Mislim da sam zadnjih mjesec dana trudnoće (a i duže, hehehe) dovoljno cvilila o tome koliko je teško ležati čitave dane, koliko me boli lijevi bok, koliko mi je teško samo se otuširati…pa bolovi ovakvi, bolovi onakvi. Upravo zbog toga, i taj dan, subota 30.11., probudila sam se u 7h ponovno s nekakvim bolovima, i ne po prvi put izvadila sam papirić i počela bilježiti vrijeme između tih mojih „probavnih smetnji“….9-10-6-5-9-6-10-8-7 min… Naravno da sam već visila na forumu i sve „prijavila“. Nisam uopće paničarila, jer nisam vjerovala da je to to. :facepalm: Dolazi muž i po običaju pita „Kaj radiš?“…znajući da ponovno visim na Rodi. A ja njemu skroz hladno „mjerim trudove“. Tek kad sam to izgovorila počela je blaaaaga panika i počela sam dramiti svom malom princu zašto nije čekao još par dana da doguramo do 37tt...zašto baš sad...na 36+3...kvragu. Ali kaj sad…što je tu je…zovem frenda ginekologa čisto da odlučim kad da krenem u bolnicu (jer možda su iiiipak nekakvi bezvezni bolovi…pa da me ne hospitaliziraju ponovno „bez razloga“...ili pak, ako su pravi trudovi i princ je na putu, ne želim nikako doći prerano na ful tretman indukcije). Kaže frend meni „A gle, 36tt, ne zaj…… se, kreći odmah!“ Kažem mužu nek se najede dok se ja istuširam (polijem vodom) jer ne ide nikud kad jednom uđemo unutra marak crknuo od gladi. I doslovno me shvatio. Ja se istuširam, oblačim i vidim krenula krv (sluzni čep? hmmm). Požurujem ga jesti, živčanim da se nešto ne bi slučajno zakompliciralo zbog te krvi a on faca "stigne". Dobro da si nije i novine stavio da prolista :evil: Ok, napokon krenemo…hb da je bolnica ulicu dalje…
Došli smo u bolnicu u 10.20h, ispunjavamo papirologiju i ja sestru žicam klistir jer ne želim sramote kod poroda…i ne vjerujem sama sebi da to samoinicijativno žicam…ona nas šalje u rađaonu (samo zato jer ja tvrdim da su bolovi na 10min i manje…iako ona to ne vidi po mom „ponašanju“) pa nek tamo vide kaj ćemo dalje. Dolazimo u rađaonu u 10.30. Pregledaju me, jedva 2 prsta otvorena…pa od „probavnih bolova“ ni ne očekujem veću otvorenost. I opet tražim klistir! „Polako, stignemo“. Priključe me na ctg, slušam svoje maleno, i shvatim da trudova baš i nema…aha, to je ono…dođeš u bolnicu, ukakaš se od straha pa trudovi stanu. Slijede dogovori o porodu…predlažu carski jer je beba malena, na zadak, ivf trudnoća (a ja ipak mislim da su me možda htjeli spriječiti muka jer je isti doktor porodio moju mamu…ja i moj buraz blizanac bili smo na zadak…porod vaginalni – mali horor). Malo mi je laknulo da neću proći tretman vaginalnog mučenja prije nego naprave cr, pa mirno čekam priključena na ctg. 11.14h pukne mi vodenjak, pa viknem ja sestri u prolazu. Svi šeću okolo i nitko me ne doživljava. Tad su počeli pravi trudovi, jaki, na 3-4 minute. U tom trenu dođe sestra namjestiti infuziju i ja joj spomenem da su trudovi žešći. Ne doživljava me! Ne vjerujem. :-o Svaki odgovor im je "Dobro". Ajme, nek mi više daju tu spinalnu ako idem na carski jer ovo boliiiii, a tek su 3 takva truda prošla! Muž me drži za ruku i kaže mi „Stisni koliko te boli“ a ja mu kažem „Ja ću im se usrati!“ (pardon na izrazu, bilo je to doslovno i u afektu). U tom trenu prolazi druga doktorica i čuje moje stenjanje i njegovu riječ „Stisni“. Ide kao provjeriti kaj se dešava, i sretne guzu mog princa u svojoj šaki! I tad panikaaaa! Viče hitno da se tim skupi jer „Gospođa tiska“. A ja si mislim „Ma ne tiskam, majke mi, pa znam da ne smijem, idem na carski“. Muž pita „Kaj onda neće biti carski?“ Hahahahahaha. „Ma kakav carski, mali je vani!“ kaže doktorica.
U trenu sam bila bačena na drugi krevet sa zadatkom da kažem kad kreće trud da znaju kad rezati…WTF? Pa ja ne vjerujem ni sama sebi kad će doći i proći trud, a kako da svjesno to kažem njima?! Ježi ga…skupim hrabrosti i svaki put im kažem kad dolazi, tiskam…prvi trud – ne žele rezati...možda će malac proći…drugi trud – režu i moje maleno je vani! :-D 11.40h. Plače on, plače muž…a ja ne znam gdje sam, ne znam što se događa, nekakav totalni šok …nisam imala energije ni biti sretna, nisam znala tko sam…tresla sam se ko da je potres, pa nisam mogla uzeti bebača na sebe…vjerojatno bi pao s mene…bilo mi je krivo, ali kaj sad… Do trena kad sam se sabrala, stavili su ga kraj mene u krevetić. Bio je miran, tih i savršen od prvog trena...nije bio plav, nije bio izmučen, bio je prekrasan! :zaljubljen:
Čujem dalje „Gle ovo…posteljica se sama tiska van“…kaže ginekolog…stoje ispred mene i svi gledaju! Mogli su i ruke prekrižiti! „Pa dok ste se kvragu uspjeli otvoriti za izgon?!?“ Nazvali su me strojem za rađanje i postali smo priča tjedna. Shvatila sam da sam odradila porod, a nemam nikakvog osobnog doživljaja, praktički nemam svoje iskustvo jer je prošlo preeeeebrzo! Jedino što sam doživjela bilo je šivanje, ajmeeee…to je boljelo! A ako mi to mora biti najgori dio poroda, živio onda takav porod… i želim ga svima vama!!!
