Znate li svojem djetetu reci ne?

Htela sam da otvorim sličnu temu!!!! Naime, Nađi je uglavnom sve dozvoljeno (ima 17 meseci). Ono što ne sme da dira sklonjeno je, a ono što ne sme da radi (npr da nas udara, grebe, grize - ponekad) ipak radi mada joj stalno objašnjavamo da ne treba i bla bla bla....
E sad stvar je u tome što joj ja nekad kažem NE, ali pošto je ona upoooooorrrrrrrna a ja popustljiva to na kraju ipak ispadne DA. Npr. hoće da crta flomasterima i ja kažem ne jer piše po nogama i rukama a treba da idemo kod doktora i ne mogu da je kupam. Ali ona toliko zapne da je na kraju pustim i posle je brišem :roll:
U stvari mene zanima kako to vaše NE izgleda u praksi? Kod nas je nekad ovako: ja spremam ručak, ona se mota oko mene, može da otvara kuhinjske elemente i vadi lonce, može da crta na malom stolu u trpezariji ili da se igra u sobi, nudim joj da učestvuje koliko može. Ali ona hoće da otvara fioku sa escajgom, i ja svaki put kažem ne i pomerim je ali čim se odmaknem ona je opet tu. Ne mogu fizički da je sklonim jer onda moram i ja sa njom u drugu sobu, a nema ko da mi spremi ručak. I šta sad? Ja sam sto puta rekla ne, pomakla je, ponudila joj nešto drugo da radi, a ona je 101 put pokušala da otvori. I šta je sad to na kraju? Ko je "pobedio"? :mrgreen:

Vissnja, tvoje NE mora biti NE, pa makar po cijenu odgođenog ili neskuhanog ručka.

Znam da je to lako u teoriji, a teško izvedivo u praksi, ali kako ćeš joj drugačije pokazati da misliš ozbiljno?! Što ako poželi napraviti nešto opasno, ti kažeš NE, a ona te ne posluša jer se već mnogo puta oglušila na zabranu? Ta riječ NE mora imati neku težinu.

Osobno mislim da znam reći NE. I da je važno postaviti pravila i granice. Oko nekih stvari nema pregovora; zna se tko je šef. ;)

znam reci ne, i to bez griznje savjesti

Nije me strah reći NE i stoički otrpjeti posljedice :lol:

Moja mama, recimo, ne razumije kako ja s filozofskim mirom mogu trpjeti Leonin ljutit plač, gledati stisnute usnice, bijesan pogled koji bi me ubio da može :mrgreen: i ne reagirat...ona bi je najradije nalupala u tom trenutku jer smatra da se dijete nema pravo ljutiti na roditeljsko NE :/

U tom smislu je Leona ravnopravan član obitelji. Ako se svi mi odrasli imamo pravo ljutiti kad nas nešto frustrira, ima i ona potpuno pravo na to. Jest da se mi odrasli znamo bolje kontrolirati, ali ona to tek uči. kad bi se djeca znala i mogla ponašati kao odrasli - ne bi bila djeca ;)

A meni je Leona tak cool...kad je bila mala, burno reagiranje na NE je bilo zaista burno i dugotrajno. Kako je rasla, sve se bolje učila kontrolirati i sad je reakcija vidljiva ali vrlo kratka.

Ako dobro zna da je to jedan od onih NE koji će i ostati NE, ona će mu se pokoriti, no ako joj je jako stalo do toga da mi da do znanja koliko je ljuta zbog moje odluke, izvede gornji igrokaz, a onda ode nekam di je ne vidim i vrati se za par sekundi s osmjehom od uha do uha i sasvim nedužno započne razgovor na neku drugu temu. Priznaje "poraz", ali sve će napraviti da spasi obraz i da ne bude da se izvrnula na leđa čim sam rekla "lezi" :lol:

Kroz cijelo njeno odrastanje pažljivo odmjeravam kad ću reći NE.
Pošto su NE-ovi razmjerno rijetki (radije pribjegavam skretanju pažnje, pogotova kad je bila malena), u velikoj većini slučajeva kažem i stojim iza toga kano klisurina, što god ona izvodila da promijeni to u DA. I odgovorno tvrdim da me nikad, ali baš nikad nije histerijom natjerala na paničan uzmak. Što ne znači da se ona sasvim odrekla metode i da jednom ne bude uspjela :lol:

Ali, osjećam da je važno reći kako s vremena na vrijeme i pogriješim i nije mi bed promijeniti mišljenje ako skužim da sam se zaletila, da tu konkretnu bitku nije vrijedno voditi. Mislim da je i to potrebna i korisna lekcija za dijete - mama nije savršena i nepogrešiva, mama se isto zna zatvrdoglaviti oko gluposti ali je mama dovoljno velika da prepozna što radi krivo i to ispravi. Želim da Leona nauči da je normalno da smo svi povremeno u krivu ida nitko nikome ne smije biti vrhunaravni, nedodirljivi autoritet samo zato što mu se ta titula jako sviđa :P

