Trudna san evo vec misec dana. Citan po milijuntni put tekstove o dojenju sa rodinog portala, gledan polozaje, neprestano buljin u onu sliku kako dijete triba uhvatit bradavicu. I nakon svakog clanka se zapitan sta san ja to radila krivo s andreom. Ovo je nasa prica:
Agonija je pocela u rodilistu. Rodila san na carski i dok su sve “cimerice” dojile svoje bebe i govorile “pa on/ona nesto guta” ja san andreu stavljala na prsa, ali nije bilo nista. Niti kap. Ja i ne znan kako kolostrum izgleda. Nakon tri dana u bolnici ujutro san se probudila bar 5 kg teza. Jeeeeee, mlijeko je “nadoslo”, sise me bole, nesto curi. Super! A bas su tada i poceli problemi. Ili bi mi nju donosili vec situ, ili bi spavala pa nije bilo sanse da je probudim ili bi mi je donili sat nakon obroka pa bi pojela nesto malo kod mene i vratila se svojoj vjernoj bocici. Ja san ludila. Mislila san da nikad necu izac iz te proklete bolnice, proklinjala san adaptirano i sve sta ima veze s njim. Neprestano san izdajala jer su mi sise bile ka dva kamena, kad ne bi izdajala, onda bi bila sa njom i pokusavala (najcesce neuspjesno) dojiti. A ako ne bi izdajala ili pokusavala dojiti onda san se odmarala. I tako ukrug po cile dane. Bilo je i par puta kada bi ona skroz dobro i lipo potegla, culo bi se kako guta ali sve je bilo dzaba…kada bi prebrzo ogladnila (ili je do nje ili je do mene?) pa bi sestre, cile ljute na mene da sta ih zahebajem, sad si je vratila, pa oces da ti je opet donesemo, dale ponovno bocicu. I tako su mi rekli da je gospodica se navikla na dudu i da ne zna potegnit kako triba. Pa su pocele nase nocne borbe. Budili su me preko noci (na moj zahtjev), donosili mi nju, nesto bi pojela, ali bi vecinu vrimena plakala. I da skratin, izasli smo (napokon) iz bolnice. Dosli kuci. Prvi obrok u redu, drugi vec malo losiji, place. Ajmo jest. Dobro, jedemo evo vec sat vremena (od toga aktivno sisanje=5 min). Ma skinit cu ja tebe, vec mi i postaje neudobno, bole me ruke i leda (ja san dojila konstantno sjedeci, nagnuta prema naprid jer nisan mogla nikako drugacije). Plac. Stavin je opet, malo sisa, pa se igra (kao da gricka), mene boli. Pocele su i prve ragade. Nakon par dana ragade su se pritvorile u ragadusine I to samo na desnoj, sva srica, liva je bila zdrava. Ne mogu nikako nac dobar polozaj, isfrustrirana san sta ona malo sisa, a vecinu vrimena gricka i zeza se, a kada je maknem, place. Desna je postala nepodnosljiva, mazem s bepantenom, a kasnije i s purelanom (hvala, zrinka!). pomagalo je, ali sporo. Dojin i placem od boli, lupam nogom o pod, muz me grli i gleda u mene suznim ocima…a andrea bljuca krv. Zelja za dojenjem otpada, svako malo san bila u sobi i “dojila” po sat i po (ponekad i duze). Totalno bi se izmorila, tek sta bi je ostavila i sjela na kauc 5 min, eto je opet. I tako sveki dode s idejom jednu vecer, a da mala nije gladna, a ja vec izmorena i isfrustrirana, pristanem na bocicu adaptiranog. Kao, ma samo jednu, a dok ona odspava iza toga, i ja cu se odmorit i bit cu bolje pa nastavljamo s nasim dojenjem. A kad ona popila ne jednu nego dvi dopustene kolicine za njenu dob (znaci, sveukupno 180 ml s 3 tjedna…) i to u roku keks. Onda san se totalno slomila, kada san je vidila s kojim je gustom to pojela i u kojoj brzini. Samo mi je kroz glavu prolazilo da ja izgladnjivam svoje dite, ono je zbog mene gladno, pa kakva san ja to majka itd itd. Otada san polako prestajala dojit, pa san izdajala 2 obroka na dan, sta se na kraju smanjilo u jedan na dan, pa u jedan u dva dana i na kraju nista.
Sada kad pogledan, bila san previse ponosna da bi se ikome obratila za pomoc, mislila san da san ja najpametnija i da najbolje znan. Sada vec nije vise tako, spremna san pricat o svemu, spremna san prihvacat savjete i trazit pomoc. A moran van rec i da san evo vec sada pesimisticna sta se tice dojenja. Tribala san bit upornija i doslovno lezat/sidit na krevetu sa njom pristekanom na mene 24h/dan. I onda bi sve dobilo nekakv red, ne bi vise tako bilo. Je li tako? Recite mi da san prebrzo i prelako odustala i da ce sve bit u redu ovaj put...
