kako reagirate kad je vašem djetetu "nešto"?

..pri tome mislim na bolesti, ozljede i sl.
jasno je da nikome takve stvari nisu ugodne, ali moramo to prihvatiti i nositi se s takvim situacijama što bolje kad do toga dođe.
zanima me koliko to emotivno ili "hladne glave" prihvaćate.
dok nisam rodila nisam shvaćala kad mi je bratić koji je tada već imao malu kćer pričao da jako teško podnosi njene bolesti, da je preemotivan. a sad ga potpuno razumijem, jer i ja često tako reagiram /ne uvijek, ali.... ://
recimo ako vid ima crijevnu virozu, dobijem je u nekom obliku i ja, ali čini mi se da to kod mene bude čista psihosomatska reakcija na tu situaciju. teško mi ga je gledati kad je bolestan, povrijeđen, kad mu nije dobro. ja jednostavno nisam svoja dok on ne ozdravi.
znam da je to bezveze, jer nažalost ima puno djece koja imaju zaista ozbiljnih zdravstvenih problema i roditelji s njima proživljavaju sve i svašta /i beskrajno im se divim :heart:/, mi smo imali sreću da vid nikada do sada nije bio ozbiljnije bolestan - sve su to do sada bile uobičajene dječje virozice i sl.

da li je to sindrom 1. djeteta ili..?

što mislite i kako vi reagirate?

ja patim od sindroma prvog djeteta :mrgreen:

(ZNAM da ima običnu prehladu i da je najteži simptom nervoza jer mu je zaštopan nos, ali sam svejedno zbog te nervoze duboko nesretna)

Citiraj:

---

ms. ivy prvotno napisa

ja patim od sindroma prvog djeteta :mrgreen:

(ZNAM da ima običnu prehladu i da je najteži simptom nervoza jer mu je zaštopan nos, ali sam svejedno zbog te nervoze duboko nesretna)

---

:mrgreen: da, to je to.

ja sam inače velika paničarka i da nije MM dino i ja bi non stop bili na hitnoj :/ MM me malo spusti jer ja bih poludila, sada sam jedino malo popustila vezano za njegovo padanje (koje hvala Bogu nije često), a ostalo ja trčim isto muha bez glava, prije dok je bio manji kada padne i udari se ja sam po pet minuta znala plakati šta ću kada mi ga bude žao

Anek, definitivno sindrom 1. djeteta. :mrgreen:

Kad je mojoj curici procurio nosić (normalno jela, pila, spavala) ja sam bila napola luda, kad je dobila prvu temperaturu skoro sam pala u komu :roll: Dobila neki sitni mali osip na rukici, meni svašta prošlo kroz glavu - alergija, astma.. ovo, ono - na kraju osip prošo i nikad se nije ponovio. Cijepljenje - 2 dana bi visila nad njom i "čekala" reakciju koje nije bilo. Naravno, pred njom bi nastojala biti vesela i sve "odrađivala" hladne glave, ali iznutra luuuudim.

Sad s drugim djetetom, ništa posebno, ako curi nos - ništa strašno, jedan dan mu se malo podigla temperatura (37,3), malo me brinulo hoće li se povečati, ali nisam paničarila. Cijepljenje me nimalo ne zabrinjava, s tim da biram što, kako i kad.

Uglavnom razlika je više nego drastična, sad sam skroz opuštena sve dok su u pitanju normalne "dječje bolesti".

arijana utješila si me :)

Citiraj:

---

anek prvotno napisa

recimo ako vid ima crijevnu virozu, dobijem je u nekom obliku i ja, ali čini mi se da to kod mene bude čista psihosomatska reakcija na tu situaciju. teško mi ga je gledati kad je bolestan, povrijeđen, kad mu nije dobro. ja jednostavno nisam svoja dok on ne ozdravi.


što mislite i kako vi reagirate?