Prvo OT:

Citiraj:

---

vissnja prvotno napisa

Npr. hoće da crta flomasterima i ja kažem ne jer piše po nogama i rukama a treba da idemo kod doktora i ne mogu da je kupam. Ali ona toliko zapne da je na kraju pustim i posle je brišem :roll:

---

Zašto je brišeš? Jel doktori zabranjuju flomastere? Moj Matija redovno ide 'doteran' kod dokora, u park, na rođendane...Dete crta, malo po papiru a malo po rukama i šta s tim? A znam puno mama koje dižu strahovitu tenziju oko tih flomića kao da te šare ostaju na koži barem kao privremena tetovaža. A kad smo već kod tetovaža, one gluposti zvane tetovaže koje se dobijaju uz neke slatkiše bez problema dozvoljavaju deci - znači kod pedice ću sresti 10-oro dece sa ukupno 50-tak izlepljenih 'tetovaža' ali će zato samo moj sin biti ispisan flomasterima :/

A sad vezano za temu:

Ja odgajam blizance ( bez ičije pomoći pa ni muževe). Uspela sam da preživim sa dva naporna jednogodišnjaka, pa dva nemoguća dvogodišnjaka, pa dva tvrdoglava trogodišnjaka i stan mi nije ruiniran, stvari mi nisu uništene, moji živci nisu istanjeni a NE i dalje čuvamo samo za jako jako jako bitne stvari. Važno je samo odrediti šta nam je to jako jako jako bitno i prema tome se voditi.

Da pojasnim:

-jako jako jako mi je bitno da daju ruku u prometu, da se ne veru po prozorima i balkonu, da ne bacaju stvari po kući (tj. da ne gađaju jedan drugog i lome stakla po stanu), da se ne petljau oko struje i da se ne igraju vratima.

- Sve ostalo mi je manje bitni ili skroz nebitno i razgovorom objašnjavam zašto se nešto danas ne može a juče se moglo (recimo skretanje sa uobičajene staze kojom idemo do vrtića i svraćanje u park da se potraži šišarka). Moram priznati da se nas troje skoro uvek uspešno dogovorimo oko nekih 'skretanja sa puta'. Mali broj nuspešnih dogovora uvek je posledica gladi, neispavanosti i umora.

Clumsy :D

Citiraj:

---

meda prvotno napisa

znam reci ne, i to bez griznje savjesti

---

kao što i on meni kaže


......pa se nađemo na pola puta

Citiraj:

---

maria71 prvotno napisa

Citiraj:

---

meda prvotno napisa

znam reci ne, i to bez griznje savjesti

---

kao što i on meni kaže


......pa se nađemo na pola puta

---

Isto tako...
Uopće ne želim ni zamišljati kako je onim roditeljima koji djeci ne znaju reći NE!
Vjerojatno kada jednoga dana uđu u pubertet, a roditelji im recimo zabrane izlazak, dijete im zalupi vratima pred nosom i ode van. :/

Naravno da znam reći ne. Bilo bi zanimljivo da ne znam :mrgreen:
Ali to moje NE odnosi se na naša pravila, na one stvari koje se ne smiju, ne na biranje puta kojim negdje idemo i slične gluposti. Otvorena sam kompromisima, dogovorima i njihovom sudjelovanju u puno odluka ali granica uvijek postoji. Djeca su djeca, roditelj je roditelj

[quote="maria71"]

Citiraj:

---

meda prvotno napisa

znam reci ne, i to bez griznje savjesti

---

Ja t. dopuštam da kaže ne, i tu je ravnopravan, jer poštujem činjenicu da nešto neće, ne želi ili ne može, baš kao i ja.
U većini slučajeva ima pravo izbora, ali ne u stvarima koje su bitne.
I ne smatram da mu time narušavam dostojanstvo ili uskraćujem mogućnost da se razvija kao osoba.

J. ima dvije godine i NE je odgovor na ama baš svako pitanje i on NIJE ravnopravan, tek to uči biti.
Ako mu ja ne budem znala reći ne i ograničiti ga u nekim stvarima, postat će MANIPULATIVAN, a ne RAVNOPRAVAN , a to je nedopustivo

Trudim se najbolje što mogu. I mislim da znam reći NE. Ali kad god ja postavim granicu moji sinovi traže način da se ona promijeni/pomakne/zaobiđe. U 90% slučajeva ne dam, ali ima i situacija kad popustim. Trudim se voditi računa da ne popustim na krivom mjestu.

Isto tako, dopustim djeci da i oni koji put meni kažu NE, da ne ispadne da žive u strahovladi.

