Bog mi te dao, pa te uzeo. (17.11.2015)
Cijeli život radiš dobro. Ne tražiš nikakvu nagradu jer nisi takav čovjek. Žuriš, juriš, pomažeš drugima, svi su na prvom mjestu..čak i on koji to odavno nisu zaslužili. Ali nemaš srca reći NE! Češto zapostavljaš sam sebe i to ti je sasvim ne bitno. Jer imaš ljude koji te dignu. Svaki put kada paneš.. ideš guraš. Znaš da će biti dobro.
Tog jutra ne znam zašto.. znala sam da više ništa neće biti dobro. U glavi su mi se vrtile riječi idi doktoru, barem ga nazovi..nemoj ići na put. A onda si mislim, pa bila sam prije dva dana na kontroli i sve je u redu. Bebica napredna, brčkala se i rastezala..mahala je i zjevala..več tad je pokazala da je komunikativna i dobro raspoložena na mamu naravno. Moja princeza je bila 19+4 tj . Živa i zdrava u trbuhu na "sigurnom" i nisam imala razloga za strah..jer krtični tjedni su već odavno iza nas. Nemam zašto raditi paniku ..ovo je samo malo obilniji iscjedak na koji me stalno podsječaju. Sve će biti dobro. Prošlo je tako par sati..a moj srah je bujao jer sam osječala veliku opasnost. Znala sam da mi se nešto sprema. Kako!? Ni danas ne znam . Nazvala sam svog privatnog gina i zamolila ga da me pregleda prije nego odem na put..
Pregled je prošao dobro. A onda smo išli raditi uzv.
Želudac mi se stisnuo od straha , i sam doktor me uvjeravao do tada da je sve u redu i da se opustim. Kada je stavio uzv sondu u mene, gledala sam i čekala.. vidjela sam svoju ljubav kako maše. Moje srce se smirilo. A onda riječi doktora : ".. brzo se oblaći. Dat ću ti uputnicu za ginekologiju, otvorena si prst, hitno se javi gore i reci da te ja šaljem.Ali prvo lezi tu da ti uzmemo briseve."
-Sve sam napravila kako mi je rekao. Kad sam izašla van nazvala sam muža i briznula u plač.. plakala sam neutješno..nisam mužu mogla objasniti da dođe po mene a kamoli što se dogodilo. Srečom došao je . Stvorio se u sekundi od nikud. Posjeo me u auto i pročitao nalaz. Bez pitanja me odvezao na mikrobiološki a potom i na ginekologiju. Tamo su me svi srdačno dočekali. Umirli me i rekli da čekamo samo briseve i ako su dobri već sutra idem na serklažu. Dr. Je bio odličan. Objasnio mi je cijeli postupak i rekao mi da mogu po svoje stvari doma, i da se odmah vratim. Došla sam doma..spakirala se, i krenula put bolnice. Kada sam stigla smjestili su me u moj krevet između dva anđela u sobi. Sam Bog me je poslao u tu sobu. Jedna djevojka je bila samo par godina starija od mene, trudna po treći put, na održavanju trudnoće, a druga djevojka je rodila svoje male blizance, ali su zbog bakterije bili na neonatologiji u inkubatorima. Pa je ona ležala s nama na odjelu da bude blizu bebica. Sada kada sam se upoznala sa curama, druženje može početi!!!! Drugo jutro napunili smo 20tt, dolazi moj doktor sretan u vizitu i govori mi da su nalazi super i da odmah idem na serklažu. Pripremili su me , odvezli u salu.. i prije nego li sam bila svjesna što se događa već sam se budila u šok sobi. U nekom strahu, odmah sam popipala trbuh..bebicu nisam osjetila, ali to je normalno rekli su jer je i beba još uspavana.