---

meni je drago sto razvijam iste simptome jer imam osjecaj da je to nacin nakoji moje tijelo reagira pa onda proizvodi antitijela protiv te virozice... koja mu onda dajem kroz ciku...

isto patim od 'sindroma' ali onaj mali dio koji mogu kontrolirati pokusavam sto vise mogu da mu unesem osjecaj sigurnosti u mene...
('pravim' se da sam iskusna majka sedmero djece :oops: , o tome sam pisala na luninom topicu 'dajte mi savjet,ja vise nemam ideja...')...

ja sam u vecini slucajeva 'hladna glava'

Citiraj:

---

ja jednostavno nisam svoja dok on ne ozdravi.

---

ja ovako. i nije sindrom prvog djeteta :mrgreen:
ako je "samo" prehlada, zao mi ih je kad hripaju, nosevi cure, imaju temperaturu ... cendravi su i slinavi...
pa sam i ja pomalo bolesna skupa s njima

ako je nesto ozbiljnije, onda iznutra panicarim ko luda, a izvana sam "hladna glava"

Ja moram priznati da sam dosta pribrana u tim situacijama. Žao mi ga je ali znam da je to nešto što svi prolaze i što je ponekad neminovno pa ne dramatiziram. Ali ipak kada ozdravi osjećam se kao da mi je netko dao krila.

Ja sam hladna glava vjerojatno silom prilika...naime, MM je teeeški paničar, pa netko u kući mora ostati pribran :mrgreen: .

ma ne radi se o pribranosti, mm šizi ali ja sam uvijek cool (osim kad je imao onu groznu reakciju na cijepljenje, tad sam u suzama zvala mm-a da dođe doma i zamišljala svakakve grozote).

ali sam nesretna što mu nije dobro.

Citiraj:

---

ali sam nesretna što mu nije dobro.

---

tako i ja, ne šizim, nisam živčana, samo jako jako nesretna.
ovu zimu je bio stalno prehlađen, pa se uvijek zakompliciralo (3 puta na antibioticima- a nije prolazilo)

Citiraj:

---

anek prvotno napisa

..pri tome mislim na bolesti, ozljede i sl.
jasno je da nikome takve stvari nisu ugodne, ali moramo to prihvatiti i nositi se s takvim situacijama što bolje kad do toga dođe.
zanima me koliko to emotivno ili "hladne glave" prihvaćate.
dok nisam rodila nisam shvaćala kad mi je bratić koji je tada već imao malu kćer pričao da jako teško podnosi njene bolesti, da je preemotivan. a sad ga potpuno razumijem, jer i ja često tako reagiram /ne uvijek, ali.... ://
recimo ako vid ima crijevnu virozu, dobijem je u nekom obliku i ja, ali čini mi se da to kod mene bude čista psihosomatska reakcija na tu situaciju. teško mi ga je gledati kad je bolestan, povrijeđen, kad mu nije dobro. ja jednostavno nisam svoja dok on ne ozdravi.
znam da je to bezveze, jer nažalost ima puno djece koja imaju zaista ozbiljnih zdravstvenih problema i roditelji s njima proživljavaju sve i svašta /i beskrajno im se divim :heart:/, mi smo imali sreću da vid nikada do sada nije bio ozbiljnije bolestan - sve su to do sada bile uobičajene dječje virozice i sl.

da li je to sindrom 1. djeteta ili..?

što mislite i kako vi reagirate?

---

Potpuno ista stvar i kod mene, a sve si mislim da ima onda i sindrom 2. djeteta koji je u popunosti isti onom 1. sindromu.

I ja isto patim od sindroma prvog djeteta barem sam tak mislila dok mi par njih nije reklo da to nije sindrom prvog djeteta, već jednostavno ak si takav takav si.

