A samo sam htjela neometan porodjaj

U drugoj trudnoci bilo mi je vrlo vazno da se porodim prirodno, neometano, ali, ispostavice se, u sredini u kojoj zivim to je skoro nezamislivo.

Svaki pomen plana porodjaja ili neometanog porodjaja doktorka na kontrolnom pregledima odbacuje rijecima
"Nista se ti ne brini mila moja".

Slicno me, na tu temu, dozivljavaju i muz, porodica i prijateljice:

"Pa imas vec zdravo pravo dijete koje se rodilo u istom tom porodilistu. Imala si i drip i CTG i probijanje vodenjaka i sedative i eto danas mu nista ne fali ".

A fali, fali ... Prvo dijete je imalo pupcanik oko vrata dva puta.
Mjesec dana modro lice i krvave beonjace. U porodilistu smo sedam dana zbog zutice. Tu ga prva cetiri dana hrane glukozom i formulom na spricu, jer kazu nemam mlijeka, place jer je gladan.
Kuci smo dosli sa soorom u ustima, ojedom na pelenskom predjelu, zacepljenim nosem. Pupak mu je otpao deseti dan.

Dva i po mjeseca kasnije hospitalizovan je zbog bronhitisa. Deset dana primao je urbazon i antibiotike, tjelasce od 6,5 kila.

Sa drugim sam znala da ne mogu to da dozvolim.

Cak sam razmisljala da nikome nista ne govorim i porodim se jednostavno kod kuce, kao nase babe. Ali, bojala sam se komplikacija.

Na kraju sam rijesila da idem bez ikakve pripreme, bez ikakvog dogovora, stele ili mita. Da sacekam kod kuce koliko god mogu i sto manje vremena provedem u porodilistu.

I eto me u porodjajnoj sali u 4 ujutru. Pod neonkama na maksimum, sa jos cetiri zene, odijeljene samo paravanima.
Vidimo i one koje sa drip bocama na stalcima bauljaju hodnikom.

Dopustam da mi uvedu braunilu, ali odbijam sa mi daju bilo kakve lijekove. Tacnije, preklinjem doktora da mi ne daju nikakve lijekove i on pristaje.


Pokusavam da se opustim i skoncentrisem. Sklanjam kais za CTG. Sestra me jednom opomene, posle me ostavi ma miru.
Nakon nekih pola sata doktor dolazi sa nekakvim siljatim instrimentom, ne obraca mi se. Pretpostavljam da zeli da mi probije vodenjak, preklinjem ga da to ne cini, bukvalno preklinjem.
" Evo, molim Vas, dajte mi pola sata. Ako se ne porodim sama, pristajem na sve."

Odlazi uz komentar da jos zena treba da se porodi jutros i da ce vjerovatno morati da ubrza porodjaj.

Ubrzo dolazi sestra sa nekavim formularom. Kaze mi da potpisem da pristajem da se na meni izvrsi medicinska intervencija.
Jedva uspijevam da se skoncetrisem: "Ali, ja ne zelim intervencije. Ne pristajem. Donesite formular na kome pise da ne pristajem."
Odlazi, ostavlja taj papir na krevetu i ja tako lezim po tome sve vrijeme.

Ubrzo mi je pukao vodenjak. Blizu je. Ne mogu da lezim na ledjina. Ustajem, klecim na krevetu. Osjecam da beba izlazi.
Dolaze ljekar i babica.
"Lezi! Lezi dole na ledja! " cujem babicu, ali je ignorisem.

Pokusava da me gurne, guram se s njom. Klecim na krevetu i drzim se za naslanjace na noge. Prvo tiskanje, osjecam glavicu koja je na izlazu.
" Lezi! Lezi! Pasces! "
Napon je prestao. Silno sam zadihana.
"Lezi! Ne moze tako! Kako si bezobrazna! Ne moze tako!"
Napon ponovo dolazi, zapomazem da prihvate bebu, cucim njima okrenta ledjima, moje tijelo radi autonomno, beba izlazi ....
Uzimaju ga, lijezem na ledja.
Daju mi ga na deset sekundi. Tako je topao.
Odnose ga. Sestra mi kroz braunilu odmah srucuje neku injekciju.

