisao da sam u nekom trenutku mogla da odustanem. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da se razboleo, kako bi podneo sve one anestezije i dane u bolnici. Prvi put sam bila svesna šta smo sve prošli za ovih osam meseci. Nisam mogla odmah da idem kući, trebalo mi je vazduha. Ispred bolnice sam sela na jednu klupu, uzela svog dečaka, čvrsto ga stegla i ljubila ga dugo, dugo...
L. sada ima 9 meseci, preživeo je 9 operacija i 11 anestezija, vidi samo na jedno okce, ima 7,5kg, jedan zubic, sedi čvrsto, puzi. Puno se smeje, zna da kaze: mama, tata, baba, kada se vozi kolima vice brm-brm. Moja lepa, pametna i nasmejana mrvica!!! Sada je bolje, hormoni se polako vracaju na normalu, tako da je krenuo i da klopa. Pio je isključivo mamino mleko do 7. meseca, zatim smo krenuli sa kašicama, a od skoro sam mu uvela i nesto AD mleka... ne zato što sam se umorila od izdajanja, vec zato sto je on kako je rastao zahtevao sve više i više pažnje, pa je bilo sve manje vremena za pumpicu. Ali mama jos uvek ima za jednu punu flašicu... i to je minimum koji ćemo morati još dugo vremena da održavamo.
Autor: N. I.
kako dirljiva prica!:cry:
kako snazna zena!:zaljubljen:
da je barem svaka majka takva...:angel:
cure, hvala vam na kopipejstu :love2:
Predivno,hvala!
Ovakve priče me posrame kad mislim da ja imam problema...
Ja sam je nedavno pročitala, predivna priča, mama je isto tako predivno i napisala!
Pepita, lijepo te opet vidjeti ovdje!
Uvijek sam ja tu, pisala ili ne, uvijek sam tu!Citiraj:
martinaP prvotno napisa
Hvala ti na toplim riječima!
:cry::heart:
ajme meni...!