Printable View
Meni je stitnjaca bila uzrok slicnom ponasanju, samo ja nisam dramila na van. I takoder od kada uzimam d vitamin,jer sam imala manjak... nakon nekih mjesec dana sam shvatila da nemam epizode depresije.
tebi treba suport da bi njoj bila suport :)
Kod svakog je uzrok drugaciji
Pulinka,
žao mi je tvoje sestre koja prolazi tako teško razdoblje, ali tebe i više jer ti imaš svoju obitelj koaj te treba, a trebala bi maltene bit na 2 strane.
Držim fige da uspiješ naći nekog doktora koji će ti pomoći u cijeloj toj situaciji.
Možda još koji put napomenut roditeljima i njenom mužu da počnu utjecat na nju i da je nagovore da zatraži pomoć. Jako mi je poznato ovo kad se ljudi prave da ne vide i da je sve ok kao proći će samo od sebe. A ha mo'š mislit...
bas teska situacija :(
nije isto kad se radi o clanu obitelji, pogotovo najblizem, kao sto je sestra - ili o nekom nepoznatom, kojeg ces cuti taj cas, i nikad vise
ja znam da ne bih mogla ne javiti se na telefon sestri
mozda da dogovorite da se cujete samo jednom dnevno? u odredjeno vrijeme (popodne, navecer ... kada TEBI najvise odgovara), a ne da te stresa iz kreveta, iz kupaonice, u setnji... pa da se mozes psihicki pripremiti na taj razgovor.
i da si ti ogranicis koliko dugo mozes biti s njom na telefonu - nakon sto prodje odredjeno vrijeme, kazes moram ici, dijete me zove, kipi mi rucak ... whatever, cujemo se sutra, i poklopis.
Ima li neku prijateljicu, susjedu ... da se uzivo porazgovaraju? i da tebe odtereti barem jedan dan?
ali prije svega - morala bi otici nekom strucnom.
Hvala svima!
Evo, provela sam dan van kuće, sa decom, MM-om i jednom dragom prijateljicom kojoj sam se izjadala. Mob. mi je isključen i trenutno se osećam puno bolje, iako sam svesna da problem nije nestao i da i dalje nemam dugoročno rešenje.
Moguće je da postoji neki organski uzrok sestrine depresije, i meni su se u jednom trenutku hormoni štitnjače malo poremetili, a bila sam i anemična nakon porođaja pa znam kako sve to može jako da utiče na raspoloženje.
Ali uzalud kad ona odbija da ode makar kod dr. opšte prakse, mislim da uzima neki multivitaminski preparat trenutno ali on očigledno nema efekat na njeno psihičko stanje....
Probala sam više puta da dogovorim to pravilo "jednom dnevno" u vreme kada meni odgovara, ali ona ga krši gotovo svaki dan, uz silna izvinjenja, doduše, ali šta ja imam od izvinjenja...Ako je otkačim uz izgovor-ili jer mi stvarno kipi ručak a potrebna sam i deci, ona zove opet. I opet. Uz silna izvinjenja... I opet. Sa jezivom upornošću.
Ima prijateljice, za koje tvrdi da joj samo ruše samopouzdanje. Nije toliko bliska sa susedima, jer se preselila tamo par nedelja pre rođenja bebe, što je sigurno isto deo problema, ali to je svojevremeno bila njena velika želja, sada tvrdi da je pogrešila.
Od mojih roditelja teško da će biti neke koristi, oni mahom imaju taktiku "noja i glave u pesku", vidim da i njen muž ide tim putem. Valjda im svima baš odgovara da sestra proganja mene a ne njih, jer tako problem imam ja, a ne oni.
Dalji razvoj situacije: moji roditelji su juče konačno zaključili da treba da dolaze kod sestre svaki dan. Nadam se da će ih ta volja držati što duže, bar 4-5 dana. Poznajući ih, teško da mogu očekivati više. Ali valjda ću se ja malo odmoriti.
