Poslijeporođajna depresija???

:)
bas sam se i mislila kamo da stavim :/
a kako smo mi 0-1 bilo mi najlogicnije

tesko je pricat o tome jer se bojimo osude okoline
narocito ako imate protuprirodne osjecaje
prosla sam prijeporodajnu,a mislim da me jos drma postporodajna
jer uglavnom mala nije bila planirana,a s moje strane (sad cete se zgrozit) ni zeljena beba, mislim da sam cak prozivljavala u trudnoci neku vrsta hostiliteta naspram male, kao da mi je unistila zivot, oduzela slobodu

uglavnom isla sam privat psihologu, cak i psihijatru jer sam na najmanje stresove reagirala napadima gusenja, ko da te infarkt strefi, par puta sam zavrsila na hitnoj , ma uglavnom prilicno tegobna trudnoca, jos mi je tlak skakal ko sumanut,a inace sam osjetljiva psihicki (teski introvert koji radi trenutno na svojoj psih, strani) te puna nezadovoljstva sto praznim uglavnom jelom, navodno sam perfekcionista koji lako odustaje i bjezi od problema

sad me uhvati ponekad siza kad mala cendra ili kad je imala grceve, i mene su drmali od zivaca
ali vise sebe unistavam iznutra

uglavnom kronicni umor, plus osjecaj da nisam svoja nego sam tu da opsluzujem nju, uglavnom sretna sam da imam svekrvu i mamu koje hoce pricuvat sat dva malu da mogu izac s muzem na kavu
to mi je life saver
inace sam dosta i posesivna te ne volim dijelit MM-a s njom, mada sam sretna kad ju uzme da se ja mogu malo odmoriti
mislim da sam zrela da skoknem na jos malo terapije kod doktorice
prije neki dan sam uzela persen, mrak stvar
samo ne zelim se navuci na te bomboncice

uglavnom nikad sebe nisam smatrala majcinskim tipom, imam svoje pese koje cijelo vrijeme volim imat pod kontrolom
i nekad stvarno imam osjecaj da odbrojavam dane kad ce se mala udat ili sta vec, a opet me uhvati da ju ljubim, igram se s njom po cijeli dan, citam o odgoju, njezi i slicno
nadam se da vas nisam previse zgrozila

Pa "donekle" te razumijem, ja isto svoje dijete nisam planirala, tuđa su mi išla na živce, i kad sam ostala trudna imala sam slična razmišljanja o svojoj slobodi i komociji, imala sam strahove i bojala se obaveza, al kako mi je trbuh rastao, tak su mi se i osjećaji mijenjali, a kad se rodio...ne znam, svijet se okrenuo, sve se spontano promijenilo, kao da nikad i nismo bili dvoje, nego oduvijek troje. I dan danas sam umorna, nekad neispavana, puno puta nervozna, al to su sekunde, sve ostalo :love: ...zato i ne znam puno o postporođajnoj depresiji, al mislim da je kod tebe jako važno da si svjesna gdje si i šta si, da želiš pomoć i poduzmi sve šta treba da tvoja beba bude najvoljenija od svoje mame i svog tate :heart:

chani nije to toliko rijetka pojava koliko volimo misliti da je.
ja te zapravo mogu razumjet ,iako sam se ja u svog malog jako brzo zaljubila do boli...kad sam tek doznala da sam trudna plakala sam od cistog ocaja :oops:
ali iz dana u dan kako je rastao on rasla je i ljubav za njega.na kraju nisam mogla docekat da ga vidim :heart: :heart:

a sav umor, nespavanje i cjelodnevni rad oko djeteta svakako pridonosi negativnim mislima. a osobito ako si tip koji voli imati kontrolu...jer sa malim djetetom ni na sta se ne moze racunati i svaka minuta je prilagodjavanje trenutku.

ali dobro je da trazis pomoc ako znas da ti je potrebna. to je prvi korak :)