Da se pita moje sinove da li sam strog roditelj, zaista ne znam kako bi me ocijenili.... He he, baš ću ih pitati! ;) ;)

Aron ima 2 godine i jako sam ponosna na njega. To je jedan veseli, znatiželjni dječak koji jako voli "jam"(sam) raditi stvari. Nevjerojatno je koliko ga mogu pustiti da jam hoda (osim gdje su auti), da se penje i trči i ide gdje je voda znajući da se neće uvaliti cijeli... ne moram trčati za njegovim svakim korakom, dovoljno je da mi je na oku.
Sve je to posljedica jasnih granica. Granice su ne samo potrebne nego i poželjne jer djeci pružaju sigurnost. Jasno postavljene granice im ustvari pružaju pravu slobodu gdje se mogu razvijati i biti samostalni.
Mislim da im činimo medvjeđu uslugu kada im dozvoljavamo da oni sami kreiraju granice dok za toj nisu još sposobni.

NE postoji i koristi se se retko, ali promisljeno. Uz punu spremnost da se podnese sva ljutnja koju ono nosi.
Ponekad se promeni u DA, ako vidim da sam prenaglila sa zabranom (i tada im obrazlozim da sam pogresila) ili ako me suvislim argumentima ubede u suprotno.
Postoji, naravno, i njihovo pravo na NE (ne bih sada u radnju; ne bih se kupala veceras, umorna sam; ne jede mi se ovo/ili jos ovoga...)
U najvecem broju slucajeva i to NE se uvazi sa duznim postovanjem.
I to je ta ravopravnost deteta i roditelja o kojoj se ovde prica i koju apsolutno podrzavam.

Znam joj reci ne. Ali i ona meni. :mrgreen:

A sad zaozbiljno: za odredjene stvari mi je strasno bitno da poslusa: drzanje za ruku u prometu, ne rukovanje opasnim stvarima, ne vrsljati oko ukljucenog plinskog stednjaka ili pecnice, itd.

Za neke druge stvari, ako nisu strasno bitne, uvijek mozemo pregovarati.

Da se nadovezem da pitanje: imaju li vasa djeca u okolini (uzoj ili siroj) neke druge (bitne) osobe koje im ne znaju reci ne?

Mi imamo (baku). :/

Znam reci ne djetetu bez beda. A zna i on meni. I koliko god mi tesko palo u tom trenu, drago mi je vidjeti da je u stanju reci ne, i cak nerijetko bude u pravu (jer ja recimo vidno gazim njegov integritet al ne mogu si pomoci)

Vidim da su se na prijasnoj strani teme malo brkali pojmovi vezano za ravnopravnost.

Mi JESMO ravnopravni s djetetom jer imamo ista prava na lose raspolozenje, ljutnju, ljubav, potrebu za blizinom/udaljenoscu, hranom, toplinom, za ispunjenjem osnovnih potreba, potrebu da nas nitko ne mlati, da se nitko ne dernja na nas, da nas se promatra kao osobu. Na tom polju se zaista trudimo MM i ja da smo svi ravnopravni. Nekad nam ide bolje nekad losije. No trudimo se i svjesni smo koliko je to bitno.

Dio na kojem NISMO isti je to sto mi imamo kao roditelji ODGOVORNOST u toj vezi, koju dijete nema. Mi kao roditelji smo odgovorni za dijete, odgovorni smo i za cuvanje djetetovih granica i njegovog integriteta, odgovorni za ucenje djeteta da postavlja granice oko sebe, odgovorni smo za ispunjavanje njegovih osnovnih potreba, odgovorni smo za atmosferu koja vlada u obitelji i jos milion drugih stvari za koje dijete ne smije i ne moze biti odgovorno.

To je ono osnovno. Ravnopravni smo, no nivo odgovornosti nam se razlikuje.

Zato mi je suludo spominjanje odluka o dizanju kredita u svjetlu ravnopravnosti. To je dio koji spada pod roditeljsku odgovornost a ne pod ravnopravnost.

Citiraj:

---

anchie76 prvotno napisa

To je ono osnovno. Ravnopravni smo, no nivo odgovornosti nam se razlikuje.

---

Tacno ovako. Bas lepo receno!

Citiraj:

---

"Elly"

Da se nadovezem da pitanje: [b prvotno napisa

imaju li vasa djeca u okolini (uzoj ili siroj) neke druge (bitne) osobe koje im ne znaju reci ne?[/b]

Mi imamo (baku). :/

---

i kod nas je najveći problem to što moja mama ne zna reći ne.
I onda se ja ljutim, objašnjavam, vičem, crtam...

Jednostavno, dečki s njom provode tjedno dovoljno vremena da ta njena nesposobnost odbijanja ili ograničavanja bude kontraproduktivna.
Jer uzalud ja vičem da se nešto ne smije, ako se sve smije kod bake.
A ni svekiji nisu ništa bolji, ali njih klinci rijetko vide, pa se s tim lakše nosim.[/quote]