Trenutno sam u stanju jake ljutnje, ne na sestru već na ljude koji su trebali i mogli da joj pruže podršku, i koje sam ja više puta direktno molila za to. Ali već sam napisala mnogo više privatnih detalja o tuđem životu nego što sam htela. Hvala vama za podršku u svakom slučaju :).
Ponekad ljudi prepoznaju problem tek kad se popizdi.
Tako nekako :)
Koliko sam shvatila muž nije baš od koristi?
Nije...Tj. nije što se tiče rešavanja depresije, za ostalo ne znam, jer celu situaciju saznajem samo iz sestrinog viđenja, koje i nije baš racionalno.
Činjenica je da vrlo malo vremena provodi kod kuće, a da ne bi moralo biti tako jer je u poslu sam svoj gazda. On je jedan od retkih koji svojevoljno ne uzima mesečno ni jedan jedini slobodan dan, a ako se slučajno i desi da posla ima malo, on nađe sebi neku aktivnost za opuštanje van kuće.
Ali to je bilo tako i pre deteta.
Trenutno sam najbliža rešenju u vidu onog naslova: "Reći NE mirne savesti".
Poslednjih mesec dana su deca i MM proveli naizmenično sa varičelama, mesec dana ja naizmenično skidam temperaturu, mackam kraste, tešim kad ih svrbi, radim dve nedelje sama sve nabavke, nadoknađujem 3 nedelje izgubljenog gradiva prvog razreda i kačim virozu na virozu, prošla sam 3 viroze u 3 nedelje, i sve vreme sam 3 puta dnevno available za sestru na telefonu u bilo koje doba dana i usred bilo kod posla.
Pa se mislim, ako moja sestra nema obzira prema meni, mom zdravlju, mom životu, obavezama, deci, porodici - pa zar nije onda opravdano da ja sama počnem ponovo da stavljam na prvo mesto svoju porodicu, umesto tuđe?
Tri meseca joj pružam podršku, očigledno nisam baš uspešna jer napretka u njenom stanju nema, a ja sam na šteti. Čemu nastavljati takav odnos dalje?
Juče sam izignorisala pozive, potpuno, nakon što sam proverila da li su moji roditelji sa njom.
Danas su oni ponovo sa njom, poziva konačno NEMA i ja sam uradila neverovatno mnogo u toku dana, koliko odavno nisam.
I osećam se rasterećeno.
I sve manje me muči savest.
U pravu si. Ne treba te mučiti savjest. Ti si svoje odradila, a sigurno ima i drugih osoba koje tvojoj sestri mogu pomoći. U prvom redu, ona sama sebi treba početi pomagati ili potražiti pomoć.
Ne daj da od tebe ljudi naprave štaku. Takvih se navika teško okaniti i nisu dobre ni za koga. Sretno!
Citiraj:
Peterlin prvotno napisa
Hvala! I ja tako mislim.
Sestri sam štaka celog njenog života, ali mislim da je punih 30 godina zaista dovoljno od mene.
Vreme joj je da konačno nauči da se oslanja sama na sebe - ili bar da se prebaci na nekog drugog...
Ako se nije do sada ponasala tako ekstremno , tada je bolesna.Citiraj:
pulinka prvotno napisa
Depresija JEST bolest i za nju treba potraziti pomoc.
Nije dovoljno reci da se misli pozitivno, problem je u disbalansu organizma , a to zahtjeva pomoc.
Mislim da sad nije vrijeme da otkantavaš sestru u bilo kojem obliku, nego da eventualno više forsiraš da potraži adekvatnu pomoć. Daj se stavi u njezinu poziciju-imaš samo nju a ona, bez obzira na sve, odluči više ti ne pomagati?!?
Bez uvrede, ali mislim da je to pogrešno,posebno ako ju puca bilo koji oblik postporođajnih neuroza i/ili psihoza.
Sirius, ja se i više nego slažem sa tobom!Citiraj:
sirius prvotno napisa
I o tome sam više puta neuvijeno i otvoreno pričala sa njom samom, sa njenim mužem, sa našim roditeljima, pročitaj gore.
Ja odavno mislim da nisam kompetentna da joj pomognem, i to me grozno uznemirava.