Srecna sam. Ipak sam imala porodjaj bez dripa, prokidanja vodenhaka, epiziotomije. Za sat vremena od prijema sve je bilo gotovo.

Samo jos da ga donesu na prvi podoj ...

Lezim i cekam da mi donesu dijete. Prosla su dva sata od porodjaja. Prebacuju me u sobu i stalno govore donijecemo, donijecemo ..
Prolaze cetiri sata od porodjaja, nervoza raste... opet ce da ga hrane glukozom, opet nece uspjeti prvi podoj ...

Sesti sat od porodjaja. Ustajem i odlazim u bebi boks. Samo dvije bebe su tu, obje uzasno placu. Trazim svoje dijete, placem, vicem, trazim da me odmah otpuste kuci. Uzalud.

Donijeli su ga kasnije i posali mi psihijatra.

Na otpusnoj listi uredno pise: Psihoza.

A pise i da mi je dijete donijeto na prvi podoj.

Na moj zahtjev, otpustili su me kuci sutradan, uz insistiranje da nacelnik odjeljenja razgovara sa mojim muzem.

Pitao ga je da li sam bila normalna kod kuce i saopstio mu da psihijatar predlaze stalni nadzor.

Od tada je proslo sedam mjeseci. Ja sada ima divnu bebu i divnog djecaka i zaboravila bih na sve ovo, da moj brak ovime nije tesko narusen.

Crv sumnje uvukao se i svaka moja odluka u pogledu djece, koja nije teski mejnstrim, dovodi se u pitanje.

Npr. MM vec sada sugerise da nema potrebe da dojim malog tako dugo kao starijeg (tri god ),
da treba da ga posaljemo u vrtic sa godinu i po, da olaksam sebi, da ne spavam s djecom, da ih ne mazim toliko ...


Da li mogu na sudu da opovrgnem ovu dijagnozu? Da trazim obestecenje? Da uvjerim muza da nisam psihijatrijski slucaj ....





U drugoj trudnoci bilo mi je vrlo vazno da se porodim prirodno, neometano, ali, ispostavice se, u sredini u kojoj zivim to je skoro nezamislivo.

Svaki pomen plana porodjaja ili neometanog porodjaja doktorka na kontrolnom pregledima odbacuje rijecima
"Nista se ti ne brini mila moja".

Slicno me, na tu temu, dozivljavaju i muz, porodica i prijateljice:

"Pa imas vec zdravo pravo dijete koje se rodilo u istom tom porodilistu. Imala si i drip i CTG i probijanje vodenjaka i sedative i eto danas mu nista ne fali ".

A fali, fali ... Prvo dijete je imalo pupcanik oko vrata dva puta.
Mjesec dana modro lice i krvave beonjace. U porodilistu smo sedam dana zbog zutice. Tu ga prva cetiri dana hrane glukozom i formulom na spricu, jer kazu nemam mlijeka, place jer je gladan.
Kuci smo dosli sa soorom u ustima, ojedom na pelenskom predjelu, zacepljenim nosem. Pupak mu je otpao deseti dan.

Dva i po mjeseca kasnije hospitalizovan je zbog bronhitisa. Deset dana primao je urbazon i antibiotike, tjelasce od 6,5 kila.

Sa drugim sam znala da ne mogu to da dozvolim.

Cak sam razmisljala da nikome nista ne govorim i porodim se jednostavno kod kuce, kao nase babe. Ali, bojala sam se komplikacija.

Na kraju sam rijesila da idem bez ikakve pripreme, bez ikakvog dogovora, stele ili mita. Da sacekam kod kuce koliko god mogu i sto manje vremena provedem u porodilistu.

