prica druga - kad tijelo malo zakaze
Jos od momenta kad sam poslije prvog poroda izasla iz porodilista javila mi se zelja da ponovo prozivim sve to, prvi plac, prvi pogled, dojenje i onu blazenost koja te obuzme, blazenost koja me drzala danima poslije. Kada sam ponovo ostala trudna, trudnoca je od pocetka bila razlicita u odnosu na prvu. Alergija i dermatitis me nisu patili, povracanje nije bilo toliko iscrpljujuce, nisam mirovala. Dani su brzo prolazili, s posla na posao, oko Svrce, u pocetku nisam imala vremena ni da razmisljam o trudnoci, ali kako se priblizavao kraj mene je pocinjala da hvata ushicenost i ono slatko iscekivanje, da sam imala vremena ne bih brojala sedmice i dane nego sate i minute, ali nazalost nisam imala vremena... Drugi porod nazalost bio je potpuno susta suprtnost prvom. U 34. Sedmici poceo je da mi raste pritisak. S obzirom da je posao takav da sam citav dan na nogama, na otoke nisam obracala previse paznje, iako su mi noge oticale jos od sestog mjeseca, tako da sam nosila samo jedne sandale na kaisice koje su se mogle potpuno otpustiti, a i njih sam jedva kopcala. Na kontroli mi je dr rekla da povedem racuna o prehrani i da ne dopustam da mi donji pritisak prelazi 85-90. Izbacila sam so, smanjila slatko, gledala da jedem sto vise voca, ali pritisak je stalno setao 140/90, 150/100, 130/90 i tako u krug, a ja bi po tri cetiri puta u danu mjerila i kada bi bio 130/85 sva sretna se tjesila eto jos koji dan pa cu na bolovanje, sigurno ce se onda regulisati.
U nedelju sam napunila 36. sedmica i to je bio moj zadnji radni dan. Racunala sam odmoriti se dva tri dana, posvetiti se malo Svrci, zbog posla i smjena stalno smo nekako u nekoj trci frci i osjetim da je nervozan od toga, a onda vec u srijedu ili cetvrtak poceti ganjat silne papire za porodiljsko.
U ponedeljak me pocela boliti glava pomalo, hajde nema veze, valjda me popusta stres, sad cu konacno da odmorim. U srijedu odlazim kod doktorice da mi napise nalaz koliko sedmica sam trudna radi otvaranja porodiljskog. Kad sam usla na vrata skenirala me od glave do pete i odmah pitala za pritisak: vi ste se meni promijenili u licu, kakav je pritisak sad? Molim vas odmah posjetite internistu, a vec sada krenite sa metildopom, 2x1. U cetvrtak sam citav dan provela u cekaonici na ginekologiji, na pregled interniste, bila je strasna guzva (za ovu doktoricu nista neuobicajno). Kada sam konacno dosla na red, u ordinaciji kod internistice strasno je puhala klima, godilo mi je jer je na hodniku bilo jako zagusljivo. Pritisak 145/95, otok prisutan, zatrazila je da uradim nalaze i povecam metildopu na 4x1. Kontrola za pet dana. Cetvrtak na petak navece pocinje strasna glavobolja, Boze dragi, zar sam otisla kod doktorice da bi me napuhala klima... Ustajem, mjerim pritisak,150/90, popijem panadol, skoro ce tri, legnem, malo zaspem ustajem, glava jos vise boli, tek je tri i 20, ponovo legnem, ne mogu lezat, ustajem, hodam po stanu, dvadeset do cetri... Opet malo legnem, prevrcem se, ustajem, hodam, pijem vodu, muka mi je, povracam. U pola sedam budim MM-a, neka povede Svrcu kod moje mame kad krene na posao ja nisam u stanju da mislim...
U pola osam zove MM da kaze da je stigao na posao i da pita jesam li bolje. Nisam, gore je. Hoces li da dodjem? Hocu...