Ja sam za van hladne glave, ali svako njegovo kihanje, kašljanje, šmrcanje, virozice, ogrebotine i sl. duboko proživljavam i užasno me prodrmaju i zapravo sam jako jako sretna što je on u svoje tri godine svega jednom pio antibiotik, i općenito nije često bolestan. Mislim da sve govori da kad smo išli s njim prošle godine na hitnu na zaraznu zbog proljeva (salmonela) spakirala sam i svoje i njegove stvari jer sam bila uvjerena da će ostat, ali srećom nije. Meni je najveći problem kaj ja uvijek sve okrećem na najgoru verziju i ful se iživciram, a na kraju ispadne super. :/

Ja sam onda i pre emotivna i previše paničarim i patim od težeg oblika sindroma prvog djeteta :P ali sve me to nekako primi kad se stiša gužva oko bolesti ili kad se rane saniraju. Nedavno sam mamu nazvala i pitala ju kako je ona preživjela i ostala normalna uz nas troje djece i sve te silne boleštine...Mama se samo nasmijala i rekla da su brige i djeca nerazdvojni pojmovi i da ono što te ne ubije samo te ojača.

Ja očito imam sindrom prvog djeteta i s drugim djetetom.

Tužna, tužna, plačem, sva sam jadna... srećom pa je imao dosad samo jednu vrlo blagu upalu uha i par puta začepljen nosić.

Najgore mi je bilo kad je istegao tetivu pa nije mogao hodati desetak dana... :cry:
Sama sebi predbacujem zašto nisam bila 30 cm bliže i tak... grozna sam.

MM je još gori

ne znam tocno reci u koju grupu spadam, nije da strasno panicarim ali nisam niposto ni hladne glave nego sam uglavnom jako zabrinuta.
nama je m. kao novorodjence bila hospitalizirana i u zivotnoj opasnosti tako da dobro znam kako izgleda pravi strah.
nakon toga, pokusavali smo biti sto opusteniji, a ne da nas vodi taj strah.
i sad sto je starija i kako nikad nije bolesna sve sam opustenija.
bilo mi je gadno kad je dva put bas jako pala, jednom zavrsila na sivanju. jako ruzan osjecaj. ali sve se to mora proci...

anek, nakon onog paničnog poziva prije godinu dana, sada sam miloa majka.
žao mi ga vidjeti kada šmrče pa teško diše dok spava, i doista sam tužna, ali više ne paničarim, jer znam da nema koristi od toga.

Selim na ZD.

bolje na zdravlje odraslih :lol:

Kod nas je ovak:
Ako je neka obična viroza, žao mi ga je i tužna sam što mu je loše.
Ali ako padne, udari se i kaže mi da ga buba onda sam nesretna do bola, jer smatram da sam na to mogla utjecati, bolje ga paziti i to spriječiti.
Da pokucam u drvo, F je tako rijetko bolestan, a i kad je to nikad nije bilo nešto dramatično.
Ali što je veći, to je hrabriji i na pamet mu padaju svakakve ludosti, popeo bi se na krov kuće, ali kako bi sišao nije važno.
Stalno mu moramo biti za petama...

Kad skužim da se nešto događa priljepim se za ladu kao priljepak - i ona za mene. tako plešemo pola dana zagrljene, ljubeći se n puta, a drugu polovicu dana provede na ciki, a ja samo blejim u nju. ne paničarim, prilično sam smirena, ali nekako oprezna i na stand-by.
i, naravno, ugađam joj do mile volje.

Tako i ja, i s prvim i drugim djetetom, jedino što s drugim nemam onaj konstantni grč u želucu kao s prvim, pa koliko god bolest bila bezazlena.

Trudim se biti što smirenija, i u sebi i na van, jer ne želim biti kao moja mama koja je i dan-danas duboko nesretna ako samo čuje preko telefona da sam malo promukla :mrgreen:
Ali me ipak nešto grize, sve dok ne odemo doktoru. Dosad nije nikad bilo ništa ozbiljno, pa nismo nikad bili u stvarnom strahu.
Osim jednom, kad je tjednima šmrcao i kašljao, već sam u glavi vrtila dijagnoze ovakve i onakve (od obične alergije do astme i sličnog)... na kraju je bila samo još jedna bakterijska beštija u nosu.