I eto me u porodjajnoj sali u 4 ujutru. Pod neonkama na maksimum, sa jos cetiri zene, odijeljene samo paravanima.
Vidimo i one koje sa drip bocama na stalcima bauljaju hodnikom.

Dopustam da mi uvedu braunilu, ali odbijam sa mi daju bilo kakve lijekove. Tacnije, preklinjem doktora da mi ne daju nikakve lijekove i on pristaje.


Pokusavam da se opustim i skoncentrisem. Sklanjam kais za CTG. Sestra me jednom opomene, posle me ostavi ma miru.
Nakon nekih pola sata doktor dolazi sa nekakvim siljatim instrimentom, ne obraca mi se. Pretpostavljam da zeli da mi probije vodenjak, preklinjem ga da to ne cini, bukvalno preklinjem.
" Evo, molim Vas, dajte mi pola sata. Ako se ne porodim sama, pristajem na sve."

Odlazi uz komentar da jos zena treba da se porodi jutros i da ce vjerovatno morati da ubrza porodjaj.

Ubrzo dolazi sestra sa nekavim formularom. Kaze mi da potpisem da pristajem da se na meni izvrsi medicinska intervencija.
Jedva uspijevam da se skoncetrisem: "Ali, ja ne zelim intervencije. Ne pristajem. Donesite formular na kome pise da ne pristajem."
Odlazi, ostavlja taj papir na krevetu i ja tako lezim po tome sve vrijeme.

Ubrzo mi je pukao vodenjak. Blizu je. Ne mogu da lezim na ledjina. Ustajem, klecim na krevetu. Osjecam da beba izlazi.
Dolaze ljekar i babica.
"Lezi! Lezi dole na ledja! " cujem babicu, ali je ignorisem.

Pokusava da me gurne, guram se s njom. Klecim na krevetu i drzim se za naslanjace na noge. Prvo tiskanje, osjecam glavicu koja je na izlazu.
" Lezi! Lezi! Pasces! "
Napon je prestao. Silno sam zadihana.
"Lezi! Ne moze tako! Kako si bezobrazna! Ne moze tako!"
Napon ponovo dolazi, zapomazem da prihvate bebu, cucim njima okrenta ledjima, moje tijelo radi autonomno, beba izlazi ....
Uzimaju ga, lijezem na ledja.
Daju mi ga na deset sekundi. Tako je topao.
Odnose ga. Sestra mi kroz braunilu odmah srucuje neku injekciju.

Srecna sam. Ipak sam imala porodjaj bez dripa, prokidanja vodenhaka, epiziotomije. Za sat vremena od prijema sve je bilo gotovo.

Samo jos da ga donesu na prvi podoj ...

Lezim i cekam da mi donesu dijete. Prosla su dva sata od porodjaja. Prebacuju me u sobu i stalno govore donijecemo, donijecemo ..
Prolaze cetiri sata od porodjaja, nervoza raste... opet ce da ga hrane glukozom, opet nece uspjeti prvi podoj ...

Sesti sat od porodjaja. Ustajem i odlazim u bebi boks. Samo dvije bebe su tu, obje uzasno placu. Trazim svoje dijete, placem, vicem, trazim da me odmah otpuste kuci. Uzalud.

Donijeli su ga kasnije i posali mi psihijatra.

Na otpusnoj listi uredno pise: Psihoza.

A pise i da mi je dijete donijeto na prvi podoj.

Na moj zahtjev, otpustili su me kuci sutradan, uz insistiranje da nacelnik odjeljenja razgovara sa mojim muzem.

Pitao ga je da li sam bila normalna kod kuce i saopstio mu da psihijatar predlaze stalni nadzor.

Od tada je proslo sedam mjeseci. Ja sada ima divnu bebu i divnog djecaka i zaboravila bih na sve ovo, da moj brak ovime nije tesko narusen.

Crv sumnje uvukao se i svaka moja odluka u pogledu djece, koja nije teski mejnstrim, dovodi se u pitanje.

