Printable View
lažni nagon za tiskanjem postoji, ja ga imala. Iako su mi govorili da ne tiskam ja si nisam mogla pomoći i sada imama prolaps vagine. Znate kaj je to: to vam je kada vam popuste mišići međice usred poroda i pola vagine ispadne van. Dobro, u mom slučaju je samo jedan mali dio vani, ali svejedno moram na operaciju jer se s godinama situacija pogoršava. Zato curke koje trebate roditi dobro slušajte doktore što će vam reći kada da tiskate i nemojte tiskati ako vam vele da to ne radite.
I ja sam imala nagon za tiskanje puna dva sata prije nego sam rodila (nisu mi dali da tiskam, morala sam prodisavati trudove). To su mi najgora dva sata u životu. Rodila sam bez dripa 4 i pol sata nakon što su počeli trudovi.
Vezano uz temu, nisam vikala iz svega glasa, ali nisam ni bila tiha. Lakše mi je bilo prodisati trudove ako sam ispuštala neke zvukove. Jedino sam ja taj dan rađala u bolnici tako da nisam imala prilike čuti druge rodilje, bila je tišina i to mi je baš odgovaralo.
Ja nisam vikala,ali nije mi ni smetalo urlanje drugih,jer sam bila skoncentrirana na sebe.Imala sam kratke porode i znam da sam na drugom,kad su me šivali, siktala ko zmija :lol: ssssssssssss ssssssssss Dr. mi je rekla da prestanem jer ću se onesvijestiti,a babica joj je odgovorila da me pusti na miru i nek sikćem,ako mi je tako lakše.
Ja sam jako pazila da ne tiskam i zato se sad uopće ne osjeća da sam rodila, sve se stisnulo i isto je ko prije, a uvijek sam mislila da su žene kad rode ko tunel :oops:Citiraj:
elin prvotno napisa
elin, jesi li imala drip?
meni su prvo rekli tiskaj, pa onda ne još tiskat, a ja od bolova više nisamznala šta da radim, vikala sam za vrijeme svakog truda, tako mi je bilo najlakše!
i bilo me sram i ispričavala sam se.
a sad vidim da mi žene same sebi nabijamo osjećaj sramote a to mi je tako grozno...
:cry:
e da to sam vikala samo za to vrijeme tiskanj ili ne tiskanja, otvorila sam se al se beba nije spustila ni pravilno zarotirala, pa je to trajalo neka 2sata.
prije toga sam imala normalne trudove i čudila sam se zašto govore da tako strašno boli kad je to skroz izdrživa bol, to je trajalo neka 4sata!
hvala Bogu brzo sam rodila 6sati sve skupa.
i da još nešto kad bi počeli taj jaki trud ja sam pokušala samu sebe bodrit, al na kraju je to završilo u veliko AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA
Bila sam zaista tiha u porodu, bez ikakve vike, a kamoli urlanja.
Zena u susjednom boxu, kasnije cimerica, vikala je jako, jako. Cak joj je doktor rekao da prestane vikati jer ce prestrasiti drugu zenu, tj. mene. :mrgreen:
Medjutim, niti me je to prestrasilo, niti me je ometalo u koncentraciji.
Svakome nesto pomaze, njoj je pomoglo vikanje. Live and let live, pretpostavljam. :)
Elly, :heart:Citiraj:
Elly prvotno napisa
Znam da mi urlačice možemo biti naporne ovima drugima, ali tolerancija na bol stvarno je individualna i što se tu može. Hvala na razumijevanju! (To nisam bila ja u susjednom boxu, ovaj put :) )
ovo će vam možda biti smiješno ali (drugi porod) vrisnula sam jednom i to u momentu kad me ništa nije bolilo... već vam vidim upitnike oko glave pa evo i objašnjenja...