Ja kao Ines - hladna glava 8)

No sikkirikki, no, no! 8) Jer ionako ne možemo puno promijeniti, paničarenjem bi samo pogoršali i najbezazlenije problemčiće!

Ja kao Amalthea, imam sindrom prvog djeteta i sa drugim. I nije mi ništa lakše. Ja osim što tugujem budem i jako ljuta, uvijek na drugog "krivca".

Histericno i kontraproduktivno....
Nije nikad do sad bio bolestan, ali je jednom imao povisenu temperaturicu kao posljedicu rasta 6 zuba odjednom. Ja sam se lijepo mogla prijaviti na listu cekanja za Jagomir.
Tjesi me to sto kazete za drugo dijete jer tesko da bih podnijela histeriju na kvadrat...

H je do sada imala 2x obicnu virozu i 1x upalu uha i grla. Ja nisam tada skoro nista spavala, ni po danu ni po noci, samo sam je mazila i pazila. Velika sam panicarka, strasno mi je kad je bolesna. Svaki put sam se i ja razboljela nakon nje. Valjda mi od umora padne imunitet pa pokupim od nje. Zadnji put sam ja nakon njene viroze dobila: upalu oba uha, upalu grla i upalu sinusa - 3 u 1, sve istovremeno. Bas mi nije bilo lako.

Naravno, svaki put dobijem proljev i ne jedem nista po cijele dane, sva sam izbezumljena. Po kuci je opsadno stanje, sve joj se udovoljava, svi su angazirani samo za brigu o malom bolesniku.

Nemam sindrom prvog djeteta. Bude meni zao i popela bi se na vrh Ucke kad bi joj to pomoglo, ali ne panicarim i ne dramim.

Mozda je stoga sto nam je kucni pas dosta bolezljiv i s njom smo prosli doslovno svasta (pa cak i alergiju na lijek od kojeg se napuhala i skoro ugusila).

Ja uopce ne znam sto cu kad mi L dobije temperaturu. Ja se toliko bojim tog momenta da me samo zamisljenje te situacije totalno ukomira. Jos je nije imala, a nadam se da i nece skoro. Do sada su je samo desni bolile i imala je grceve do 4. mjeseca. Ako ona place malo duze, placem i ja, uzasno se rastuzim i brinem da mozda ne place zbog neceg sto ja ne mogu prepoznati. Ja imam sindrom prvog djeteta na kvadrat.

Citiraj:

---

Timmy prvotno napisa

Ja se toliko bojim tog momenta da me samo zamisljenje te situacije totalno ukomira.

---

Evo, ovo potpisujem!
Mene je totalno zeznula Ninina trodnevna groznica prošle godine i od tada se temperature abnormalno bojim - tada je temperatura u roku 10 minuta porasla sa 37,00 do 41,00 stupanj uz treskavicu i plava usta.
Od tada kad Nina dobije najobičniju virozicu sa temperaturom JA se počnem tresti, ne mogu se sjetiti gdje stoje čepići, ne znam gdje joj je bočica sa čajem...totalno prošvikam...
Užasno se bojim i tada uvijek počnem sa pesimističnim pitanjima Šta ako...i sa čitanjem literature o zdravlju i pronalaženjem Nininih simptoma...ma užas... :smajlić koji lupa glavom u zid:

Pred jedno 2 mjeseca Nina je imala neku upalu naravno praćenu visokom temperaturom, i nakon 5 dana kad je ozdravila sjedim ja s mamom u gradu na kavi i prepričavam joj noćne dogodovštine (temp, tuširanje,čepići, groznica, plač, hitna...) i naravno dođe mi slabo - ubrzano lupanje srca, nemogućnost dolaska do zraka, hladni znoj, osjećaj da ćeš past u nesvjest...heeeeeej samo od prepričavanja simptoma a zamislite me onda u živo u tom momentu... :/

i još nešto...
Kad god je Nina bolesna prvo mi prođe kroz glavu: Nema šanse da imam još jedno dijete...
jer kao šta je neko prije rekao tu histeriju na kvadrat ne bi mogla podnjeti...
Ali ako je ovo ipak sindrom prvog djeteta (iskreno se nadam da je) onda će definitivno biti lakše s drugim (kad odluči doći)... 8)

ja to rješavam ovako: zahvaljujem bogu na tome što imam zdravu djecu, i stvarno ne uzimam zdravlje "zdravo za gotovo". iskreno suosjećam s roditeljima čija su djeca teško bolesna i divim im se :love:

...a što se prehlada, upala, povišene temperature tiče, opekla sam se jedan put kad je Laura bila beba, krivila isključivo sebe za 2 dana povišene temperature, začepljenog nosića i popratnih simptoma i zarekla se NIKAD VIŠE.
Sve u svemu, igram na kocku preventive: djecu oblačim sukladno vremenskim uvjetima, štramplice ne nose ni na -5°C, obiteljski se zdravo hranimo, tako da straha nema. U svojih 6 godina Laura je ostala "uskraćena" za iskustvo pijenja antibiotika i inih ljekuština.
Prije par dana spavala je uz otvoreni prozor i malo se nahladila, a u nedostatku fiziološke u kući, da bi joj malo olakšali disanje pred jutro, našli smo u kući nikad otvorene Operil P kapi valjda iz 2002 s rokom trajanja do nekog mjeseca 2007, pa sam joj to nakapala u nos...(jadno dijete, zahvaljivalo mi cijeli dan na kapima :P )

viroze ne računam - viša sila! uz pravovremeno snižavanje temperature, puuuno tekućine i dijetu, znam da će za 3 dana proći i proljev i temp. i povraćanje...a i osjećaj nelagode...

Isto i kad su imali vodene kozice oboje ove zime: ja i mm smo mantrali: proćićeproćićeproćiće..., i iako nam je bilo teško gledati Lauru kako reži i skače po kući daaanima, toliko nam je bilo olakšanje gledati Jakova, pile malo od 2 ipo mjeseca s one dvije krastice na čelu koje su bile jedini simptomi bolesti. triput hura za mamino mlijeko i antitijela!!! :D

za razliku od većine vas, ja sindrom prvog djeteta nisam imala ni s prvim :oops:

Ja sam grozna kada su djeca bolesna. Padam u depresiju, nepricajte samnom. Nikakve me teme ne interesuju.

Mejra je kronicno zacepljena to sam znala ali kada sam na roentgenu vidjela njen pun stomacic skrenula sam. Vidim MM se nesto puno ne brine ako ona danas ili jucer ili cak i prekjurcer nije kakala. Mozda pretjerujem, mozda mi samo tako izgleda. Voljela bi da nisam tako osjetljiva ali kako nebiti kada su u pitanju djeca? Vidim dosta majki sa bolesnom djecom 'daju im lijek, proci ce, nece biti posljedica', ja nemislim tako. Postavim se u ulogu djetata pa sizim. Sta sam puta cula 'Daj sta pretjerujes, prestani!'.

...meni je recimo najgore kad je vid bolestan pa se onako čudno smireno ponaša, ko da je drogiran i usporen.
onda boga molim da je opet nemoguće živahan i divlji !

Citiraj:

---

Ines prvotno napisa

ja sam u vecini slucajeva 'hladna glava'

---

I ja. Što se tiče MM, on bi stalno visio kod doktora.

moj bembo je imao najobičniju prehladicu koju je pobrao od mene pa sam se okrivljavala kao da sam prenijela nekakvu smrtonosnu bolest. mislim da je normalno da kod 1. djeteta svi strepimo nad njim, nadam se da će kod drugog biti drugačije. Ali svi mi govore da sad kad smo doma na PD da sam toliko fokusirana na djete, te da će to ipak malo popustiti nakon što počnem raditi. Ne zelim biti jedna od mama paničarki, time niti ne pomazemo djetetu, samo ga još dodatno ustrašimo.