Npr. MM vec sada sugerise da nema potrebe da dojim malog tako dugo kao starijeg (tri god ),
da treba da ga posaljemo u vrtic sa godinu i po, da olaksam sebi, da ne spavam s djecom, da ih ne mazim toliko ...


Da li mogu na sudu da opovrgnem ovu dijagnozu? Da trazim obestecenje? Da uvjerim muza da nisam psihijatrijski slucaj ....

A čiji je nadzor doma,ne vjerujem da se muž toliko žrtvovao da sam pomogne.

Hehe, narvno da nije. Pa kao nadzire me sa posla, pozove, posalje poruku.

Korisno bi bilo da znamo lokaciju i bolnicu. Nije isto ako si u BiH ili ovdje. Ne mogu uopće odgonetnuti gdje si ovako prema tekstu jer u zagrebačkim rodilištima nema šanse da bi ti dijete odnijeli na šest sati od tebe da ne pokušaju podoj.

Sigurno je da možeš pokušati na sudu, ako imaš novca za odvjetnike.

Porodiloste je u Brckom, BiH naravno ...

Ha jbte, teško ćeš s njima bitku dobit, osim, kako velim, ako imaš novca za odvjetnike. Totalno kužim zašto si ljuta. Ovdje se u RH ako dobro kužim dogodio "preporod" tek kad je ova udruga Roda pokrenula kampanje za promociju dojenja. Do tad je bilo kao i kod vas. Valjda i vama treba takvo što.

Kaj se tiče šire i dalje familije, budi pametna pa se složi sa svim što kažu, a dalje tjeraj po svom. Jedno uho unutra, drugo van. Svi hoće biti pametni za druge.

Uz svo saosećanje za tebe, i sebe, i sve žene koje sistem gazi, gazio je i gaziće, nemoj mi zameriti ono što ću napisati:

Ako tvoj muž nakon godina braka, dva deteta, sedam meseci tvoje brige od drugom detetu itd., i delje više veruje nekom tamo lekaru koji te je video na manje od 24h nego tebi samoj, onda tvoj osnovni problem nije takav porođaj nego stav tvog muža prema tebi.

Ti si onda ili i dalje dovoljno loše da pobuđuješ sumnje muža (po toku tvog pisanja ne zvučiš tako), ili je tvom mužu lako poljuljati poverenje u tebe, što govori o tome da je problem u vašem odnosu.
I možeš ti uložiti pare u tužbe i dokazivanje i ispravljanje klevete prema sebi, ali verujem da bi ti puno više značilo da porazgovaraš sa mužem i da ti kaže: pa ja te poznajem toliko dugo- nemam osnova da sumnjam u tebe.
Možda tvoj muž to ne zna, ali "psihoza" je prilično opšti pojam za izmenjeno stanje svesti-kod dugog porođaja, uz bolove, nespavanje i koktel ko zna kojih lekova i u kojim dozama, "psihoza" uopšte nije neočekivan rezultat te kombinacije stresa. Što ne znači da je ta "psihoza" neka trajna dijagnoza nego trenutna procena tvoga tadašnjeg stanja na osnovu informacija koje je ginekolog njemu saopštio tada (a pitanje šta su te informacije bile i koliko tačne).
Tvoja beba je i dalje relativno mala, ja bih za sada ovako kako žuta kaže- klimala svima glavom i terala po svom. A u jednom momentu, kada budeš dovoljno mirna, odmorna i naspavana, probaj da razgovaraš prijateljski sa mužem. Možda u osnovi njegovih predloga nije sumnja, već briga za tebe i tvoje zdravlje, možda od početka ima drugačije stavove o podizanju dece samo nije hteo da ih nameće, ili podleže pritisku rodbine...
Kako god, čini mi se da bi puno lakše i korisnije bilo uložiti vreme u razgovor sa mužem nego u rat protiv celog porodilišta. Sistem je obično jači od pojedinca, eventualno možeš potražiti neko udruženje koje se time bavi - ili ga osnovati :).