Skrivanje!

Naime moja malecka se počela sve češće i maštovitije skrivati no sve je to bilo zabavno do neki dan u ogromnom trgovačkom centru. Ja i mama smo bile s njom u valjda najvećem dućanu i stalno nam je trčkarala i sakrivala se . U jednom momentu je otrčala dok ju je mama pratila. Mami se učinilo da je otrčala van. Odjednom nema je nigdje.... šok! U dućanu hrpa ljudi.... ne javlja se. Mama traži vani , a ja u dućanu! Luda sam... strah me... ne mogu je naći i panika... u jednom momentu sam dreknula: "Ljudi izgubilo mi se dijete, molim vas tražite!" Svi odmah u akciju i u roku od minute, jedna je žena našla. To je sve skupa trajalo , ne biste vjerovali 5 minuta, a ja digla frku ko da je nema 3 sata.
No međutim kruže uvijek neke priče o krađi djece po trgovačkim centrima pa me odmah uhvatila panika. Poslije sam skužila da sam doista pretjerala, ali opet mi ne da vrag mira. Baš je i na tv-u neki dan bilo o toj nestaloj djeci i hvata me grč u želucu kad na takvo što pomislim.
Kolike su šanse da se dogodi otmica djeteta u Hrvatskoj???

Hm, mislim da nisi bzvz paničarila, u takvim se situacijama nema što čekati!
To je koma! Ne znam može li se desiti otmica djeteta u HR ali ništa nije ne moguće i ne želim to ni probati saznati.
Moja se neki dan meni sakrila u Mulleru! Sekunda i nema je!! I zna ženska, što je ja više zovem ona se bolje pokušava sakriti. A još sam bila sama s njom i Ivom! Užas!
Pa svakom sekundom ona može biti sve dalje i dalje, zato nema tu čekanja!

Ne znam kolike su šanse (vjerojatno ne velike), ali da skrati čovjeku život - skrati! Jednom sam stariju (imala je negdje 2,5 g.) izgubila u podrumu mislim Profila jer sam je doslovce na sekundu ispustila iz ruke (da uzmem neki CD), nestala je, osoblje ju je dobrih 10 minuta tražilo po svim etažama, zahodima, po ulici...grozota. A ona utrčala u prazan ured u podrumu, zatvorila vrata i sjela tipkati za kompjuter (ovo pišem kao podsjetnik na moguću lokaciju u igri skrivača).

Ja se isto ne bih opterećivala otmicama djece... Veći je problem činjenica da u toj dobi oni ne mogu prepoznati što je opasno, pa ih u nepoznatoj okolini jednostavno ne treba ispuštati iz vida i iz ruku, da negdje ne turnu ruku u utičnicu ili se ne dočepaju kakve kemikalije...

Što se skrivanja tiče, ja sam svojima objasnila da je to igra koju se igramo DOMA i kod bake, ali nikako po trgovinama i tu sam bila vrlo rigorozna. Jednom se sakriješ - idemo doma istog trena i nema van. Ufff....

A doma smo im omogućili igre skravanja tako da smo pribavili velike kutije u koje su se djeca zavlačila i oslobodili donje dijelove ormara, prebacili npr. deku preko sobnog stolića i tako - to im je bilo dovoljno, a u dvorištu vikendice smo ljeti postavljali šator koji je bio i ostao beskrajni izvor zabave. Što se tiče shopping centara, nije bilo šanse da ih ispustim iz ruke ni na trenutak, pa što god drugi ljudi mislili o tome.

Citiraj:

---

Peterlin prvotno napisa

Što se tiče shopping centara, nije bilo šanse da ih ispustim iz ruke ni na trenutak, pa što god drugi ljudi mislili o tome.

---

Ja svoje tjeram da mi se drže za kolica (zauzmemo cijeli prolaz)- svaka sa jedne strane i mala u kolicima- one su ljute, a ja mirna jer su mi na oku... no , moj muž je malo slobodniji po tom pitanju- bili smo prije 2 mjeseca u city center one - u onom dućanu sa tekstilom na prvoj etaži. Dok sam ja najmanju držala na rukama i gledala sa starijom haljine, moj muž je trebao paziti na A., no i on je počeo nadigavati krpice tako da kad sam ja shvatila da ne vidim A. zadrečala sam kaj sam najviše mogla A. . Pojavila se u roku 3 sekunde- zagledala se ženska u svjetlucave krpice na drugom kraju dućana. Znam da nije baš lijepo, no našpotala sam i nju i muža u dućanu pred svima B) i održala govor kak se treba ponašati. Nije me bilo sram što me drugi slušaju- mislim da to neće više napraviti- ako opet neće govorancije pred 20-ak ljudi.

Dok su bili manji vrlo rijetko smo bili po shoping centrima. Kad bi išli znalo se-ili u kolicima ili za ruku. Nikakvo skrivanje nije dolazilo u obzir, niti trčkaranje niti razgledavanje bez mene.

Sad su već veći pa sam malo produžila lanac :mrgreen:

meni su se oboje starijih uspjeli izgubiti u dobi oko 2 godine. sad čekam i trećeg.
to je sekunda negledanja i nema ih, doslovno sekunda.
oboje su se zapravo igrali i vrlo brzo su pronađeni, ali ja sam valjda dobila po par sjedih svaki put.
ne bojim se da će ih netko oteti, ali dvogodišnjaci neznaju doslovno ništa.
moji nisu znali reći ni kako se zovu, pa cesta, pa opasna mjesta, pa more (oba puta mi se to dogodilo na moru), koma...