čekala sam kući skoro19 sati dok nisam osjetila da mi je vrijeme i onda sam otišla u rodilište... u boksu sam bila ravno 10 minuta... probilo vodenjak, par trudova i B je bio vani... u čemu je problem i zašto sam vrištala... negdje između zadnjeg i predzadnjeg truda, ništa me nije bolilo ali sam bila već toliko umorna da se iz mene prolomio neki neljudski, gotovo životinjski krik koji kao da nije imao veze sa mnom, niti znam kako je izašao iz grla.... to nisam bila ja, niti je to bio moj krik, a opet sam vrištala...
p.s. rodila sam stisnutih zuba, bez glasa
mozda si to cula mene :lol: :oops:
mene je jako jako bolilo jer nisam bila skoro nista otvorena prije dripa a i bilo je jos nekih komplikacija
urlanje mi je pomoglo, nesto kao kad se udarim pa ispickaram sve po redu pa mi je lakse
Da odgovorim na temu dok mi je još friško! :)
Naime, rodila sam prije tjedan dana u Varaždinu skroz prirodno i imala sam nagon za tiskanjem koji se javio u fazi kada sam se skroz otvorila, a beba je još bila previsoko u zdjelici. Primalja mi je rekla da smijem tiskati, ali i da probam prodisati dio truda kad nagon malo oslabi. Tako sam i radila jer jednostavno nisam mogla zaustaviti niti kontrolirati tu potrebu za tiskanjem. Osim toga primalja mi je nakon svaka 2-3 truda govorila da se okrećem na lijevi ili desni bok kako bi bebi pomogli u rotaciji kroz zdjelicu. To je trajalo jedno sat i pol prije nego se beba rodila. Poslije mi je primalja objasnila da su trudovi u drugom porođajnom dobu jednostavno drugačiji nego trudovi koji dovode do otvaranja cerviksa i to mi zvuči skroz logično.
U prvom porodu uopće nisam imala nagon za tiskanjem (to je bio porod uz standardnu opremu: drip, bušenje vodenjaka, epi, ležanje) i sestra Erika mi je rekla da je to zato što su mi skakali po trbuhu da beba izađe i na taj način zanemarili moje nagone!
Urlanje: ne (ni prvi ni drugi put). Sada sam samo stenjala, uzdisala i tiskala.
Ja sam rodila dva puta, jednom sa 20, drugi puta sa 26.
pošto prilično dobro podnosim bol, odnosno ne volim da pokazujem osjećanja javno, samo sam u trenu kada otprilike ramena bebe izlaze, pustila takav prigušeni krik(to nije bio vrisak jer nije bilo glasno),sličan nekom životinjskom jauku zbog boli, veoma dubokim glasom, da sama sebe nisam mogla prepoznati.
babica je rekla oba puta da sam bila divna, a nakon drugog poroda grlo mi je promuklo, pa sada pokušajte dočarati kakav je to jauk bio.
Ali meni je to nekako bilo normalno, i kao da mi je pomoglo!
A nisu ni svi porodi jednake boli, niti dužine, niti smo mi svi naviknuti da jednako nešto trpimo ili podnosimo
ne.Citiraj:
Felix prvotno napisa
Mene su nafilovali dripom....i ja koja savršeno podnosim bol urlala sam kao da me netko kolje :roll: Najgore mi je bilo ne tiskati pod tolikim dripom! Oni govore da ne tiskam, a moje tijelo samo tiska! Nisam mogla vjerovati da je fizički moguće prodisavati trudove i tiskati u isto vrijeme....e kod mene je bilo moguće! Tijelo niti malo nije bilo pod mojom kontrolom :( Mislim da sam više vrištala zbog nemoći nego zbog bolova...iako svatko tko je dobio drip zna šta su trudovi pod dripom. Dok mi ga nisu dali sve je bilo pod kontrolom i nisam ni glasa pustila :/
meni prija bila na dripu i kaže da nije ništa strašno! :?
jer i ja sam čula da na dripu puno više boli, pa sad ne znam!! :/
ja sam bila na dripu i nije tako strašno.jedino bol je bila jača kada sam dobila
inekciju za otvaranje.tada sam puhala na trudove i izvijala se.strašna bol mi je bila izgon zbog bebine veličine ali da je bio 1 kg manji i manja glava izletio bi kao metak.
bol zavisi od osobe do osobe.ja nisam osijetila normalne trudove pa neznam razliku.porod pod dripom mi je u lijepom sječanju.vidjet cemo s drugim djetetom.