Vratili su me u sobu. I zabranili mi smijanje barem 1 dan da šav ne bi popustio.( vjerujte s razlogom sam dobila tu zabranu.. jer nismo bile normalne koliko smo se glupirale i smijale). Otišla sam na wc. (Samo mala sukrvica na kompresi ali i nekakva prozirna kapljica. To tako mora biti pomislila sam. Kada je sestra došla u obilazak ja sam joj napomenula za tu kapljicu, pogledala je kompresu ali nje više nije bilo. Uvjeravala me da mi je to od vaginalete koju su mi stavili pri zahvatu. Drugo jutro prije vizite odlazim na wc kako bi se pripremila na vizitu. Moje malo čudo je bilo živahnije no ikada. Sva razdragana pokretima mog anđela umila sam se i oprala zube, otuširala se i stavila novu čistu sterilnu kompesu. Bila sam smirena jer je oporavak išao u dobrom smjeru i još malo pa idem doma. Došao je i vikend.. bila sam u susjednoj sobi kada sam osjetila nekakav iscjedak. Otišla sam brzo u wc i vidjela na kompresi lokvicu veličine 5kn. Odmah sam otrčala do sestre i pokazala joj, opet me već po 10 put uvjeravala da se ne brinem. Da je sve u redu. :" Da je plodna voda, vjeruj mi dušo ne bi tako kapkala" rekla je. Poslala me u sobu. Bila sam prestravljena. Nisam joj ni sekudnu povjerovala. Bila sam luda od straha. Nešto mi je govorilo da je taj iscjedak plodna voda i nisam se mogla oduprijeti tome.
Svanulo je novo jutro.. i dan kada
se sve moje ruši..kada gubim tlo pod nogama. Doktor već vidno živčan zbog moje panike ( sestra mi je naravno sve revno prenjela) dolazi u moju sobu i poziva me na pregled. Kada me pregledao ustvrdio da je sa bebom sve u redu i da plodne vode ne fali. Ali da mene umiri napravio mi je i test. I poslao me ljutit u sobu. Bila sam sva jadna jer su me gledali kao luđakinju koja paničari bezveze i njih nepotrebno za****va! Nakon sat vremena sestra me zove u ordinaciju da dođem jer me doktor treba. Cimerici sam promrmljala : "****te, nije dobro." I sva uznemirena krenula sam kod doktora. Ulazim u ordinaciju a on sjedi za svojim stolom , drži moj nalaz i gleda u pod.
Naredio mi je da sjednem i uzdahnuo. Odbila sam i zamolila ga da kaže što se događa.
A onda je rekao dvije najgore riječi u mom životu koje mi i danas odzvanjaju u ušima :" Pozitivan je!"
Ništa nisam rekla. Piljila sam u njega dok je gledao i prevrtao moje papire sav šokiran i nadala sam se da će vidjeti nešto što je propustio..nešto što će mu pokazati da je pogriješio i da je sve ovo velika zabuna. (Da je bar bila. I to bi im oprostila) No nije bila. A onda je nastavio dalje pričati. :" Na moju veliku žalost draga moram ti još danas skinuti šav serklaže jer postoji velika opasnost od nastanka sepse.
Bez riječi sam se okrenula i krenula prema svojoj sobi. Kako sam se približavala mojim curama eksplodirala sam i suze su tekle u potocima. Grcala sam i davila se u suzama.. ušla sam u sobu..i plakala. Nisam im mogla objasniti što se dogodilo. I jedna i druga su se sjatile na moj krevet i tješile me, grlile. Ništa više nisu pitale, sve im je bilo jasno. Dok je cimerica otišla kod svojih beba, moja trudna cimerica me je posjela i ispričala mi svoju pretužnu priću. Naime.. u njenom 39tt otkrila je na ekg-u da beba nema otkucaja. I ona se vodila kod mog doktora koji joj je inducirao porod i rodila je svoju malenu curicu koja je imala pupčanu vrpcu omotanu oko vrata. Skupa smo plakale. Zagrlila sam ju jer sam osječala njezinu bol..iako je moja beba još bila u trbuhu na "sigurnom".
Nakon toga objasnila mi je proces žalovanja, sve što ću možda morati preživjeti i proći. (I ako je nada u oporavak još uvjek postojala).
Tog popodneva dok je mm bio kod mene u posjeti, došla je sestra po mene da mi skinu šav.
Kada su i to napravili. Doktor mi je objasnio da su šanse da uspijemo jako male. Ali da mirovanjem možda možemo spriječiti prolabiranje vodenjaka u rodnicu i da možda s vremenom vodenjak i zaraste. Ponovili su mi briseve i poslali me u sobu. Prošao je tako jedan tjedan, a ja sam ležala na lijevom već vidno otečenom boku i molila se, molila Boga za čudo. Kako su dani prolazili shvatila sam da sam već 21tt i da se tako uz božju pomoć možemo dovući do nekih sigurnijih tjedana. Brisevi svi sterilni. Radila sam sve kako su mi rekli. Jela sam na krevetu, ležala na lijevom boku, pila sam puno vode. Odlazila na wc samo kad više nisam mogla trpiti. Uz tv i posjete prolazili su nekako i ti dani. Nisam se ni okrenula a već sam bila 22tt.. slavila sam svaki dan. Jer svaki dan je bio naše čudo.