Ali ja živim 50km od nje, približne smo težine, visine i snage i nije mi baš najjasnije na koji način bih silom mogla da je ubedim da odemo po nekakvu pomoć, a ona se ne da ubediti nekim razumnim argumentima.
Osim toga, koliko znam, pomoć podrazumeva puno više od jedne posete lekaru, to je proces, treba proveriti verovatno niz organskih uzroka, pa otići više puta na razgovor psihologu i ko zna šta sve ne.
S obzirom da ja nemam skoro nikakvu logistiku za čuvanje svoje dece od 5 i 7 godina osim same sebe i zaposlenog muža koji ne može sebi da bira radno vreme, niti imam ekstra prihod kojim bi mogla isfinansirati svoj put do sestre, put do dr.-a sa njom, lab. analize itd. itd., i da pri tom ona nije samohrana majka, da su roditelji na manje 10km od nje i imaju i vremena i novca da joj se posvete, mislim da je vreme da budem nemilosrdna i pobrinem se za sebe.
Jer ako kojim slučajem psihički ili fizički puknem ja, nema nikog osim MM-a ko će biti tu da podigne mene.
A dalji razgovor sa sestrom ne koristi ni meni ni njoj, ja sam svoje zalihe empatije totalno iskoristila i mogu samo da joj nanesem dodatnu štetu.
Da li se ranije ponašala tako- ne znam, mi smo svi porodično skloni dramljenju, neutemeljeno niskog samopouzdanja u odnosu na realna postignuća i skloni da gazimo po tuđim granicama i ne uvažavamo tuđa osećanja čak i kada nam se nacrtaju - ali kod nje te crte jesu oduvek jako naglašene.
Nanimira, sad vidim tvoj odgovor, evo vidi šta sam napisala sirius. Nije baš da ima samo mene, nego ona to u svojoj glavi tako vidi.
Sa druge strane, ja imam samo MM-a, a ni ja nisam psihički baš stabilna tvrđava.
Lako je reći "forsiraj", ima li neko razrađenu realnu strategiju kako odraslu osobu naterati na nešto što ona odbija?
Realno, sa moje tačke gledišta, ja se osećam kao žrtva bulling-a. A njoj ne pomažem, jer da joj išta pomažem, valjda bi bila konačno u stanju da pregura 24h bez mene?
Gledaj, tvoja sestra po onome sto pises ima depresiju.
Depresija je bolest, i depresija se lijeci.
Kako ces ( i da li ces upoce) ti sestri ( sa kojom si ocito bliska, i kojoj si najveci oslonac i autoritet) pomoci -nemam pojma.
Ja ti samo kazem da ako ona ima depresiju tada iz nje progovara depresija.
Prava ona je negdje unutra zarobljena .
Razumem ja to.
I ne zameram joj, tj. mogu da razumem zašto se ponaša užasno sebično, neracionalno itd, itd.
(Ako joj nešto zameram, zameram joj niz saveta koje je tražila od mene pre pravljenja deteta, koje sam joj ja dala, koje ona nije poslušala i sad su se posledice svom silom svalile na nju).
Ali svaka pomoć njoj zahtevala bi da uložim neverovatno veliki deo svog života u to.
Praktično bih trebala da živim njen život, sa njom, mesecima i staram se o njoj - i o njenom detetu.
Ali kako?
Ona ima muža. Koji ne vidi bolest.
I misli isto što i moji roditelji, da sam užasno sebična što ne želim da porazgovaram sa sestrom par puta dnevno - po par sati, o njenim jezivo depresivnim i nerealnim strahovima i problemima....Sram me bilo.
Ja sam zaista na sebičnoj raskrsnici- ili njeno psihičko zdravlje - ili moje. Depresija se leči, ali je bolje pokušati je sprečiti. I mojoj deci treba zdrava mama.
Ja mislim da bi pulinka radi svog psihickog zdravlja trebala podvuci odredjenu granicu tj.dozirati ucestalost tih poziva i razgovora sa.sestrom.