Osam sati je i MM je upao u guzvu. Tek oko pola deset stigli smo ponovo kod internistice, u hodniku guzva kao i prethodni dan, ne mogu da cekam, kucam na vrata, dr s vrata vidi da nisam dobro i uvodi me u ordinaciju, pritisak 155/105. Moram odmah leci na patologiju trudnoce. Metildopu dize na 3x2.
Smjestam se u sobu, glava ne popusta, vade mi krv za nalaze, dajem urin, tek nekoliko kapi, vise nisam mogla. CTG nije najbolji, dolazi doktor. Jaooo, pa kud bas on, nije mi u lijepom sjecanju, bio mi je na otpustu prvi put i nesto mi nije legao. Sa njim neka mladja doktorica. Ona razgovara sa mnom, moram setati da razbudim bebu i ponovim ctg. Komentarisem za sebe, mora bebi spavati, nismo od juce nista jeli, a puno sam povracala. Na to se doktor ukljucuje u razgovor, moram bebi dati secera, nek pojedem nesto prije ponovnog ctg-a. Cimerka mi daje par jabuka, ona je na dijabetickoj prehrani pa nema nista slatko, a meni mm jos nije donio stvari. Doktor prolazi pored sobe i smije se kad me vidi s jabukom: Tako treba, morate jesti, vidjecete sad kakav ce biti ctg, ne sekirajte se. Kao da je drugi covjek u odnosu na onog kojeg se sjecam. Zaista ctg je poslije toga dobar, hvala Bogu.
Popodne me obilazi jedan dr kojeg znam od ranije, preuzet ce me kao svog pacijenta posto sam do sada isla privatno. Pregleda me, jedan prst otvorena, beba namijestena ali ne dovoljno spustena. Ultrazvukom procijenjuje bebu na 2200g. S obzirom na pritisak, na prethodno sitnu bebu rodjenu u 37+2, i na posteljicu koja je zrela, on bi preko vikenda pratio stanje a onda me iduce sedmice predlozio komisiji za indukciju, da probamo s gelom. Nemam nista protiv, beba je najvaznija...
Za vikend je pritisak relativno stabilan, 130/80, 140/85, ctg uglavnom dobar, ponekad beba spava, prosetam i pojedem nesto slatko da je razbudim, pa bude ok. Nedostaje mi Svrco, nisam imala mjesec dana da provedem sa njim kao sto sam planirala...
U ponedeljak poslije rucka bebi se nesto uzvrtio, ja mislim kako ce biti dobar ctg, necu morat ponavljat. Taman kad je vrijeme ctg-u svode me kod interniste na kontrolu. Kad sam se vratila u sobu, beba se odavno smirila, ctg ne valja. Kaze sestra prosetajte, pojedite nesto slatko pa ponovo. Nije prvi put, salim se da cu se zbog ctg-a udebljati vise nego sto treba pa ce me ruziti. Setam, pojedem cokoladu, ponovim ctg, opet los. Sestra zove doktora. Ponovo setam, jedem bananu, setam, pijem vode, dolazi neka doktorica, ctg ponovo ne valja. Ostavljaju me prikljucenu na ctg dok ne dodje moj doktor. U medjuvremenu i moji dolaze u bolnicu. Dosao je dr, odlucuju da idem na hitnu skeciju...
Nista od mog blazenog poroda...