Muž se nije odvajao sve to vrijeme od mene. Dolazio je ujutro u 7 i odlazio u 12 u noći. Sestre su ga sve obožavale i sve mu dozvoljavale jer ih je sve osvojio svojim humorom i brigom za mene.
Taman kad smo mislili da je sve moguće, da je sve dobro na našoj strani, došlo je i to jutro koje nam je na grub način reklo :"Gadno se varate!!!".
22+3tt. 16.11.2015. Jutro! Gledam kroz prozor , opet kao i inaće. Naravno prva budna u našoj sobi. Mazim trbuh i uživam u pozdravima moje prnceze pod rukom. Vizita!!!! Ulazi cijela delegacija doktora..svi me gledaju kao sedmo svijetsko čudo i pitaju se do kad ćemo tako. Jedino je moj doktor imao utjehu u očima, namignuo mi je i rekao da će me danas pregledati da vidimo kakva je sutuacija. Izvadili su mi po 100-ti put crp i stavili još jednu dozu antibiotika ..ruke su mi bili izbodene toliko da više nisam imala vene.
Sjedam na stol, doktor navlaći rukavice i ozbiljan priprema sve za pregled. Ajmo draga rekao je. Pregled je bolio, a njegov izraz lica je dobio oštriji izgled, znala sam da je sve gotovo. I bilo je. Posjeo me i rekao. "Draga moja, dala si sve od sebe. Ali više ovako ne može. Vodenjak je u rodnici, i ne smijemo više čekati ni dana. Tvoj život je opasno ugrožen i nesmijemo riskirati." Došao je i moj muž na razgovor i doktor nam je objašnjavao da mi moraju inducirati porod jer ne smiju i mene izgubiti. Nalaz crp-a je opasno podivljao i to ih je sve preplašilo. Moj muž je odmah rekao. Pristajemo. Ispričao mi se i rekao da mu je moj život važniji i da ne želi i mene izgubiti. Kimnula sam glavom. I to je bilo to.17.11.2015. U 6 ujutro dobila sam injekciju i blagi trudovi su počeli.. muž je bio svo vrijeme uz mene.
Trudovi su bivali sve jaći dok sam ja još po sobi šetala i hvatala zrak.. napokon su me smjestili na stol gdje je pukao vodenjak i porod je krenuo. Tiskala sam, bolilo je.. beba nejde van. Doktori su trčali oko mene, čula sam svog doktora kako im viče..beba je na zadak.
Nejde van..stisnite trbuh.. njih četvero je stiskalo i drucalo po mom trbuhu..dok sam ja gubila snagu za tiskanje i molila svakim trudom malenu da izađe.
"Još samo jednom jako stisni .." vikao je moj doktor . I jesam. A onda mi je jedna sestra okrenila glavu da ne gledam kao je odnose. Ne znam ni kako izgleda. Ali znam da je tada umrlo pola mene.. u samo 4h nestalo je sve.
Svih naših 22+4 dana radosti, nestalo je u 4 najgorih sata u mom životu.. plakala sam. Svi su samnom plakali. I sestre i doktori. Grlili su me i tješili. Kada su me vratili u sobu..mm je tada prvi put zaplakao. Vidio me onakvu izmučenu, blijedu i beživotnu. Zagrlio me je i plakao. Tada sam ga prvi i zadnji put vodjela da plače. Drugi dan su me pustili doma.. dok sam se pakirala i rastajala od svojih cimerica..pustila sam si pjesmu od Celine Dion : A new day has come. To je moja pratilja u bolje sutra.
I zbilja se tome nadam.
Danas je 17.01.2016. Samo dva mjeseca je prošlo od kada sam izgubila svoju kčer..a ja još osjećam njezine pokrete i mislim si Bože ti znaš koliko ovo boli.. zašto dopuštaš da žene to prolaze..zašto si mi ju dao pa onda uzeo... :cry:
Odlučila sam baš danas podjeliti svoju borbu i priću sa vama. Jer želim da negdje ostane zapisano da je postojala. Sada će pisati uvijek, a u mom srcu zauvijek.