ja nisam rodila pod dripom, ali sam čitala što pišu žene koje jesu. Opis njihovih trudova odgovara mojim prirodnim trudovima zadnjih cca 4 sata pred sam izgon. Zato mislim da ti drip ne stvara nikakve dodatne bolove kroz koje ne bi ovako i onako prošla, već da samo preskoči onu fazu srednjih trudova koju sam imala. Čitala sam malo o dripu - iskreno, ne previše. Navodno se radi o oxitocinu. Za oxitocin sam čitala da tvoje tijelo ispušta prilikom poroda - zovu ga i hormon ljubavi :) Pa sad ne znam, ali mislim da ne može biti ništa strašno.
drip je zivi uzas i nemojte da vam netko tvrdi suprotno :mrgreen:
salim se, ali djelomicno. drip i je sintetski oksitocin, hormon koji se normalno proizvodi u tijelu tokom poroda. nazalost, dolaskom u bolnicu se njegovo normalno lucenje usporava--reakcija tijela na "opasnu" okolinu, pocetak lucenja adrenalina koji koci porod, i zato se daje taj sintetski (drugi nacin bi bio potaknuti rodilju da se ponovo opusti i osjeti sigurno, a i sami znate da je to science fiction u nasim bolnicama ;) ).
njegova je specificnost u tome da trudovi dolaze bez prestanka jedan za drugim i ponekad postaju preveliko opterecenje za maternicu, koja u nekim slucajevima popuca od siline umjetnih trudova. pravi, znaci prirodni oksitocin, to ne radi. on suraduje s tijelom i ostavlja rodilji vremena da dode sebi--osim toga, tijelo rijetko kad radi nesto sto bi dovelo do samounistenja ;)
ja inace dobro podnosim bol, ali 8 sati na dripu sam mislila da necu prezivjeti. to je bilo nesto prestrasno. dam obje ruke da mi ne bi bilo niti slicno na mojim normalnim trudovima. jednostavno nemoguce.
Tesko je zamisliti kako je na dripu kada sama nisi iskusila :/Citiraj:
elin prvotno napisa
Tijelo je totalno nepripremljeno na njega, da je tijelo spremno na oxitocin samo bi ga ispustilo.
Nema tu puno mudrosti, ono sto je na silu i umjetno nije isto.
Tijelo je zapravo silovano da primi nesto sto mu ne pripada u tom trenutku.
Znam da tema nije drip (a skoro da bi i mogla biti jer se ipak čini da drip i urlanje imaju jednu lijepu vezu), ali kad je već otišlo u tom smijeru... Ja mislim da ipak ima veze koliko sati je žena na dripu, kojim tempom joj taj drip curi, kao i s time u kojoj je fazi bila prije nego je primila drip, pa onda i o tome kako se porod razvija unatoč ili zahvaljujući dripu... U svakom slučaju drip nije ništa dobro. Ja nisam urlala (puštala sam neke glasove, disala, stenjala...), ali sad kad pomislim na drip urlala bih sa zakašnjenjem.
Slazem se, nije isto kojom jacinom drip curi.
Ja sam 6 sati bila na dripu maximalnom jacinom i ostalih 6 sati sam bila na pumpi koja je regulirala jacinu (tj. omogucavala da drip curi jace od maximuma koji bi boca dala) :/
Ovo može napisati samo netko tko nije bio na dripu :mrgreen:Citiraj:
elin prvotno napisa
elin, iz osobnog iskustva ti tvrdim da je drip nešto najgore što mi se ikad u životu dogodilo. Ništa me nikad nije toliko boljelo i izmrcvarilo. Urlala sam, vrištala, gubila ideju o tome što se događa, nisam mogla suzdržati tiskanje, nisam osjetila bebu kad je izašla, a cijelo vrijeme su me napadali što vičem toliko. Na kraju sam bila toliko izmoždena da se uopće nisam sjetila tražiti malecku, pa su mi je donijeli tek punih 12 sati nakon poroda!