Ne kazem da prekine kontakt sa.sestrom nego i da sacuva sebe i svoju obitelj.
drz.se pulinka :hugs:
[QUOTE=pulinka;2945004
Da li se ranije ponašala tako- ne znam, mi smo svi porodično skloni dramljenju, neutemeljeno niskog samopouzdanja u odnosu na realna postignuća i skloni da gazimo po tuđim granicama i ne uvažavamo tuđa osećanja čak i kada nam se nacrtaju - ali kod nje te crte jesu oduvek jako naglašene.[/QUOTE]
i zbog ovoga mi je jako zao posebno zbog neopravdanog osjecaja niskog samopouzdanja :-( sad je vrijeme da postavis svoje granice.
Prošla sam jednu epizodu 4mjeseca nakon poroda i nakon što me opalila pareza facijalisa, bilo mi je užasno, stravični panični napadaji...kad sam postala svjesna da mi je sve gore, da misli ne jenjavaju nego su sve izraženije i da maltene ne mogu otvorit oči ujutro bez PN, odlučila sam otići kod psihijatra ( dobila terapiju).
Nije mi ni danas najbolje, ali ni ne očekujem da bude. Uz to imam i druge zdravstvene probleme koji itekako utječu na moje psihičko stanje. ( hashimoto, PCO itd.itd.)
Da nije bilo moje mame i muža, ne znam kako bi brinula o sebi a kamoli o djetetu-to je paralizirajući strah koji ne jenjava, misli toliko nasilne prirode koje ne možeš ugasiti bez žešće KBT, naravno da su još teži jer sam bila neispavana, izmučena od poroda, s krvnom slikom ajd bok i poludjelom štitnjačom do bola.
Da je meni tad netko rekao da mu je dosta brige o meni, da neka nađem nekog drugog ( a volim i vjerujem tim ljudima najviše na svijetu) mislim da bi situacija postala užasna.
Ni mami ni suprugu nije bilo jasno da je meni užasno loše i da nisam u stanju za probudit se ujutro a kamoli išta drugo, jer kao-ja sam sve radila- a 99 posto nisma bila svjesna. Isto tako, ni njima nije bilo lako- suprug se nebrojeno puta vraćao kući s posla samo da bi me umirio, mama je ama baš sve radila umjesto mene, ja sam samo dojila i spavala. MOj problem je bio i taj što sam zbog te pareze imala i strašne bolove u tom dijelu glave, vrtoglavice, nisam imala sline ni okusa, oko mi je stano bilo otvoreno i nepomično, nisam smjela uzimati lijekove zbog dojenja nego plakati i plakati ( a onda suze ne bi potekle jer je bio živac oštećen) a na svaki osmjeh moje djevojčice nasmijala bih se jednom stranom lica, pa kad bi se pogledala u ogledalo, imala sam što vidjeti- iskrivljeno tijelo od poroda, iskrivljeno lice od pareze, iskrivljena psiha od svih strahova...
Bez mame i muža ne bih uspjela ozdraviti dovoljno da preuzmem brigu o sebi i malenoj...zato te molim, ne odustaj od sestre- radije sjedni na hebeni tel. i zovi i budi dosadna svima redom da joj pomognu.
Oni možda nisu svjesni da je ona u tako lošoj situaciji, možda joj je neugodno reći im ( ne zbog povjerenja nego zbog osude)...tvoja dječica su već velika, možeš im objasniti da teti nije dobro i da mama mora malo pomagati, da im tad nećeš bit na raspolaganju 100%...a ni 50km nije sad neka strašna udaljenost da ne možeš jednom s njima sjest u auto/bus/vlak i odfurat sestru na hitnu psihijatriju.... ne znam,sigurno postoji i neki drugi način da olakšaš sebi i njoj...nije to lagano, vjerujem ti kad tako pišeš, vidjela sam iz prve ruke, al zar je rješenje odustati?
A da pozoves sestru i bebu sebi? Recimo, onda bi prvo imala uvid u to koliko je stanje ozbiljno, ona bi te se nauzivala, vidjela bi da imas djecu i obaveze, to bi ju malo okupiralo, mogla bi s njom uzivo razgovarati da ode po pomoć...