S obzirom da sam jela daju mi spinalnu anesteziju, hajd barem cu vidjeti bebija kad se rodi. Pocinju da mi trnu i otezaju noge, doktor me pita osjetim li dodir na stomaku, osjetim. Je li topal ili hladan? Hmm... nemam pojma. To je to, anestezija je djelovala. Nije mi bas ugodno, pomalo mi je cak i jeziva spoznaja sta se desava dok sam budna, tesko mi je sto nece biti mog poroda iz snova, mjesecima sam zivjela za taj trenutak. Osjetim neke pokrete ali ih ne mogu definisati, i onda cujem plac. Moj bebi je dobro :zaljubljen: 2100, 47 cm. Cudno se osjecam, prinose mi bebu u nekom cudnom iskosenom polozaju, ipak ne smijem podici glavu i maska od kisika mi smeta, sklanjaju masku, ja pokusavam da se fokusiram na bebu ali ne vidim ni jedan detalj, vidim samo malu rumenu guticu i kroz nju zeleni bolnicki carsav. Nose ga a ja nisam uspjela nista da registrujem, kao da nisam bila tu. Sad treba da se zavrsi operacija... Sad je sve drugacije, beba je dobro, al opet mi sve predugo traje, pokusavam da pricam s doktorom ne bi li mi bilo lakse. Govorim mu da me izradio carskim rezom, moracu jos jedno da idem na prirodni, neka doktorica izviruje iza zelenog carsafa i smjeska mi se. Anesteziolog nastavlja razgovor sa mnom, dr nije pricljiv...
Poslije su mi rekli da mi je svo vrijeme bio jako visok pritisak i da sam krvarila gdje god bi me dohvatili. Noc sam provela na intenzivnoj, morala sam lezati nepomicno 12 h, valjda zbog spinalne, zene koje su bile u opstoj dizali su nakon dva sata. Kada su me ujutro odveli na odjel saznala sam da je Mrvica u inkubatoru. Tesko sam se ustajala, odlazak u wc bio je citav podvig koji bi trajao i po sat vremena i vise. Sve me bolilo, ledja, ruke, rana mi je bila najmanji problem. Tek popodne sam skupila dovoljno snage da odem do inkubatora i vidim svoju Mrvicu. Treci dan nakon poroda, s obzirom da sam sve teze ustajala, vode me na neuroloski pregled zbog slabosti u rukama. Hvala Bogu sve je uredu, valjda sam samo iscrpljena. Taj dan pocela sam izdajati mlijeko i nositi Mrvici. Popodne su ga prebacili iz inkubatora u topli krevet, tako da smo mogli poceti i dojiti. Bila sam presretna kada je moja mala Mrva, bez obzira sto je cak pola kile sitniji od brata kad je rodjen ipak vec iz drugog pokusaja prihvatio siku. U petak smo pusteni kuci. 2020gr, izgubio je oko 80.
Hvala Bogu ipak se sve dobro zavrsilo, dojimo i napredujemo. Svrco pokazuje malo ljubomore, to je vise usmjereno na mene nego na Mrvicu, prema bratu je fin, pazi ga i ne dozvoljava da brat place :mrgreen: mama odmah mora dati siku. Meni je trebalo puno vise vremena da se oporavim nakon carskog reza u odnosu na prvi porod, prosle su vec cetiri sedmice a jos uvijek ne mogu reci da sam skroz ok. A moze biti da je to vise psihicki nego fizicki problem. Trebalo mi je dosta vremena da se pomirim s cinjenicom da sam morala na craski, kad sam izasla iz bolnice jos danima sam nekako iscekivala porod, kako da mi je trebalo vremena da percipiram da sam se porodila. I bila sam tuzna, i placljiva, i jos me fataju krize, al vadim se da je to normalno poslije poroda :-)
Ovom pricom zelim to sve da ostavim iza sebe, bilo je i stresno i bolno, i nekako razocaravajuce da moje tijelo nije bilo spremno da podnese izazove koje sam pred njega stavila, a oduvijek sam mislila da sam bas stvorena za radjanje. Ali necu vise biti razocarana, ipak sam dobila jos jednu prelijepu bebicu, jednu Mrvu. I on i Svrco zasluzuju sretnu i zadovoljnu mamu. A ja cu nade da polazem u jedan prelijepi VBAC, cim budemo spremni :uteg:
PS malo sam nabacano pricala, Mrvicu fataju grcevi, a ja sam bas sad imala potrebu da ovo napisem...