Drugi put sam bila pametnija: došla sam u bolnicu praktički pred sam kraj (niti sat vremena prije izgona) samo da mi ne bi uvalili drip. Trudove drugog poroda odradila sam uglavnom kod kuće i to je bilo nešto sasvim drugo: šetala sam, jela, razgovarala, disala i -- uživala! I tih se bolova uopće ne sjećam: dolazili su prirodno, imali početke i klimakse, postojale su pauze između njih, moje je tijelo moglo surađivati i nisam imala potrebu ni za kakvim vikanjem, psovanjem itd.
Isto mi je potvrdila prijateljica kod koje je prvi porod bez problema prošao bez dripa, dok je na drugom skoro dušu ispustila, a bila je na njemu "samo" sat vremena. (Ja 6, ne ponovilo se.)
Ms.Mar ima pravo--urlanje i drip su u bliskoj vezi (mada može i jedno bez drugoga, naravno ;) )
Najbolje znaju žene koje su imale porod sa dripom i porod bez dripa....a takvih sam se načitala još prije svog poroda, ali nisam bila dovoljno hrabra da odbijem taj užas! Meni su drip dali nekih 6 sati prije samog izgona i ne znam koja je jedinica za drip, ali se dobro sjećam da je na aparatu pisalo 40, a pred kraj su pojačali na 60. Imala sam ja do tada prirodne trudove, dosta česte i dosta jake, ali ni upola kao pod dripom! Kad je drip počeo šibati, nisam imala ni sekunde odmora između 2 truda! A o nemoći nad svojim tijelom da i ne pričam! Mislim da su mi dali drip samo pred kraj poroda, da bi bilo sve bolje! Ovako ne želim da se više ponovi!
Ja nisam vikala,disala sam i stiskala ruku MM toliko jako da je povremeno tražio da stišćem drugu ruku :lol:
Uopće nisam čula nikoga oko sebe,mi smo bili u svom boxu u svom malom svijetu i to mi je bilo super.
Ono što je mene užasno uplašilo je vikanje koje sam slušala danima iz rađaone (bila sam 5 dana u bolnici prije poroda) i stalno sam mislila "Ako one tako viču i rađaju jedno dijete,kako ću ja dvoje :shock: "
Čak sam u predrađaoni tjerala jednu ženu (koja je tamo bila cijelu noć) da diše kad krene trud,a ne da urla...onda sam disala i njene i svoje trudove :lol: i tak smo disale i smijale se :mrgreen:
Ja nisam vikala,disala sam i stiskala ruku MM toliko jako da je povremeno tražio da stišćem drugu ruku :lol:
Uopće nisam čula nikoga oko sebe,mi smo bili u svom boxu u svom malom svijetu i to mi je bilo super.
Ono što je mene užasno uplašilo je vikanje koje sam slušala danima iz rađaone (bila sam 5 dana u bolnici prije poroda) i stalno sam mislila "Ako one tako viču i rađaju jedno dijete,kako ću ja dvoje :shock: "
Čak sam u predrađaoni tjerala jednu ženu (koja je tamo bila cijelu noć) da diše kad krene trud,a ne da urla...onda sam disala i njene i svoje trudove :lol: i tak smo disale i smijale se :mrgreen:
Prvi porod , ne sjecam se! Onesvjestila se nakon 7,5 sati na dripu. Nisam vikala , ali ta bol , bez pauze , samo sam stenjala i molila Boga da sto prije bude gotovo ( na prijemu su rekli rodit ces za pola sata i ostavili rodbinu pred vratima rodilista).
Drugi porod, bolno, puuuuuno lakse bez dripa jer u pauzi izmedu trudova uspijes bar malo doci sebi, i jednom sam kriknula , kad je Kate izlazila. Dotada sam bila mirna i tiha.
Jedan doktor je objasnio razliku u trudovima muzikom. Obicni trud slici na muzicku skalu, gdje se ton lagano dize do visokih nota, ostaje na toj visini nekoliko taktova, a zatim se dosta brzo spusti kad nastupa vrijeme tisine koje je sve krace kako se priblizava trenutak samog izgona.
