Kako nam je stigao dar s neba
Trudnoća je protekla isto kao i prva…u istom tjednu počele kontrakcije, u istom tjednu beba počela zaostajati, strogo mirovanje, hospitalizacija…sve za ne poželjeti … osim onog slatkog iščekivanja. Malo strahova, pa malo sreće, pa malo brige…pa tako u krug. Nakon svakodnevnih nebuloza na uzv-u, odluka je ipak pala na indukciju. Odlučujući faktor im je bio strah zbog gubitka našeg voljenog anđelčića. Dan indukcije 36+3. Očito je moralo tako biti jer se i on rodio na taj dan, pa sam iz tog razloga bila mrvicu mirnija. Bila je to očito njegova želja :-)
Krenuli smo standardno – klistir u 5.45h. Sestra me budi u 5h a meni prvo na pameti što me nije ostavila duže spavati. Hahaha. U 7h vode me u rađaonu, i spajaju na ctg. Čekam muža. Hladno mi je od straha. Dolazi on sav u elementu za nasmijavanje, dakle, spreman. U 8h prokidaju vodenjak, i tad ja konstatiram da mi se i piški. Di ćeš baš sad. Kažu mi da ću ići kad sve iscuri i da će mi u pola 9 dati drip ako ne dobijem svoje trudove. Gledam na stolu neku špricu na kojoj piše oksitocin. Ma neeeeću. Grrr. I stižu moji trudovi, na 10 minuta. Još se nadam da će biti dovoljni da uskoro ugledam svoje malo zlato, ali oni ne prelaze 50-ku na ekranu. Ne znam koliko sam puta mužu ponovila da bih jako voljela da mi ne moraju dati drip, ali sigurna sam da sam bila ko papagaj. Dolazi sestra se nekom injekcijom i govori da ću to dobivati svaka 4 sata dok ne rodim. Gledam ja muža i pitam „Kak ona misli svaka 4 sata?! Ja joj za iduću ne planiram biti tu!!!“… :-P a sve me više hvata strah jer znam da sigurno neću curu roditi kao Lovru, u tren oka, jer ipak je ovo indukcija. Prošlo pola 9 i nitko ne spominje drip. Supeeer! 9h…i dalje ništa… trudovi praktički isti. Dolazi sestra, stavlja mi infuziju i priča da ćemo pričekati da ovo iscuri. Ma nitko sretniji od mene. Ja i dalje gledam onaj grrrr od šprice s oksićem na stolu. Počinjem osjećati neki pritisak, i nemam pojma zašto jer smo od izgona još miljama daleko. Još nisam dobila ni drip! Spominjem to mužu a on meni onako pokislo „Ahm…znaš…ali na ovoj boci infuzije piše "DRIP". A srnj! :gaah: Let the party started. Iduća dva truda imala su svoju čar. Na to dolazi sestra i ja joj kažem za pritisak. Ona virne jel se nešto dešava, i ne vidi ništa. Onda me šalje na wc jer sam prije sat vremena rekla da moram piškiti pa je možda pritisak zbog toga (ah da, na to sam već i zaboravila, ali ajde). Odlazim na wc uz njenu pomoć, i taman na povratku evo jednog žestokog truda. Prodišem ga držeći se za krevet i legnem natrag. Ona izađe van i tad moj pritisak postane neizdrživ…to je to, ja moram tiskati što god ona mislila. Vičem mužu da ide po nekog! Valjda ih je petero uletjelo u sobu. Gledaju što se dešava i ja si mislim kog vraga ništa ne pričaju. Ja jedva u trudu pitam da li smijem tiskati?! (zašto uopće pitam?) Oni konačno viču DA. U dva iduća truda moje čupavo stvorenje bilo je spremno za maženje s mamom. 9.38h, 2190g i 45cm čiste ljubavi. :zaljubljen: Pokupila sve 10-ke na apgaru i dokazala da najbolje stvari koji put stvarno dolaze u „malim bočicama“. Zastoja u rastu nije bilo. Eva je bila sasvim zrelo dijete za 36+3, jedino je bila malena. „Za idući put ćemo znati“ rekao je doktor. A tad ponovno i komentari kako su znali da brzo rađam i opet sam ih uspjela iznenaditi; ja sam fenomen ...itd itd. A možda i jesam. Ali dokazivati im ponovno neću, osim ako mi netko iznosi treće dijete :mrgreen:
P.s. ona šprica s oksitocinom...i dalje mi je misterij...