Meni je kuci bila situacija netipična pa mi je brat apsolutno blizak, ono bas jako. I ne mogu zamisliti da bih u situaciji u kojoj on nije dobro, cuvala svoje granice.
Što se tiče liječnika, nazoves sestrina muža i kažeš evo me u 3 dok joj radi od 2 a naruceni smo u 3i po i nema os nes... Nego idemo. I njoj tako objasnis, jasno, kratko i bez pregovaranja.
Moja mama je psihički bolesnik i vjeruj mi da je postotak onih koji sami izraze zelju da posjete lijecnika jako mal. Bez obitelji koja će osobu stavit u auto i odvest jako teško. Ako je to prava depresija, ona ne može odlučiti lijeciti se jer upravo tu ju bolest koči.
I naravno, ona ima i druge ljude, kao i ti. Ali odabrala je tebe kao osobu od povjerenja u bolesti. To je teret ali je i prilika za liječenje.
U prevu si, aliiiii pulinka je lijepo napisala da drugi ljudi ne vide problem niti su spremni pomoći. Da bi se psihički bolesnu osobu pritjeralo na liječenje, SVI bi oni trebali puhati u isti rog, ali to ne čine iz raznih razloga koje mi ne znamo.Citiraj:
casa prvotno napisa
I što bi sad pulinka trebala? Pozvati sestru ibebu i sebi pokvariti praznike? Nemojte mi zamjeriti, ali ja to ne bih učinila da sam na njenom mjestu. Distancirala bih se na neko vrijeme, dala bih priliku drugim ljudima da npodmetnu rame i /ili napokon uoče problem.
Pa nije pulinka rekla da se odriče sestre zabogamiloga.... Rekla je da joj je to sve preteško i naporno, da negativno utječe na nju samu i njenu obitelj. Stvarno se treba malo odmaknuti, a kad ekipa (sestrini roditelji, muž, itakodalje, pa i sestra sama) shvate da treba nešto poduzeti, stvari će se napokon početi rješavati. Tada se može ponovno uključiti i pogurati u pravom smjeru. Dokle god ona uskače, ne rješava se ništa i to je loše za sve umočene.
Vjerojatno imaš pravo al osobno znam da ne bih mogla distancirati se. Bolilo bi me da mi sestra loše a ja se ne javljam.. Al ja stvarno govorim iz svojih cipela gdje mi brat kao djeca..
Pa pulinka,ako si joj stajala na raspolaganju tri mjeseca prije poroda, a i prije poroda, a imaš i svoju djecu i obaveze, uložila si i svoju ljubav i dobru volju da pomogneš, a nije pomoglo NIŠTA, mislim stvarno da je vrijeme da promijeniš pristup. Ukoliko je ona toliko uporna u zvanju, odredi kad ćeš se javiti, a u ostalo vrijeme ti možda ne preostaje ništa nego ignorirati pozive. Ako procijeniš da je u nekom težem stanju, nazovi šogora,ili svoje.
Mislim da ti to, uz udaljenost, svoju obitelj, ali i uz totalni izostanak feedbacka za svoj dosadašnji trud, to ne možeš više hendlati, osim što si na putu da upropastiš i sebe, a da njoj i dalje ništa ne pomogneš. A da za tri mjeseca nije mogla potražiti stručnu pomoć, pa sigurno je mogla.
I nemoj se gristi, niti dopustiti da ti itko nametne grižnju savjesti.
Imamo u obitelji slucaj gdje je zena strasno htjela postat mama, godinama pokusavala i neizmjerno se veselila porodu i djeci. Kad su se blizanci rodili ona je skroz pukla, od normalne osobe postala uplasena, depresivna i nije zeljela ni trena ostat sama a djecom, mjesecima je s njom morao biti netko, bilo tko.
Puno godina nakon toga ona je i dalje na terapiji tabletama, promjenjene licnosti za cijeli život..
Takve osobe trebaju svu mogucu paznju i razumijevanje, koliko god tesko bilo, ako je u pitanju prava bolest onda se stvarno treba nesto ozbiljno poduzeti..
Moje mišljenje je da se muž mora početi skrbiti o ženi i djetetu, nažalost dok su roditelji tu po cijele dane on neće htjeti mrdnuti, eventualno rješenje je da roditelji dođu ako je baš potrebno prema potrebi i to u vrijeme kad je sama doma.sestra se treba početi skrbiti o sebi, izaći malo van s djetetom i slično, što opet vjerojatno ne radi ako su roditelji stalno tu.
Znači pokrenuti muža, i aktivirati nju
sve to stoji pod uvjetom da sestra nema postporođajnu neurozu bilo kojeg tipa. tada sestra ne može sama skrbiti niti o sebi, niti o djetetu.
Baš u tom slučaju muž se mora pokrenuti i počinje skrbiti o onima doma tim više što nema *nadnicarski * posao
Problema ne bi bilo da je muž to spreman. Pitanje je što kad nije... Ne znam što je pravo rješenje ali nekako tuđi postupci ne mogu opravdati moje.
Možda si ne može priznati da može pomoći ili drugo što većinom je ne želi žrtvovati svoju slobodu
Ovdje se postavlja pitanje "tko je vlasnik problema".Citiraj:
casa prvotno napisa
Da bi se riješilo, mogli bi članovi obitelji sjesti zajedno, sa ili bez mlade mame (odnosno prvo možda bez, pa onda sa...), dogovoriti ZAJEDNO kako postupiti i onda krenuti i organizirati plan aktivnosti - obiteljski liječnik, psiholog, specijalisti po potrebi + logistika oko bebice tako da nikome ne bude previše. Ali za to treba imati volje.
S druge strane, ako muž nema volje podmetnuti rame za svoju ženu i dijete, ne vidim što se dobro može postići ako sestra i roditelji podmeću rame. Može to tako neko vrijeme (kako je i išlo - pulinka baš o tome piše) ali ako se vidi da to ne daje rezultate, nužno je uključiti muža. Ako je nezainteresiran, tja - ne znam što bih rekla... Neki problemi nemaju rješenja. Ne mislim da bi pulinka trebala sve svoje ostaviti i rasprostrti se kao tepih. Dugo je to činila, možda i predugo, pa se ništa nije popravilo.
peterlin kao i uvijek pametno zbori
Treba ga zainteresirati! Shvaćam ja da on ima slobodu ali čini mi se da ima malo previše slobode
Ma sve to stoji ali kako onda pustiti? Etoja to do danas nisam naučila... Kako gledati da ti sestra nije dobro i ne raditi ništa jer joj muž pi...
Nije me bilo na forumu ovih dana, ali sada sam sve pažljivo pročitala i hvala vam svima za odgovore, o svemu tome i sama razmišljam svakodnevno.
Trenutno je situacija takva da su svi u porodici svesni problema i prihvatili su se rešavanja.
Nemojte mi zameriti ako za sada ne napišem ništa detaljnije.
Hvala svima za mišljenja, podršku i iskustva. Puno mi znače.
Ovo je već veliki korak u pravom smjeru. Detalji stvarno nisu bitni.
Držim vam svima fige! Sretno!
Peterlin, hvala!
Pitaću ovde, a i na drugim temama jer mi je hitno, dakle, koji antidepresivi su dozvoljeni uz dojenje?
Socijalni psiholog i psihijatar su izričiti u tome da nijedan antidepresiv ne ide uz dojenje.
Štaviše, dr. ne želi da prepiše ni jedan lek dok ne dobije crno na belo potvrdu gin-a da je laktacija medikanmentozno prekinuta :(.
Meni je to toliko varvarski da sam bez reči :(.
Hvala unapred!
Ne znam ništa o tome, ali imaš stari topic - nadam se da će ti biti od pomoći: http://forum.roda.hr/threads/78075-D...-antidepresiviCitiraj:
pulinka prvotno napisa
Javi se na Rodinu SOS grupu za dojenje na FB. Tamo je aktivnije i brze ces dobiti odgovor.Citiraj:
pulinka prvotno napisa