Na dripu trudovi izgledaju kao neprestani fortissimo, bez te tisine koja daje trudnici vremena da duboko udahne, opusti se i pripremi za sljedece taktove.
meni su na jogi za trudnice isprali mozak objasnjenjima da nije dobro urlati jer se gubi energija
kad su me oprali trudovi nisam se sjetila vikat jer sam bila skoncentrirana na trudove i disanje
mislim da urlaju zene koje se uspanicare kad skuze da to stvarno boli a nisu educirane o tijeku poroda i da tu nastane kvrc i pocnu jadne vriskati kad se pogube
Ja sam bila educirana i nisam paničar, ali zdripani trudovi mogu svakog totalno izbaciti iz takta :x Mislim da se za urlanje pod dripom nikako ne može uperiti prst u ženu i njezinu (ne)spremnost.Citiraj:
stray_cat prvotno napisa
E, da, sjetila sam se da sam drugi put ipak vrisnula -- kad mi je doktor bez ikakve pripreme skočio na trbuh :evil: Mislim da ni to ne ulazi u domenu našeg utjecaja. Uostalom, mnoge su se ovdje već javile s ispravnim komentarom da razne žene imaju razne porode. Nekima je jednostavno lakše vikati, drugima je to gubitak energije. Malo empatije :heart:
[quote="mikka"]
nazalost, dolaskom u bolnicu se njegovo normalno lucenje usporava--reakcija tijela na "opasnu" okolinu, pocetak lucenja adrenalina koji koci porod, i zato se daje taj sintetski (drugi nacin bi bio potaknuti rodilju da se ponovo opusti i osjeti sigurno, a i sami znate da je to science fiction u nasim bolnicama ;) ).
znaš da sam si i ja razmišljala da bi to moglo biti tako. Meni su trudovi počeli u 8 ujutro i u 8 navečer dolazim u bolnicu. 12 sati trudova doma sam podnosila O.K. i kad sam došla u bolnicu kao da se nešto okrenulo - nisam mogla podnositi niti pod razno. Počela sam urlati, padati i sl. Možda ipak ima nešto u tome da treba biti neka poticajna i sigurna okolina. Najbolje od svega sve je još bilo O.K. u bolnici dok mi jedna glupa babica nije rekla da sam potpuno nespremna za porod. Tada je nastao raspad sistema. Ja se samo pitam koliko soli u glavi može imati žena koja rodilji kaže takvo nešto. Vjerujem nimalo.
[quote="argenta"]
elin, iz osobnog iskustva ti tvrdim da je drip nešto najgore što mi se ikad u životu dogodilo. Ništa me nikad nije toliko boljelo i izmrcvarilo. Urlala sam, vrištala, gubila ideju o tome što se događa, nisam mogla suzdržati tiskanje, nisam osjetila bebu kad je izašla, a cijelo vrijeme su me napadali što vičem toliko.
isto iskustvo imama i ja, ali nisam bila na dripu. Kad žene pričaju o pupčanoj vrpci da li je otpulsirala ili ne - to mi je naučna fantastika. Kakva pupčana vrpca, nisam ju niti vidjela. Nisam osjetila kada je mala izašla, samo kad sam je vidjela odmah sam se htjela dići i uzeti je u ruke, ali su me spriječili i odmah mi je dali na prsa. S tim da ja još imam i prolaps vagine i to bez dripa. Ma tko tu može biti pametan, porod nije lagan i to je to.
Ja smatram da za sve kojima smetaju tuđi "izljevi" bola trebaju pronaći svoj mir rađajući kod kuće ili privatno-ako imaju para. Mislim da je nehumano očekivati od nekoga da zatomljava toliku dozu bola koju možda ne može podnijeti.Citiraj:
AdioMare prvotno napisa
Kad sam ja dovezena u bolnicu u deliriju od bolova (nisu znali, kao ni ja, da mi se cista od krvi razlila po trbušnoj šupljini...) i plakala i vikala i dozivala na ginekologiji u Merkuru, samo su mi dotrčavale da me stišaju... krave! A ja sam jedva disala i gubila se u bolovima... nisu imali pojma šta mi je, samo su znali da sam glasna, ma UH! Samo kad se sjetim jeza me prođe. A doktor je pri samom ulasku u operacijsku sa prepadnutim tonom samo prokomentirao: " Smijemo li mi nju OVAKVU otvarati?!" Kasnije mi je pričao da sam umalo umrla, sepsa i to, ali koga je to bila briga? Jako sam bila ljuta i razočarana njihovom hladnoćom (osoblje)... Ne znam kakva ću biti na porodu, možda ću biti kao bubica, ali bude li mi pomagalo da mučem- ima da mučem! Nije mene sram nikoga i ničega. Čuj, sram, ma dajte žene... i biti u bolovima i gušiti se u njima... to je meni nepojmljivo! Jedino što ne bih to je da ne bih psovala jer mi to jednostavno nije u vokabularu.
