Marko (Merkur)

Ponovo stavljam našu priču jer je zabunom izbrisana...
12.10.2005. Ujutro sam rekla mužu da imam osjećaj da će se danas nekaj pokrenuti.Zašto? Trbuh me je malo boljuckao u gornjem dijelu a inače je u donjem. Oko 10 sam otišla sa svekrvom u apoteku po izdajalicu jer sam dobila crve u dupetu.Oko podne dolazi mi sms od vjenčane kume: „Stara, sanjala sam noćas da si rodila u dva truda i da sam te nakon tri dana vidjela i izgledala si bolje nego ikada prije!“ Baš super – pomislim. To mi piše 4 dana prije termina! Majstori za još jednu kupaonicu su u poslu, svekrva kuha ručak, a ja sam odlučila da ću malo prileći jer sam umorna ko pas. U 12:15 osjetih nešto mokro – taman kada sam legla. UPS! Puko mi je vodenjak. Javljam mužu i on kreće prema kući jer je u blizini a u međuvremenu obaviještava dr. Duića da stižemo. Navukla sam na sebe pelenu za odrasle (žene, to je zaista super u takvoj situaciji – srećom da sam se sjetila na vrijeme ih nabaviti!). Došli smo u bolnicu i pregledao me – 6 cm otvorena. Nisam imala trudove. Do kraja je prokinuo vodenjak i rekao da sada kada ga je iscijedio mogu očekivati trudove. Oko 13 sati sam papirnato zaprimljena u bolnicu i lagano su trudovi počeli. Pogledom tražim muža – otišao je van zapaliti cigaretu. Stiže i idemo u rodilište. Oko 14 sati su mi dali klistir i do pol tri sam se istovarila. Šetala sam do 15 sati i rekla sestri da nemrem više da mislim da je počelo. Boli, ali ne kako sam očekivala! U 15 sati su me upeljali u boks i došao je i mužić. Također je došao i naš kum koji radi u bolnici i pitao Damira koliki je razmak između trudova. „Ne znam...“ veli mm. Pa kaj si onda došao tu?! Zeza ga kum! Dr. Duić me pregledao u boksu – 8 cm. Veli mi da ima nekih obveza pa da će se vratiti oko 19-19:30 – to je pravo vrijeme i taman će stići da me porodi... Odlazi.. ostao je dr. Damir Kovačević i babica Snježana. Ja zovam – moja sestro, moj doktore (da mi nekam ne odu – ipak, ima i drugih žena!) Mislim si samo da mi soknice ne skidaju jer ne volim biti bosa! U trudovima koji bole (jer dobila sam drip) ko sam vrag glasnije govorim da mi se piša i kaka i pjevam melodiju iz crtića A je to – na-na-nananana... nema smisla urlati. Govorim da mi se piški jako jako i da moram na wc. Puste me i muž me otprati na zahod – još dva truda – bili su na 3 minute. Kum je otišao. U jednome času opet govorim da mi se jako kaka i piša. Babica govori da se opustim u trudu jer usporavam sve skupa ako se grčim. I da kada će mi se samo kakati da je to to. Ma nek se ona opusti! Čapim muževu ruku i vidim da je 5 minuta do 16 sati. Ma oni su ludi! Ko bu izdržao do 19; 19:30??? Nema šanse vrtim se s lijevog boka na desni, a babica mi veli da kam se vrtim da se dijete već nariktalo da sam u predhodnom položaju. A boli jako jako jako u križima... ma cijela leđa!! ...i dalje pjevam i malo lupam šakom o zid, također u ritmu. U jednome času ni doktora ni babice!!! Velim svom Damiru (mužu) nek zove doktora jer ću se usrati i to sad kreće!!! On me zbunjeno gleda i šuti. Ma kada sam počela zvati – DOKTORE, SESTRO BRZO, BRZO SAMO MI SE KAKA!!! Odma' su doletili s nekom velikom plavom flašom. Htjeli su mi skinuti čarape ali je babica bila obaviještena već da ja hoću imati čarape na nogama. Bit će mokre i krvave, gospođo! Pa neka! Rekli su konačno da tiskam. Tu sam zastenjala, ali ne zato kaj je boljelo. I tenisači zastenju kad serviraju pa kaj ne bi ja u trudu! Tiskam – ništ. Doktor mi se nalego na trbuh kada je došao drugi trud a babica me pita jer imam trud ili ne. „Ne znam, ne znam jel je ili nije, fakat ljudi ne znam!!!“ Još su mi rekli da se primim za štange sa strane kreveta ali nema šanse – to mi je preširoko, tako da sam lijevom rukom držala štangu a desnom muža koji mi ide u trudu govoriti da se opustim. „Ma, nemoj mi ti pričati kaj da radim i radije začkomi!!“ (poslije sam mu se ispričala radi toga, jer sam zaista ružnim tonom to rekla).
Evo ide taj drugi i posljednji trud – dok mi se doktor nalego na trbuh – ja sam ga čapila za lopaticu i gurala. Srećom da je jak! Ha ha ha. I sve je štrcnulo i Marko je izletio odjednom u 16:23!! Odmah je proplakao, ali se smirio kada su mi ga dali na prsa. Tata je sve snimio (kada su ga kupali, mjerili i vagali i kada su mi ga dali). Bio je totalno hladan i ljubičast a još je par tjedana imao popucane žile u okicama od natisaka – naglo je izletio!
Muža su poslali van, izašla je posteljica koju sam također vidjela (to je ugodno kada ide van) i onda su postavili na krevet držače za noge jer treba šivati. U međuvremenu sam već napisala sms koji sam poslala 15 min nakon poroda. Bi i ranije ali su mi na tren počele štrikati ruke i noge što mi je bilo jako smiješno! Nemam pojma kada su me cvaknuli jer ništa nisam osjetila. Velim im ja – pa kaj ste mi poslali muža van – sad ide ono najgore – šivanje! Ko bu me držao za ruku? Nasmijali su se. Bili su na porodu i dvoje studenata medicine. Ženskica – na petoj godini i ima i sama dijete od godine dana se ponudila da me drži za ruku. Pitala sam je da li je otporna na ugrize i kako je rekla da nije rekoh joj da je onda nebum grizla! Tako me je ta gospođa držala za ruku i pjevali smo. Ne znam kaj sve ali se jako dobro sjećam da smo pjevali baš svi u boksu, pa čak i doktor Zeku i potočića – moju najdražu pjesmicu iz djetinjstva! Kada su me šivali zvao je dr. Duić da vidi kako sam a babica je odgovorila da me već šivaju! Kasnije je rekao mužu: „Sad odma' još šestero napravi – žena ti je stvorena za rađanje!“ A sjećam se da sam bila na pregledu u ponedjeljak10.10. i da je rekao da se cerviks povukao i da bi porod trebao biti taj tjedan.
Glede šivanja,ni šivanje ne boli jer se dobije lokalna anestezija, a kada završe, sa cjevčicom izvade mokraću iz mjehura i gotov si. Babica mi je preskinula čarapice – mokre sam rekla da baci a u pederuši koju sam nosila u boks imala sam rezervne, pa mi ih je obukla.
Ispeljali su me van i bila sam jako ponosna sama na sebe. Odma su me dočekali muž, mama, teta i svekrva – dok su mene šivali, oni su išli prema bolnici. Kada su otišli, došli su vjenčana kuma i njen muž – ipak je ona sve „zacoprala“ s tim svojim snom...
Mogu se pohvaliti da sam imala jedno jako dobro iskustvo glede poroda iako me je bila frka strašno. Kada sam ulazila u boks samo sam si govorila – nemaš kuda, moraš ući, bude prošlo, nemreš pobjeći, ajde ajde ne radi scene! Još su uvijek pričali da prvorotkinje rađanju preko 12 sati!
Uglavnom – jedno jako lijepo i pozitivno iskustvo. No, oporavak od epiziotomije je katastrofa!!!!!! Neću time kvariti priču! I zaista je to najgori dio poroda!!!!
Buduće mame – sretno Vam bilo!!!