Na prva dva poroda nisam vikala- samo sam režala ( veli muž kao ljuti pesek :lol: ) kod izgona, ali na zadnjem porodu se uopće nisam mogla koncentrirati na disanje-nekaj malo, ali trud bi obavezno završio sa aaaaa, a kod izgona sam ispustila takav urlik da sam sama sebe uplašila 8-)
Jako su me nervirale žene koje su urlale na porodu. Pogotovo što meni ni u jednom porodu nije bilo ničega zbog čega bi se trebalo urlati. A četiri poroda su poprilična brojka. Dva bez ikakvih lijekova, sa spontano puknutim vodenjakom, jedan posve inducirani, trajanja 6 sati od početka do kraja na dripu i ovaj posljednji, boljelo je pola sata ono pravo i nije bilo tiskanja.
Tako da je i meni dolazilo da im kažem: ne urlajte, bit će vam lakše ako mislite na bebu koja se probija van, nego na sebe. Sigurna sam da bebi nije ugodno slušati mamu koja se dere. Nije neki lijepi start u život.
Meni su bolovi bili jednako jaki sa ili bez dripa. Jačina bolova mi je zamućena, živo mi je u sjećanju samo misao koju sam svaki put imala: Kako sam mogla nešto ovako jako kao bol truda zaboraviti? Ali nisam vikala, nikad. Nisam imala potrebu za vikanjem.
:lol:Citiraj:
zekana prvotno napisa
samo ti daj, kako ti god bude pasalo :love2:
ja sam mislila da ću urlati na porodu od boli, da ću vrištati i da se neću znati obuzdati u svoj toj boli, ali ništa od toga se nije dogodilo. :-)
uz put sam slušala žene u drugim boksevima kako vrište, urliču, i jauču. mislila sam da će mi to smetati, ali samo sam mislila na svoje trudove i kao da sam se isključila. nije mi to smetalo, nije bilo ugodno slušati, ali mogu razumijeti da se netko pogubi u toj svoj boli, osobito ako ga uhvati panika. na kraju krajeva nemamo svi isti prag boli.
Nisam urlala samo sam par puta ajajknula kad su mi rekle da legnem na bok da se beba spusti u porodni kanal a mene šibalo na tiskanje ko ludo.I to mi je bila jedina bolna stvar u cijelom porodu.A u izgonu sam malo jauknula na kraju.Nije me omelo tuđe "glasanje" jer nikog osim mene ni nije bilo u rađaoni, tek kasnije su doveli jednu ženu koja se sirota mučila na dripu al nije vikala....neznam kako bi mi bilo da je bilo koga...ovako me više samo preplavila neka empatija za muku te žene, al je to bilo nakon mog poroda šta je sasvim druga priča...
Ayan- čestitam na bebici!
Tek sad sam vidjela da si rodila. I nije roditi ništa strašno, zar ne? Pogotovo kad dobiješ bebu u ruke.
Ja sam panična što se tiče poroda, moj dragi pati od napadaja panike (pije ljekove), tako da uopće neznam kako će moj porod izgledati. Dragi će mislit da će ga strefit srčani, ja ću umirat od straha da nešto ne pođe po krivu, mislim da će nama trebat psihijatar na porodu :lol: :lol:!!!
Inače pazim da sam fina i pristojna i tiha, pogotovo na javnim mjestima di ima puno ljudi koje ne poznajem, pa možda i takva budem na porodu :mrgreen:
Ja sam zaurlala samo na kraju kad mi je doktorica zabila lakat dvaput pod rebra.. :(
sve trudove odradila ko bubica :angel: